ZAŠTO VIŠE NIKADA NE BIH VOLELA DA IMAM 25 GODINA: Nova kolumna Brane Antović za ELLE

''Sa tridesetima stiže spremnost da se konačno obračunate sa toksičnim vezama koje su vas u prethodnom delu života pratile. Odjednom se više ne plašite da postavite jasne granice, da stvari nazovete pravim imenom i da naprosto kažete NE svemu što vas guši i uznemirava''

Unsplash/Ananthu Ganesh

Kada bi trebalo da opišem sebe u nekoliko reči, jedna od njih morala bi da bude - nostalgična. Hronično nostalgična i to u onom pravom značenju i smislu ove reči, bez njenog romantizovanja. Od kad znam za sebe, znam i za taj osećaj blage tuge i patnje za nečim prošlim. Neretko, to „prošlo“ ne bi bilo jasno definisano, već bi jednostavno predstavljalo prošlost samu po sebi. Dok sam bila klinka, patila sam što nisam rođena u prošlim vremenima, da bi u odraslom dobu patila za prošlim danima svog života.

Taj osećaj konačno je splasnuo u tridesetima. Odjednom sam osetila da sam konačno tamo gde trenutno želim da budem. Razmišljala sam malo o razlozima zbog kojih je taj osećaj oslabio baš u ovoj fazi mog života i shvatila sam da u tridesetima osećam samopouzdanje i sigurnost u sebe i u svoj životni put kakve nisam osećala u prethodnim dekadama svog života. Ujedno, obrazovanje je uticalo da shvatim da je prošlost u našim reprezentacijama, posebno medijskim, obavezno romantizovana, te da mi zaista živimo u jednom od boljih istorijskih trenutaka.

''Od kad znam za sebe, znam i za taj osećaj blage tuge i patnje za nečim prošlim.''

Ipak, za potrebe ovog teksta, pozabavila bih se prvenstveno ovom sigurnošću koju sam povezala sa četvrtom dekadom svog života.

Koliko god pažnje i podrške dobili u detinjstvu, a ja sam u izobilju imala oba (hvala, roditelji dragi!), nemoguće je da drugu dekadu svog života, dakle onu od 10. do 20. godine, ne provedete poprilično nesigurni u sve sa čime se suočavate. Adolescencija je zapravo sinonim za nesigurnosti raznog tipa i retki su (ako ih i ima) izbegli te njene „čari“. Međutim, ono što nas sačeka u tom poglavlju života nije ništa naspram osećaja sumnji, dilema i preispitivanja koje nas sačekaju u dvadesetima. E tek tada žurka počinje i za razliku od žurki koje u dvadesetima posećujete, ovu biste rado napustili. No, kraj joj se ne nazire, a vi prema domaćinu (sebi!) imate obavezu da ostanete, ne samo do kraja, već i do kraja aftera i aftera aftera.

Naravno, generalizacija nikada, pa ni sada, nije poželjna, i naravno da su iskustva različita, ali je nesporna činjenica da su za mnoge dvadesete bile poprilično izazovan period života. U jednom od starih tekstova na mom nekadašnjem blogu, a današnjem online magazinu, pisala sam o takozvanoj „krizi dvadeset i pete“. Taj tekst i dalje možete naći u našoj arhivi, pa ukoliko i sami prolazite kroz nešto za šta mislite da bi se moglo opisati ovim rečima, predlažem da bacite pogled. Znam da je taj tekst mnogima pomogao, a nadam se da će isti efekat imati i ovaj koji upravo čitate.

Elem, dvadesete, ma koliko zvučale poželjno, a jednim delom to zaista i jesu (prvenstveno zbog mladosti samog organizma i mogućnosti da se sa svim izazovima lako i brzo izbori) nose sa sobom ozbiljan teret. Taj teret neretko smo sami sebi stvorili još u periodu pomenute adolescencije kada smo krajnje nesmotreno o sebi u dvadesetima razmišljali kao o osobi koja će sve znati, koja će sve konce držati u svojim rukama i koja će naprosto biti odrasla i umeti da barata onim što se zove život.

