Svaki put kada izbegavamo, odlažemo početak ili nastavak neke aktivnosti, sa svesnošću o tome da će to imati negativne posledice, mi zapravo prokrastiniramo. Prokrastinacija je prisutna na poslu, kod ispunjavanja naših ličnih ciljeva i svakodnevnih obaveza, a kao posledicu ima nagomilavanje stresa, smanjenje produktivnosti i propuštanje rokova.
Zamislite situaciju na poslu, gde vam je dat veći i kompleksniji zadatak koji bi trebalo da završite do određenog datuma. Znate za taj zadatak već nedeljama, ali je nekako stalno nešto drugo prioritet. U početku sebi govorite da imate sasvim dovoljno vremena za to i bavite se nekim jednostavnijim obavezama, poput odgovaranja na mailove, sastancima. Kada pomislite na glavni zadatak, i dalje ste nekako uvereni da imate vremena i da će vam, kada dođe vreme za to, doći i inspiracija za rad. Kako se krajnji rok za završavanje zadatka bliži, anksioznost počinje da raste i tada se tešimo dobro poznatom rečenicom: „Ja veoma dobro radim pod pritiskom.“ Čekamo inspiraciju i motivaciju da se manifestuju, govorimo kako nemamo dovoljno informacija, materijala, literature za započinjanje, ali i dalje prokrastiniramo. Kada se rok približi dajemo 200 odsto svog truda i vremena, uz puno stresa, frustracije, nekada i ljutnje na sebe uz plan da sledeći put sigurno počinjemo na vreme. Ovo je situacija koja se desila verovatno svakome ko je nekada išao u školu, studirao, radio.
Ukoliko je ovo način na koji uobičajeno funkcionišemo sa postavljenim ciljevima, važno je da pogledamo šta se nalazi iza ovog obrasca jer, hronična prokrastinacija sa sobom može da nosi težinu osećaja krivice i razočaranja u sebe.
Prokrastinacija je mehanizam koji nastaje da bismo se kratkoročno zaštitili od neprijatnosti i anksioznosti. Poriv za izbegavanjem bilo koje aktivnost koja nas emotivno preplavljuje ili koja sa sobom donosi veliku količinu stresa ima vrlo jaku moć nad nama i može nas uvesti u potpunu blokadu.
Emotivni proces kroz koji prolazimo tokom prokrastinacije je sličan, bez obzira na to da li je reč o poslovnom projektu ili teškom razgovoru sa bliskom osobom. Mi kao ljudska bića tragamo za stvarima koje će nam doneti trenutni osećaj zadovoljstva, pa tako kod prokrastinacije stavljamo kratkoročna zadovoljstva ispred dugoročnih ciljeva. Kada listamo društvene mreže, jedemo nešto slatko, gledamo jednu za drugom epizodu omiljene serije, dobijamo upravo taj instant osećaj zadovoljstva i olakšanja. Kada to radimo, dolazi do otpuštanja dopamina u našem mozgu, što dodatno učvršćuje naše ponašanje i želju da to ponašanje ponovimo. Ovo, naravno, utiče na našu produktivnost i uvlači nas u začarani krug prokrastinacije.
Ovo nekome sa strane, ili čak i nama samima, može da deluje kao da smo naprosto lenji i da nemamo radne navike. Pre nego što neko ponašanje okarakterišemo kao lenjost, veoma je važno da dublje istražimo svoje misli, emocije i telesne senzacije koje doživljavamo tokom ovog procesa. Kada ovom problemu pristupimo bez etiketiranja i bez osuđivanja i istražimo šta se u nama dešava, vrlo često dolazimo do toga da iza prokrastinacije stoji strah od neuspeha i težnja perfekcionizmu. Mogućnost da nećemo ispuniti sopstvena očekivanja i/ili da ćemo dobiti osudu od drugih može potpuno da nas blokira i da stvori osećaj zaglavljenosti. Usled toga imamo osećaj kao da bismo radije beskonačno odlagali stupanje u akciju nego rizikovali da prolazimo kroz neprijatnost potencijalno negativne procene onoga što smo uradili. Kada se već nađemo u ovakvoj vrsti blokade, moramo da se zapitamo kakve smo standarde i ciljeve sebi postavili. Iako se nekada ponosimo perfekcionističkim tendencijama, one mogu biti mač sa dve oštrice jer pojačavaju sumnju u sebe i usporavaju proces napredovanja.
Kada od sebe očekujemo previše, praktično se pripremamo za neuspeh i ostajemo u konfuznom ciklusu prokrastinacije i samoosuđivanja zbog toga što stojimo u mestu.
Kada dugo nešto odlažemo, krajnji cilj nam može izgledati veoma daleko i nedostižno. Kada uradimo nešto nakon dugog perioda odlaganja i to prođe dobro, onda nam prokrastinacija deluje besmisleno i imamo tendenciju da sebe dodatno kritikujemo: „Vidi koliko je to bilo jednostavno, bezveze si odlagala.“ Na taj način obezvređujemo naš trud. Zbog toga je važno da obratimo pažnju na proces koji se dešava i da svaki korak i pomak, ma koliko nam malo delovao, uvažimo. Na taj način se osnažujemo i dajemo sebi potvrdu da možemo nešto da postignemo i da smo uspeli da uradimo nešto što nam je u prethodnom trenutku delovalo vrlo neprijatno i preplavljujuće.
Ukoliko želimo da izađemo iz zastoja, odlaganja i izbegavanja, moramo da promenimo pristup koji imamo prema sebi, kao i način na koji postavljamo i posmatramo svoje ciljeve. Svi bismo voleli da ne prolazimo kroz neprijatna osećanja i poriv za izbegavanjem tokom nečega što nam je važno i zato moramo da budemo svesni, vežbamo mindfulness i kroz to naučimo da ne moramo uvek da postupimo u skladu sa nekim porivom. Poriv će doći i proći, ali je potrebno da širimo svoje resurse za regulaciju emocija, da bismo našli balans između uživanja u trenutnim i kratkoročnim zadovoljstvima i istrajavanja u dugoročnim ciljevima. Razumevanjem onoga što leži ispod naših poriva, možemo da pravimo neke svesnije odluke i izbore koji će biti više u skladu sa našim vrednostima.
Pre nego što se iskritikujemo, možemo da se setimo da smo ljudska bića i da ćemo neminovno više puta u životu pogrešiti i doživeti neki neuspeh. Vreme je da sebi damo dozvolu za grešku, a kada pogrešimo, važno je da osvestimo da nije kraj sveta i da se život svakako nastavlja, a mi možemo da pokušamo opet.
Moramo da prestanemo da posmatramo greške kao dokaz naše nesposobnosti i nekompetentnosti. Greške mogu biti vrlo vredne prilike za razvoj i napredak.
Kada doživimo neki neuspeh i kažemo: „Ispala sam glupa“, mi zapravo uopšte ne opisujemo precizno šta se tačno u toj situaciji desilo, već samo osuđujemo i tada ne dajemo sebi priliku da naredni put nešto uradimo drugačije. Umesto toga, možemo da pokušamo činjenično da sagledamo situaciju i da opišemo šta se tačno desilo, šta smo rekli, uradili, kako smo se osećali u tom trenutku, šta bismo voleli da je bilo drugačije i šta je potrebno da uradimo da bi sledeći put ishod bio drugačiji. Na ovaj način učimo kako da utišamo našeg strogog unutrašnjeg kritičara koji je zapravo vođa procesa prokrastinacije. Ovo nam može otvoriti put za pristupanje neprijatnim situacijama i zadacima koje odlažemo sa lakoćom i uz manje pritiska.