Krajem 2017. godine Alyssa Milano na Twitter je okačila prvi MeToo hešteg, sa ciljem da se svaka žena koja je doživela nasilje oglasi kako bi se stekao realan utisak o opsegu ovog problema. Do kraja dana, #MeToo korišćen je više od 200.000 puta, i to samo na Twitteru.
Statistika kaže da je jedna od pet žena doživela nekakav vid zlostavljanja u svom životu. To znači da svako od nas poznaje barem neku od njih. #MeToo je pokrenuo talas ambivalentosti - tragovi olakšanja u spoju sa iznenađujuće velikom tugom.
Neočekivani društveni fenomen pružio je sa jedne strane veliku utehu mnogima, ali sama spoznaja o tome koliko ih je jeste tragična.
Internet je ubrzo doživeo belo usijanje i Hollywood je stao na stranu MeToo pokreta.
Do tada prikriveno ponašanje režisera, ili bolje rečeno javna tajna, komičara i glumaca obelodanilo se kao direktna posledica novonastale društvene svesti.
Prateći dugogodišnju osudu Harveyja Weinsteina, Kevin Spacey takođe se suočio sa zakasnelim posledicama svog ponašanja, kao i Louis C. K. Ubrzo je MeToo manija počela da prelazi na druge sfere - politiku, sport, akademske krugove, medicinu.
Ispostavilo se da niko nije bio imun.
Ubrzo se otkrilo da #MeToo nije nastao iznenada, već da je temelj celog pokreta postavljen daleke 2006. u Harlemu od strane aktivistkinje Tarane Burke, dok su se same reči rodile još deset godina pre toga.
Ispovest trinaestogodišnjakinje koja je doživela seksualno zlostavljanje od strane majčinog dečka ostavilo je Taranu Burke bez odgovarajućih reči, i sa velikim žaljenjem što joj jednostavno nije odgovorila rečenicom: „Me too“.
Nepojmljiv susret bio je katalizator za pokretanje humanitarne organizacije Just Be Inc.
Naravno, njen aktivistički rad uveliko je odudarao od holivudskog aktivizma.
Materijalni deo kampanje svodio se na prodaju majica u dobrotvorne svrhe, dok je fokus bio na radionicama, edukacijama i terapijama gde se predstavljala ideja „osnaživanja putem empatije“, sa velikom željom da se nešto promeni i na političkom nivou, počevši od institucija koje su na neki način dopustile razvitak okruženja gde je zlostavljanje prisutno, a često i očekivano.
U trenutku kada MeToo više podseća na hešteg nego na konkretan aktivistički rad, treba imati na umu da se Tarana Burke bavila ovom temom punih 11 godina van domašaja glamurozne modne i holivudske platforme.
S druge strane, da li bi reči Me Too uspele da stvore izrazito jasan odjek u svetu, pa odskora i u Srbiji, da nije bilo poznatih ličnosti kao što su Rose McGowan, Terry Crews, America Ferrera, Reese Witherspoon i još mnogih?
Modni svet pristupio je #MeToo pokretu na malo drugačiji način, često zataškavajući skandale u industriji, sa modnim fotografima kao glavnim akterima. Od Maria Testina pa do Brucea Webera, dašak revolucionarnog duha pokrenuo je intenzivan lov na fashion predatore. Uprkos brojnih optužbi protiv kultnog fotografa Terryja Richardsona još od 2001. godine, njegova atipična fotografska praksa lako se normalizovala u hiperseksualizovanoj sferi zabavne industrije.
Rad sa njim podrazumevao je da se devojke, često maloletne, skidaju gole, trpe neprofesionalne dodire i neprimerene vulgarne komentare kao i opaske kako ne treba da budu preterano obazrive na njegovo neprikladno ponašanje tokom snimanja.
Premda moda i provokacija često idu ruku-podruku, #Me Too uzrokovao je propast karijere Terryja Richardsona i naterao i žrtve i nasilnike da preispitaju granice dopustivog i nedopustivog, kao i da prepoznaju da u kontekstu moćnih imena i pozicija, granice moralnog, legalnog, pa i pristojnog često izblede.
#MeToo vladao je na društvenim mrežama, ali postalo je nejasno u kom se smeru pokret kreće.
Odnosno, da li se uopšte kreće ili fokus i dalje ostaje isključivo na internetu. Kada poznata ličnost otvoreno govori o iskustvu sa nasiljem, budi se pokretačka energija i među običnim ljudima. Stiče se utisak, da zato što su oni prouzrokovali konkretnu promenu, isto mogu i svi ostali, dok je delovanje „običnog“ čoveka ograničeno tarabom na Instagramu. Aktivizam putem društvenih mreža omogućava jednostavan način učestvovanja, ali je besmisleno da samo na tome i ostane. MeToo pokret može se realizovati izvan sfere interneta na beskrajno mnogo načina, ali zahteva napuštanje komfora koji se svodi na skrolovanje i tipkanje šest karaktera.
Za #MeToo ubrzo se pročulo širom sveta, u čak 86 zemalja. Pozitivan primer delovanja jeste Indija. Tamo gde izgleda da pravni sistem najčešće radi protiv žrtava, a ne za njih, u heštegu je pronađen način borbe sa sistemom koji je iznova ostavljao žene bez pravde.