Oh, u kakvoj smo samo zabludi bili. Istina, vodili smo se slikom svojih roditelja čije su generacije, htele to ili ne, u dvadesetima zaista morale da donose sijaset važnih odluka, počev od onih o potomstvu, preko rešavanja stambenog pitanja, do zapošljavanja u firmama u kojima će provesti svoj radni vek. Ali vremena su se od tada drastično promenila, a sa njima i dvadesetogodišnjaci i dvadesetogodišnjakinje.

I ne, ne mislim da su generacije naših roditelja bile sposobnije ili pametnije. Naprotiv, mislim da su se samo lakše prepuštale društvenim očekivanjima ne preispitujući ih preterano. Čak i kada su to želele da učine, bile bi momentalno stopirane negativnom reakcijom okoline. Naredne generacije imale su nešto drugačije planove. Odlučile su da same biraju svoj put, a ne da se kreću nametnutim putanjama, koje su neretko vodile linijom manjeg otpora. Samo, nisu računale na sijaset otežavajućih okolnosti. Na prvom mestu, to je finansijska nestabilnost, a kod mnogih i dalje prisutna finansijska zavisnost od roditelja uz pojavu do tada neznanog osećanja krivice zbog takvog odnosa. Dok studirate, tog osećaja nema jer vi obavljate svoj zadatak, a roditelji to u celosti ili delimično finansiraju. Ali kada studije prođu, a takav odnos se nastavi, jer posla nema ili su primanja niska, e tu dolazi do ozbiljnog preispitivanja.

''I ne, ne mislim da su generacije naših roditelja bile sposobnije ili pametnije. Naprotiv, mislim da su se samo lakše prepuštale društvenim očekivanjima ne preispitujući ih preterano.''

Zatim je tu zbunjenost na polju profesionalnog usmerenja, a usled spoznaje da odabir fakulteta zapravo ne garantuje i bavljenje profesijom za koju smo se školovali. Uz tu spoznaju ide i ona da diplomiranje ne rešava sve probleme, već da mnogi tek tada počinju.

A tu je, naravno, i poprilično frustrirajuća potraga za emotivnom ispunjenošću oličena u silnim pogrešnim izborima, lošim „dejtovima“ i često slomljenim srcem.

Massimo Dutti via Bestimage / Bestimage / Profimedia 

Sve to neretko izaziva psihičku nestabilnost koja se pojavljuje u vidu anksioznosti, pa i depresije. I tako odjednom dvadesete postanu razdoblje iz kojeg biste najradije pobegli i u koje se ne biste vraćali čak ni u sećanjima. I dok sam ja u svojim dvadesetima enormno patila što više nemam sedamnaest i ne živim u svom malom gradu na jugu zemlje (a zapravo sam patila za bezbrižnošću i komforom koji je takav život nosio), u tridesetima mi ni ne pada na pamet da razmišljam o prethodnoj dekadi. Da se razumemo, imala sam ja i tada divne trenutke, živela sam punim plućima jedne dvadesetogodišnjakinje i taj život je i te kako imao svojih čari. Ipak, ono što me je dočekalo posle tridesete ne može ni na koji način da se uporedi ni sa jednom životnom dekadom, pa čak ni onom prvom kada živite najzaštićenijim i najušuškanijim životom. Naravno, ponovo ne smem da generalizujem, ali zaključke izvodim iz zaista velikog uzorka ljudi u mom privatnom i poslovnom okruženju.

Tridesete su donele slobodu koju u dvadesetima nemate, prvenstveno iz finansijskih razloga. Volontiranje ste konačno zamenili konkretnim radnim prilikama, one su prerasle u ozbiljnije pozicije, a samim tim je i nadoknada koju za svoj rad dobijate veća. Ukoliko ste imali planove o preduzetništvu i njih ste uspeli da realizujete ili ste na dobrom putu da to učinite jer ste pronašli snagu koja dolazi s godinama, a koju u dvadesetima imaju zaista retki. Sa finansijskom nezavisnošću ide i samopouzdanje. Poznajem ljude koji su u dvadesetim godinama bili stidljivi, povučeni, neretko i hronično uplašeni, a kod kojih je finansijska stabilnost donela ogromnu dozu samopouzdanja i proaktivnosti. Istina, kod nekih će takva promena doneti i bahatost i aroganciju, ali taman će vam to biti dobar pokazatelj da vam ti ljudi u životu nisu potrebni.

