Koliko ste puta preispitivali sebe o odlukama koje donosite, rečima koje izgovarate ili ljudima kojima poklanjate svoj fokus? Da li ste danas dovoljno dobro uradili sve što je trebalo? Da li je u redu ako vam je ostalo malo snage? Koja frekvencija glasnog smejanja je u skladu sa načelima društva ili pak koliko su vam vredni stavovi i misli?
A onda, kada biste se osvrnuli, shvatili biste da su svi vaši delotvorni koraci bili hrabri, a ta hrabrost rađala se u vašoj perspektivi. Pogledu koji nije zavisio ni od koga, već od vašeg jedinstvenog osećaja, poriva i strasti.
Nedavno sam čula jednu zanimljivost kako u Antičkoj Grčkoj ljudi nisu želeli da vam dođu na sahranu ukoliko ste važili za nekoga ko nije imao nikakvu strast u životu. U tom slučaju jednostavno niste bili dostojni življenja niti njihovog vremena. A znate da vaša istinska strast umire onoga trenutka kada zbog tuđeg mišljenja gubite sebe. Tada sve postaje norma, puko uklapanje i neemocionalno ulaganje.
Govorim o strasti prema životu. Stvarima koje radite. Načinu na koji posmatrate život i ljude. Onome što nosite u sebi i delite sa drugima. Ali, mislim i o vašim razmišljanjima, stavovima i dubokim uverenjima.
Mislite li da je to iskonsko i pravo ili društveno modifikovano?