Prošle nedelje, na naslovnim stranama britanskih magazina i profila na društvenim mrežama našao se lik nestale devojke - tridesettrogodišnje marketinške stručnjakinje Sarah Everard. Posmatrajući njenu fotografiju, lako se može identifikovati sa svakom od nas: bezbrižno se smeje, radi u marketinškoj agenciji, i jedne obične večeri je krenula kući vraćajući se od drugarice. Na tom putu do kuće razgovarala je telefonom sa dečkom, ugovarajući sutrašnji susret. Mladoj devojci posle ove večeri gubi se svaki trag, a nekoliko dana kasnije telo je pronađeno miljama daleko u šumi u Ašfordu. Za njeno kidnapovanje i ubistvo, optužen je Wayne Couzens - policajac.

Zašto se slučaj Sarah Everard tiče svake od nas?

Foto: Profimedia

Sarino ubistvo je još jedna crna brojka koja svedoči nivo rasprostranjenosti nasilja nad ženama. Od početka pandemije, ono se utrostručilo, a istraživanja pokazuju da na svaka tri dana u proseku jedna žena bude ubijena. Ali njeno ubistvo trznulo je i sledilo milione žena širom čitave planete, zbog čega je i pokrenut hashtag #notallmenbutallwomenu okviru kog su žene počele da dele iskustva uznemiravanja i zlostavljanja u javnom prostoru.

Akcija se prenela i na ulice. Isprva miran protest protiv policijske brutalnosti i pre svega neformalni skup komemoracije, pripadnici iste pretvorili su prave nerede. Svet je obišla slika oborenih žena na betonu koje su se okupile u miru kako bi podigle svest o rasprostranjenosti nasilja onih čija je dužnost da nas štite.

''Ironija svega ovoga je tako eksplicitna: pokušavaju da uklone žene sa ulice koje su tu jer protestuju zbog žene koja je uklonjena sa ulice'' izjavila je za Guardian Deborah Bestwick, jedna od učesnice okupljanja.

Nakon ovog slučaja londonska policija pozvala je žene da ostanu kod kuće kako ne bi bile napadnute, što je njih još više razbesnelo.

Sve ovo jasno pokazuje da kao građanke i učesnice javnog života nismo zaštićene. Institucije koje bi trebalo da nas štite i brinu o našoj osnovnoj bezbednosti kod kuće, na poslu i na ulici, štite i kriju nasilnike u svojim redovima.

Mrak se rešava upaljenim svetlom, a napasnici se sklanjaju sa ulice reakcijom institucija, onim koje nas prepoznaju i koje nam veruju.

Tekst: Iva Parađanin

Prethodna strana