''I dok sam ja u svojim dvadesetima enormno patila što više nemam sedamnaest i ne živim u svom malom gradu na jugu zemlje (a zapravo sam patila za bezbrižnošću i komforom koji je takav život nosio), u tridesetima mi ni ne pada na pamet da razmišljam o prethodnoj dekadi.''

Da, sa tridesetima stiže spremnost da se konačno obračunate sa toksičnim vezama koje su vas u prethodnom delu života pratile. To mogu biti ljubavne, prijateljske, a neretko i porodične veze. Za sve njih zajedničko je to što je odavno trebalo da se završe, ali ste vi uvek pronalazili neki alibi da to i ne učinite. Neretko ste to odlagali i iz određenog straha. Tridesete donose hrabrost koju ranije niste imali, pa strah nestaje ili postaje neznatan, a rešenost da mislite na svoju dobrobit dobija primat.

Odjednom se više ne plašite da postavite jasne granice, da stvari nazovete pravim imenom i da naprosto kažete ne svemu što vas guši i uznemirava. Vaš duševni mir postaje najvažniji i shvatate da je to sasvim u redu. Ne osećate zbog toga grižu savesti, već zahvalnost. Postajete bolji po sebe, ali i po za vas istinski važne ljude. Ujedno, postajete svesniji svojih mana, pa prvi put zaista želite da radite na njima. Vaš ego više nije toliki da mislite da ste nepogrešivi (mladost nas u tom smislu zaista dobro prevari), već analizirate svoje greške i voljni ste da ih ispravite. Zato, teže praštate onima koji to nisu spremni da učine sa svojim greškama.

Uz sve to, stvarate i jasniju sliku o tome kako želite da provedete ostatak svog života, pa se i partner bira u skladu sa tim. Ili se naprosto ne bira, ako toj slici ne odgovara. Ne gubite vreme na pogrešne izbore jer ste sada svesni da će zauvek ostati pogrešni i da ih vi nećete promeniti. Kao što se više ne plašite ni da prvi kažete: „Ej ovo ne ide“, jer znate da više ne želite da gubite vreme sa pogrešnim osobama.

Više se ne bojite samoće. Ne mislim samo na onu emotivnu, već na svaku priliku da provedete vreme sami sa sobom. Nemate više problem da sami sednete na ručak. Nemate problem da sami putujete ili sami odete u bioskop. Naprosto, dobro se osećate u svom društvu i želite da u tome uživate što češće. I to što imate partnera i partnerku ništa ne menja. Vi i tada volite svoje samotne sate.
Zluradi bi rekli da ste postali sebični, a vi odlično znate da ste samo postali obazriviji sa kim i kako provodite svoje vreme. Dvadesete su vas tome naučile, a tridesete su vam dale snagu da tu grešku više ne ponavljate.

I znate šta je najbolje od svega - već sada znate da će ta mudrost i snaga sa godinama biti sve veće, pa se više ne plašite ni starenja, a bila je to boljka od koje ste ozbiljno patili na prelazu iz dvadesete u tridesetu. I od toga su vas tridesete izlečile. A mene su izlečile i od one, na početku spomenute, hronične nostalgije. Istina, i danas me određena pesma ili određeni mirisi vrate u neke prethodne dane i pomislim kako su bili divni, ali budem ipak najzadovoljnija što sam tu gde jesam, jer baš tu se i osećam najbolje. A taj osećaj ne može umanjiti ništa. Niti koja bora ili kilogram više, niti bilo šta drugo. I baš zato više nikada ne bih volela da imam 25. Isuviše sam sebi sjajna sa 36 da bih iole patila za deset godina mlađom sobom.