Slučajevi kao što je suđenje novinaru Tarun Tejpalu traju i po pet godina, ne bi li se namerno razvukli, a zatim i zaboravili. Društvene mreže ponudile su mogućnost obračuna izvan sistema. Na neki način, postale su zamena za neadekvatan sud, gde su bezbrojne #MeToo izjave prouzrokovale skandale takvih proporcija da su osuđeni bili primorani da se sklone sa svojih pozicija, kao što je slučaj sa ministrom spoljnih poslova M. J. Abkarom koji je nedavno dao otkaz.
„Pokret #MeToo vrlo je značajan za podizanje svesti o tome koliko je sveprisutno seksualno nasilje i uznemiravanje koje proživljavaju žene širom sveta“, kaže psihoterapeutkinja Jelena Savić, „ako posmatramo #MeToo kao kampanju, onda je korišćenje društvenih mreža sasvim validan pristup, kao pokretač promena i inicijativa koje izlaze i van okvira interneta. Druga dimenzija ovog pokreta jeste jačanje solidarnosti među ženama sa iskustvima nasilja, pravi se neka vrsta globalne grupe podrške koja može osnažujuće da deluje na preživele.
Trauma seksualnog nasilja kod žena sa tim iskustvom obavijena je previše često stidom, ćutanjem, strahom i izolacijom. Pokret #MeToo zapravo je napravio prostor u kom se ta iskustva mogu ispričati, a davanje reči iskustvu jeste jedan od važnih koraka u oporavku od traume. Mislim da je odgovornost svih nas da učinimo da taj prostor bude bezbedan, i na društvenim mrežama i van njih.“
U Srbiji je tek nedavno počelo da se govori na tu temu.
Dok je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici sproveden tek 1. juna 2017. godine, i dalje je istaknuto verovanje da su žrtve krive. Po istraživanju sprovedenom u Ženskom autonomnom centru, svaka treća mlada osoba, nezavisno od pola, smatra da je devojka koja nosi kratku suknju ili usku majicu sama kriva, ako je neko napadne. U tradicionalno patrijarhalnom društvu, nedovoljno je zalaziti u dinamiku moći na radnom mestu, kada se žrtva i dalje smatra krivom za napade na ulici.
Ovde se pre svega radi o podizanju svesti i edukaciji o tome šta se sve podrazumeva pod zlostavljanjem, o ispitivanju sopstvenog viđenja i normalizacije nasilja, o odbacivanju ideje da je neminovno da će se desiti i kako jednostavno treba stisnuti zube i to prevazići. Činjenica da je neposredno posle implementacije novog zakona izrečeno 6.643 hitnih mera protiv nasilnika, tj. oko stotinu dnevno govori sama za sebe.
Poznata feministička parola „Lično je političko“ je na neki način u srži ovog pokreta. Priče koje se čuju, potpisane tim nezaboravnim rečima, uvek će biti lične, a u verbalizaciji leži velika hrabrost. Razumljivo je zašto je tako traumatična iskustva lakše podeliti na Instagramu nego razgovarati sa bližnjima.
Ali, postavlja se pitanje kako preusmeriti lično u političko, kako napraviti raskorak između društvenih mreža i lokalnih institucija? Možda je najkompleksnija okolnost celog pokreta suočavanje sa činjenicom kako nije sve crno-belo, iako bi bilo mnogo bezbolnije i jednostavnije da jeste. Izazov je kritikovati ovaj pokret upravo zato što je sama tema osetljiva, ali kritika je neophodna, kao i stalno preispitivanje sopstvenih postupaka i izgovorenih reči. Rezultat je često iscrpljujući diskurs, u nedostatku adekvatnih reči za temu koja će neminovno svakoga da pogodi, u jednom ili drugom smislu.
Moglo bi se reći da je #MeToo 2017. godine prouzrokovao otvaranje Pandorine kutije. Pozitivan rasplet događaja i ohrabrujuća solidarnost nepokolebljiv su znak da je bio i više nego zreo trenutak da ova tema postane deo javnog narativa. Ali, današnje hiperkorektivno stanje kao i performativan aktivizam nagoveštavaju da možda nismo bili spremni za izazovan rad koji ova promena zahteva, a to je mnogo veći posao od sharea na društvenim mrežama. Tehnologija nudi početak, ali često izda očekivanja prezentujući ideju kako ćemo lako doći do teških rešenja.
Kako će izgledati svet posle #MeToo, za godinu dana, ili pak za deset godina? Da li će sledeća generacija biti u mogućnosti da prijavi zlostavljača bez dvoumljenja? Da li će znati da prepoznaju kako ovo nije samo žensko pitanje?
Krajem 2018. godine ovi ishodi deluju nezamislivo. Stvari se ne menjaju preko noći i promene takvih razmera zahtevaju kolektivan rad. Hešteg na Twitteru pre godinu dana bio je veliki iskorak, ali sledeći mora biti značajniji od prethodnog. Doduše, pre godinu dana bilo je teško poverovati da će „me too“ uopšte moći da se izgovori u javnosti bez oklevanja i bez sramote.
Tekst: Anja Paspalj
Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/
