Materija se obično definiše kao supstancija od koje su sačinjeni fizički objekti, materijom se smatra sve što se može čulima osetiti, ali što ujedno poseduje i fizičke osobine. Time se logično bavi fizika. Jedan od najstarijih fizičkih zakona je Zakon održanja materije koji glasi: „Materija se ne može uništiti, niti ni iz čega stvoriti, ona može samo da se menja i da prelazi iz jednog u drugi oblik. “ 

Do saznanja o materiji došla sam posredno, preko antimaterije iz Transformersa, gde je anti-materija u stvari energija ničega odnosno crne rupe koju Megatron uzima da bi uništio sve što mu se nađe na putu od veštačke inteligencije do ljudi i naposletku - Zemlje i sveta. Bila sam zbunjena, antimaterija je antienergija za uništenje, ali i energonske kocke su energija za stvaranje i uništenje, nešto je konkretno kockasto nešto je zrak, nešto snop, previše tu ima pojmova.

Valjalo je pojednostaviti, ali tek kod Ajnštajnove teorije relativiteta, postalo mi je jasno ono oko transformersa – odnos materije i energije, opipljivog i neopipljivog. Za razliku od antike, Einsteinova definicija transformersa glasi - nešto se pretvara u ništa anihilacijom, a ništa u nešto kreacijom.

(Marija Ratković: Zašto ne volim da putujem?)

Na čudan način, i stari Grci i Transformersi i Einstein istovremeno su i u pravu i greše.

Materija se pretvara u energiju, a energija u materiju, ako nešto nema fizički oblik to još uvek nije ništa. To je ono kad kažu „ta neka energija“, a misle na toplotu, na struju, na Boga, na osećanja ili predosećanja, na smrt ili neuhvatljivu supstancu života. 

Bez stvarne želje da dezavuišem fiziku, ali još daleko od pseudonauke i „zakona privlačenja“, često razmišljam o energiji koju trošim na - osećanja. Osećam se iznureno, a i za to postoji odgovarajuća fraza, žene kažu: „Nemoj da se trošiš previše.“

Mislim da i žena i čovek, kao bojler i svaki drugi uređaj, troše po svojoj meri, sigurno da postoji neka skala od-do, ali ne može mešalica da uštedi kao mikser. Napominjem da ni u štednji struje u grejnoj sezoni nisam naročito uspešna, a kamoli u štekanju energije koju sam sagorela emocijama. Ljudi nemaju potenciometar, termostat ili daljinski, presetovane programe, ljudi nemaju smart aplikacije da okrenu emocije na maksimum da se zagreju pre nego što uđu u kuću. 

(Marija Ratković: Život odjednom postane duži kada shvatiš da nećeš imati decu)

Nikad nisam mislila o sebi kao o naročito emotivnoj osobi, nisam neki emotivni spejsšatl ali nisam bogami ni baterijska lampa.

Moj problem više su nejasne emocije, emocije razlivenih ivica, emocije u bojama rezedo, grao, lila i tirkiz, ni tamo ni ovamo, one čine da se spržim u mestu, da pregorim. Čak često priznam kako sam imala rezervne zamenske emocije, svaki put kad bih naučila da je neka emocija loša ili neprimerena. To je ono kad „smijehom strah pokrijem uvijek“, kad prezir zameni sramotu, gađenje neprijatnost, a tugu menjaju distanca, destrukcija i depresija.

Jer, biti tužna je biti slaba, slabost je bolje zameniti smehom, sa velikom pokrivnom moći i dodati malo rumenila.

Najčešće sam u životu čula kako sam jaka, kako sam dostojanstvena ili duhovita, kako sam određena i jasna, a zapravo sam kao i svi puna slabosti, srama i straha. Sve što je nejasno, prelazno, desaturisanih sumornih nijansi ja sam fotošopirala, razvedrila i dodala kontrast. Mogla bih da držim masterklas o doradi emocija i za Instagram i za život. 

Ja nisam depresivna, ja sam tužna, skoro sam nekome gotovo uzviknula. U svojim ne novogodišnjim više odlukama nove ere - odlučila sam da ću dopustiti sebi svako osećanje onako detaljno, kompleksno i precizno kakvo ono jeste i neću više koristiti filtere, presete, dorade i zamene, život je suviše komplikovan da ga stalno svodimo na osnovne boje, proste i priproste činioce. Osećanja zamišljam kao dugu koja se preliva, kao energonske kocke koje su istovremeno u svim bojama, ali vrlo logično, vrlo suptilno.

Emocije nisu nevine.

Odbijam da prihvatim da smo samo sreća, tuga, ljutnja, strah, gađenje i iznenađenje, nismo male bebe. Mi učimo, povezujemo, i naše emocije zavise od stepena u kome nešto može da nas pokrene ili kako bi francuzi rekli émouvoir. „

Ta neka energija“ koju trošimo da se emotivno mrdnemo jeste vrlo izmerljiv faktor našeg trošenja, ja bih rekla našeg življenja ili „životnog iskustva“, iskustva života. I ne treba mi znanje o čakrama, različiti koncepti religije ili knjige samopomoći, dovoljni su mi Transformersi.

U novoj eri želim da prestanem da ubacujem ljubav u fioke, da licitiram gađenjem i prezirom negirajući sramotu, volela bih da se iznenadim i ozarim dok patim i da sakupim snagu i ponos pa da smem da se plašim i kada volim.

Fali mi hrabrosti da budem slaba i ranjiva i da, dok sam ljuta, ne prestajem da osećam sreću, da se zasmejem na pogrešnim mestima i plačem na pravim, ne mogu više da robujem razgraničenjma, fiokama, linijama, ni kockama, čak ni onim lepim - energonskim.

Od sada osećam samo - outside the box, što i vama želim. 

Tekst: Marija Ratković

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/