Da li je hešteg MeToo ideja o boljem svetu ili tek globalni ready-to-wear stav, pokazaće njegova evolucija u narednom periodu: ukoliko čovečanstvo ne uvidi da rodna ravnopravnost nije žensko pitanje, ubrzo će se pojaviti novi ideal ...
Krajem 2017. godine Alyssa Milano na Twitter je okačila prvi MeToo hešteg, sa ciljem da se svaka žena koja je doživela nasilje oglasi kako bi se stekao realan utisak o opsegu ovog problema. Do kraja dana, #MeToo korišćen je više od 200.000 puta, i to samo na Twitteru.
Statistika kaže da je jedna od pet žena doživela nekakav vid zlostavljanja u svom životu. To znači da svako od nas poznaje barem neku od njih. #MeToo je pokrenuo talas ambivalentosti - tragovi olakšanja u spoju sa iznenađujuće velikom tugom.
Neočekivani društveni fenomen pružio je sa jedne strane veliku utehu mnogima, ali sama spoznaja o tome koliko ih je jeste tragična.
Internet je ubrzo doživeo belo usijanje i Hollywood je stao na stranu MeToo pokreta.
Do tada prikriveno ponašanje režisera, ili bolje rečeno javna tajna, komičara i glumaca obelodanilo se kao direktna posledica novonastale društvene svesti.
Prateći dugogodišnju osudu Harveyja Weinsteina, Kevin Spacey takođe se suočio sa zakasnelim posledicama svog ponašanja, kao i Louis C. K. Ubrzo je MeToo manija počela da prelazi na druge sfere - politiku, sport, akademske krugove, medicinu.
Ispostavilo se da niko nije bio imun.
(Pamela Anderson o feminizmu: Otišao je predaleko i paralizovao muškarce)
Ubrzo se otkrilo da #MeToo nije nastao iznenada, već da je temelj celog pokreta postavljen daleke 2006. u Harlemu od strane aktivistkinje Tarane Burke, dok su se same reči rodile još deset godina pre toga.
Ispovest trinaestogodišnjakinje koja je doživela seksualno zlostavljanje od strane majčinog dečka ostavilo je Taranu Burke bez odgovarajućih reči, i sa velikim žaljenjem što joj jednostavno nije odgovorila rečenicom: „Me too“.
Nepojmljiv susret bio je katalizator za pokretanje humanitarne organizacije Just Be Inc.
Naravno, njen aktivistički rad uveliko je odudarao od holivudskog aktivizma.
Materijalni deo kampanje svodio se na prodaju majica u dobrotvorne svrhe, dok je fokus bio na radionicama, edukacijama i terapijama gde se predstavljala ideja „osnaživanja putem empatije“, sa velikom željom da se nešto promeni i na političkom nivou, počevši od institucija koje su na neki način dopustile razvitak okruženja gde je zlostavljanje prisutno, a često i očekivano.
(Video dana: Kakav bi svet bio bez muškaraca)
U trenutku kada MeToo više podseća na hešteg nego na konkretan aktivistički rad, treba imati na umu da se Tarana Burke bavila ovom temom punih 11 godina van domašaja glamurozne modne i holivudske platforme.
S druge strane, da li bi reči Me Too uspele da stvore izrazito jasan odjek u svetu, pa odskora i u Srbiji, da nije bilo poznatih ličnosti kao što su Rose McGowan, Terry Crews, America Ferrera, Reese Witherspoon i još mnogih?
Modni svet pristupio je #MeToo pokretu na malo drugačiji način, često zataškavajući skandale u industriji, sa modnim fotografima kao glavnim akterima. Od Maria Testina pa do Brucea Webera, dašak revolucionarnog duha pokrenuo je intenzivan lov na fashion predatore. Uprkos brojnih optužbi protiv kultnog fotografa Terryja Richardsona još od 2001. godine, njegova atipična fotografska praksa lako se normalizovala u hiperseksualizovanoj sferi zabavne industrije.
Rad sa njim podrazumevao je da se devojke, često maloletne, skidaju gole, trpe neprofesionalne dodire i neprimerene vulgarne komentare kao i opaske kako ne treba da budu preterano obazrive na njegovo neprikladno ponašanje tokom snimanja.
Premda moda i provokacija često idu ruku-podruku, #Me Too uzrokovao je propast karijere Terryja Richardsona i naterao i žrtve i nasilnike da preispitaju granice dopustivog i nedopustivog, kao i da prepoznaju da u kontekstu moćnih imena i pozicija, granice moralnog, legalnog, pa i pristojnog često izblede.
#MeToo vladao je na društvenim mrežama, ali postalo je nejasno u kom se smeru pokret kreće.
Odnosno, da li se uopšte kreće ili fokus i dalje ostaje isključivo na internetu. Kada poznata ličnost otvoreno govori o iskustvu sa nasiljem, budi se pokretačka energija i među običnim ljudima. Stiče se utisak, da zato što su oni prouzrokovali konkretnu promenu, isto mogu i svi ostali, dok je delovanje „običnog“ čoveka ograničeno tarabom na Instagramu. Aktivizam putem društvenih mreža omogućava jednostavan način učestvovanja, ali je besmisleno da samo na tome i ostane. MeToo pokret može se realizovati izvan sfere interneta na beskrajno mnogo načina, ali zahteva napuštanje komfora koji se svodi na skrolovanje i tipkanje šest karaktera.
Za #MeToo ubrzo se pročulo širom sveta, u čak 86 zemalja. Pozitivan primer delovanja jeste Indija. Tamo gde izgleda da pravni sistem najčešće radi protiv žrtava, a ne za njih, u heštegu je pronađen način borbe sa sistemom koji je iznova ostavljao žene bez pravde.
Slučajevi kao što je suđenje novinaru Tarun Tejpalu traju i po pet godina, ne bi li se namerno razvukli, a zatim i zaboravili. Društvene mreže ponudile su mogućnost obračuna izvan sistema. Na neki način, postale su zamena za neadekvatan sud, gde su bezbrojne #MeToo izjave prouzrokovale skandale takvih proporcija da su osuđeni bili primorani da se sklone sa svojih pozicija, kao što je slučaj sa ministrom spoljnih poslova M. J. Abkarom koji je nedavno dao otkaz.
