Na piću posle posla, našle su se zaposlene žene - neke s decom, neke bez dece: Jelica Greganović, novinarka i autorka mnogih knjiga, pa i onih Zovem se mama 1 i 2, Mia David, arhitekta, scenograf, kustos i profesorka, Danijela Dimitrovska, ...
Pokušale su da utvrde šta sve u jednoj istoj ženi čini sveto trojstvo Žena-majka-kraljica; da li to redom mora, i najzad - da li uopšte može.
Duška: Evo jedne mame koja na ruci ima pečat da je majka!
Danijela: Kad krenem od kuće, mene tako sin obeleži - moram da dobijem pečat u obliku srca, jer je to dokaz ljubavi.
Duška: Jeste li vi to pokazali svima, slikali, stavili odgovarajući hashtag?
Danijela: Još je sveže. Samo da završimo ovaj razgovor i to odmah ide na društvene mreže - ako ga nema na Instagramu, kao da se nije desilo.
Maja: Da li ti se tamo dešavaju i neke neprijatne stvari kad to okačiš, ili svi kažu: Jao, divno?
Danijela: Ja podržavam i ljude koji ne žele da dele taj deo svoje privatnosti, sa druge strane - ne možete dete da sakrijete, to je kao da mu svako jutro stavljate masku na lice i vodite ga u vrtić. Sa mog stanovišta, to je potpuno čudno. Ne znam, ja se stvarno ponosim svojim detetom, kao prava srpska majka.
Jelica: Ja sam više na Faceboku - ali, svako ko krene na društvene mreže, mora da zna - kad okačiš nešto, to vidi i susedni svemir.
Duška: Jelica pre stavi na Facebok ajvar od cepkanih paprika i mnogo sarmi, nego svoju decu, kojom se pohvali samo kad je neki izuzetan uspeh. Ali, ja te sarme ne mogu da zaboravim.
Jelica: Ja ih stavljam manje, jer su veliki i sad to ne zavisi više od mene. Kažem svojoj ćerki: „Vidi što si slatka“, a ona: „Jesi normalna, vidi ovde mi ovo štrči, a ovo...“ To su sad problemi druge vrste.
Maja: A kako, Mia, tebi deluju svi ti ljudi sa decom po profilnim slikama, sa sto dečjih slika na sat?
Mia: Ja sam prestala s mnogim svojim drugaricama da se družim od kad imaju decu, prosto su prioriteti na drugom mestu. I to je u redu. Meni se deca prosto nisu desila. Čak sam mislila da ću ih imati.
Maja: Kao što su se meni desila. Ja nisam nešto posebno mislila da ću ih imati.
Duška: Ja sam mislila da Maja Uzelac nikad neće imati decu. Kad sam je videla sa stomakom, zvala sam Lunu Lu i pitala: „Da li je ovo realno?!?“
Mia: Da, stvari se prosto dese i pomere te na neku stranu. Dok sam imala psa, družila sam se s kučkarima.
Maja: Ti možda više nisi u godinama da te gnjave: „Kad ćeš, da l’ ćeš...“
Mia: Konačno su me ostavili na miru.
Danijela: To je stvar društva i naše kulture. Od kad se rodimo, postoje neka očekivanja od nas.
Duška: Da se ostvari nečiji tuđi san.
Jelica: Nije to vezano za geografiju, to je mnogo šire - kad se rodimo, mi dobijemo čip s porukom: razmnoži se.
Danijela: Poštujem iskustvo, ali, sedam godina sam živela u Americi i nisam stekla takav utisak. Njihove porodice nisu uopšte toliko involvirane u život svog deteta. Stvarno, niko im se ne meša, niko ih ne pita: „Kad ćete prvo, kad ćete drugo?“ Mislim da smo mi ipak tako vaspitavani. Povezanost je lepa, ali previše sebi dozvoljavamo.
Maja: Na kraju, imam utisak da su tu svi poniženi i uvređeni - i ovi koji nemaju decu, jer društvo im visi nad glavom, i ovi koji ih imaju - jer njihovo ponašanje nikad nije dovoljno dobro, ni primereno, za, recimo, mladu majku.
Jelica: A tek za matoru majku! Kad je mlada, ajde, mlada je, može da radi šta hoće.
Svi: Ma, nije!
Ostatak pročitajte na sledećoj stranici:
