Beograd, poput brojnih drugih razvijenih gradova, trenutno doživljava ekspanziju mesta na kojima je moguće oprobati se u najrazličitijim hobijima. U ponudi je grnčarija za amatere, penjanje po veštačkim stenama, kursevi šivenja, planinarenje, pa čak i trkački klubovi na Adi Ciganliji za one koji žele da se dobrovoljno "muče" u društvu. Normalno je videti kako osoba tridesetih godina ispija espresso i paralelno štrika u kafiću, dok je TikTok prepun amaterskih kuvara.
Etimologija reči hobi vodi do engleske reči hobby horse koja znači mali konj, a kasnije je reč hobi korišćena kako bi opisala aktivnosti koje naizgled ne vode nikuda. Stoga, u društvu koje stalno gura ka optimizaciji, šta nas tačno motiviše da se upuštamo u aktivnosti koje ne vode nikuda?
Kriza usamljenosti i promena životnih stilova na delu
Zaključci meta-analize koja je obuhvatila 113 zemalja pokazuju da je usamljenost globalni problem. Činjenica da Velika Britanija i Japan trenutno imaju posebna državna tela posvećena smanjivanju osećaja usamljenosti kod ljudi svedoči o rasprostranjenosti ovog problema. Lista razloga za pojavu usamljenosti je duga, a posledice kovid pandemije i sveprisutnost pametnih telefona izdvajaju se kao neki od krivaca. Ukratko: nikada nije bilo teže steći prijatelje nakon završetka fakulteta.
Stoga, hobiji postaju prirodna tačka u kojoj se srećemo i upoznajemo. Okupljeni oko zajedničke aktivnosti, bez prevelikog pritiska na intenzivnu socijalnu interakciju mogu lako uspostaviti kontakt. Hobiji bivaju mesta gde ne samo da upoznajemo potencijalne prijatelje, već i romantične partnere. U Velikoj Britaniji trkački klubovi sada uveliko postaju poznati kao alternativa dating aplikacijama kao što je Tinder.
Posezanje za hobijima poput grnčarije ili čitalačkog kluba pokazuje i promenu navika mlađih generacija. Umesto kasnih izlazaka i pet popijenih koktela, ideal je vreme provedeno bez alkohola koje ne traži odricanje od dobrog sna. Tu je naravno i posvećenost fizičkom zdravlju, pa onda ne čudi da su u porastu hobiji koji su fokusirani na fizičku aktivnost i ne zahtevaju kap alkohola.
Možda je naša opsesija hobijima nastala delom i kao bunt generacije milenijalsa koja je verovala da će zadovoljstvo i svrhu pronaći na radnom mestu. Suočeni sa surovom realnošću savremenog kapitalizma koji poručuje da smo svi zamenjivi i da je naša sudbina satkana od slanja suvoparnih mejlova, tražimo ventil.
Iako smo i dalje nenormalno puno na telefonu, knjige poput "Anksiozna generacija" autora Jonathana Haidta uspevaju da motivišu ogromnu grupu da uvidi opasnost prevelike upotrebe društvenih mreža i internet sadržaja. Reč koja je obeležila 2025. godinu je brainrot, a retko ko danas bez skepse posmatra tehnološki napredak. Stoga je definicija hobija proširena, pa se tako čak i sam čin istraživanja o nekoj temi vidi kao hobi, kao što navodi esejistkinja Celine Nguyen u eseju "Research as a Leisure Activity". Autodidaktičko, odnosno samoinicijativno učenje sve je popularnije kao hobi, pa je internet odnedavno prepun saveta za vođenje commonplace notesa, popularnih tokom renesanse, u kojima prikupljamo i organizujemo različite citate.
Imati hobi = dobar lični brend?
Ekspanzija hobija ipak ne označava nužno da napredujemo ka većoj povezanosti i boljem mentalnom zdravlju. On je postavljen i kao suprotnost plaćenom poslu - setimo se da je hobi aktivnost koja nikuda ne vodi - ali je na neki način i njime definisan. Stoga, dolazimo u paradoks gde što više uživate u nekom hobiju i ovladavate njime, javlja se impuls i društveni pritisak da ga pretvorite u plaćeni angažman. Posvećivanje vremena i resursa opravdano je tek ako na duge staze možemo računati na finansijsku dobit, što eliminiše proces zabave i neobavezni karakter hobija.
Međutim, posmatrati sve što radimo iz hobija kao nešto što je nemoguće unovčiti takođe je štetno. Ukoliko uspemo da kroz kompartmentalizaciju razvrstamo ono što istinski volimo na hobi i ono što radimo kako bismo zaradili, propustićemo da vidimo potencijalne karijerne mogućnosti. Ako posmatramo umetnost, kreativnost i strasti u delanju kao nešto što postoji samo u časovima posle ili pre našeg radnog vremena, udaljavamo se još više od onoga što istinski želimo da radimo.
Čemu onda hobi treba da služi?
Iako kritikujem one koji smatraju da hobi mora imati svrhu, ne želim da poverujemo kako hobiji nužno ne vode nikuda. Hobi je igra, prostor da budemo nevešti amateri, oprobamo se u novom kontekstu i povežemo sa onim radoznalim u nama. Kao što ne pitamo decu koja je svrha njihove igre - verovatno bi vas dete "belo" pogledalo da mu postavite ovo pitanje - tako je i svrha hobija upravo u činu igranja i stvaranja. Tek kada ne shvatamo sebe previše ozbiljno, ali se ozbiljno posvetimo igranju, možemo istinski uživati u tom procesu, ma šta i kakav on bio.
U galeriji otkrijte najlepše knjige o prijateljstvu.