Dušan Reljin: The Dark Knight

Dok u Rick Owens crnini silazi niz jednu dorćolsku ulicu, izgleda kao nenadmašni  junak  lokalnog dokumentarnog pastisha. U duhu simboličnih mera, penjemo se u stan njegovog detinjstva. Nespreman da se hvali svojim uspesima, nastavlja da se dopinguje boljom prošlošću.

Verovatno ste mnogo gadljivi na floskulu o fotografskom pamćenju. Ipak, ko zauzima najviše mesta u vašoj memoriji?

Ne verujem da imam fotografsku memoriju. Ali, postoji nekoliko ljudi koji su mi mnogo značili u karijeri. Jedna od takvih je Marina Abramović s kojom vrlo često radim. Možda i zbog toga što smo postali dobri prijatelji koji gaje vrlo opušten odnos. Toliko da me non-stop zove da joj ispričam neki novi, po mogućstvu, ‚mastan‛ vic. To joj je veća fora od razgovora o umetnosti. Onaj koji najviše voli i bezuspešno pokušava da ga prevede na engleski glasi: Kako Bosanci zovu patuljke? Raja do jaja!

Drugi  fenomenalni lik je pisac Hunter Thompson, koga sam fotografisao na samom početku svoje karijere. Otišao sam u Aspen u Koloradu, gde je on tada živeo na nekoj farmi. Pojavio sam se, zajedno sa novinarom, negde oko jedan popodne i, po prethodnom dogovoru, pozvao njegovu devojku i asistentkinju, Anitu Bejmuk. „Otresla“ nas  je rekavši da Hunter spava i da se javimo kasnije. Najbolje bi bilo oko devet uveče, dodala je. Kad smo ponovo telefonirali, on se tek bio probudio. Zatekli smo ga kako sedi i gleda četiri, pet različitih košarkaških utakmica istovremeno, na isto toliko tv-ekrana. Prvo nas je pitao na koji klub ćemo se kladiti. Nisam imao pojma o košarci, pa sam izabrao ekipe po bojama i stavio ulog od dvadeset dolara. Na nesreću, svi moji timovi su pobedili, a njegovi izgubili. Tip je bio toliko nadrkan, da sam mislio da ništa nećemo napraviti. Već je prošla ponoć, a on je lokao viski iz krigle, kao da je pivo. Inače, mozak mu je funkcionisao potpuno normalno. Dok je novinar radio intervju koji se baš odužio, zaspao sam na stolici. Probudili su me u četiri ujutru i rekli da je Hunter spreman da se fotografiše. Onako bunovan, nisam znao ni gde se nalazim, a on je stalno izmišljao nove izgovore da se ne slika. U tom ludilu poslao me je po neku kutiju. Na prvi pogled ličila je na humidor za cigare. Otvorim, a ono u kesicama sortirane sve moguće droge. On je uzeo lep koktel meskalina, kokaina i naravno,  marihuane, a ja nisam hteo ništa. Hajde da uradimo još samo jednu stvar. Otvorio je prozor i iz fioke stola izvukao dva pištolja. Sad ćemo malo da pucamo! Napolju, mrkli mrak, prst pred okom se ne vidi. Kad smo i to obavili, ostalo mi je sat i po do leta za Njujork. Na kraju je sve ispalo super. Kada sam ulazio u taksi za aerodrom, dobacio je: Znaš, mogao bih sada hladno da te upucam u leđa i niko ne bi ni znao da si bio kod mene! To je bilo njegovo doviđenja. Posle je te fotografije koristio za sve živo. Upoznao me je sa Johnnyjem Deppom  i Beniciom del Torom koji su o njemu snimali film. Družili smo se sve dok se nije ubio.

Često radim i sa Kate Moss. Zaista je fantastična: girl next door koja se u trenutku pretvori u pravu boginju.

Kada smo već kod „tapkanja“ sličica, meni je vaš idol Federico (Fellini) bacao trešnje u krilo, a Marina (Abramović) je pred vama izvodila sve i svašta. Hoćete da se menjamo?

Obožavam Fellinija. Njegovi filmovi mnogo su mu značili i tehnički i estetski. Bez daljnjeg, voleo bih da sam tako nešto doživeo, ali to što mi se desilo sa Marinom toliko je posebno da nisam siguran da bih pristao na vaš predlog.

Upoznao sam je kada je trebalo da je fotografišem za Elle Srbija.  U početku nije htela fashion story jer je bila u procesu pripreme performansa The Artist is present u MoMa. Kada je čula da je u pitanju srpski fotograf koji je obožava, a već ima i neku reputaciju, odlučila je da se sretnemo. U roku od dve sekunde odgovorila mi je na mail: Dete,‘ajde dođi kod mene na kafu. Nisam bio zadovoljan fotografijama koje smo uradili. Imao sam osećaj da je Marina preuzela taj show, što sam joj i rekao. Pristala je na novo slikanje, tek kada sam joj obećao da ću napraviti  kompoziciju sa njom i Riccardom Tiscijem za kultni Visionaire. Uspeo sam da je nagovorim i da Riccardo, kao dizajner kuce Givenchy, donese nekoliko specijalno za nju kreiranih modela u krv crvenoj boji, jer smo nas dvoje ipak potekli iz komunističke Jugoslavije.

Posle ručka trebalo je da sprovedemo tu konceptualnu ideju.  Ona će biti boginja-majka, a on dete koje se hrani njenim mislima.  Mislim da bukvalno treba da ga dojiš – rekao sam. Čim joj je Riccardo seo u krilo, počela je da ga grli, kao da ga nosi, a ja sam prišao i šapnuo joj: Sad izbaci sisu i stavi mu je u usta.

Ko vam bolje leži ispred objektiva: Irina Shayk ili Slavoj Žizek? Ona je stavila štiklu na guzu, a on prst na čelo!?

Jedna (fotografija) mnogo bolje leži za telo, a druga za dušu. Kada radim portrete, mnogo volim da priđem suviše blizu kako bih video šta se događa u nečijim očima. Tako se stvara naš odnos. Prvo se zaljubiš u tu osobu, pa onda raskineš i to u roku od samo jednog sata.

Zašto su fotografi najbolji cinkaroši naših slabosti? Neće biti da je to samo od loše postavljenog svetla?

Zbog toga što su fotografi. Lično, ne fotografišem slabosti, niti to želim. Takođe, to što jedna osoba doživljava kao slabost, drugi obožavaju. Ja, recimo, nemam nijedno ogledalo u kući jer mi se uopšte ne dopada kako izgledam.

Nije tajna da bi čak i najpametniji ljudi našeg doba, uključujući i kultnog filozofa Žizeka, voleli da su bolji frajeri. Kako zapravo sebe vide face koje se u surovo vreme show up culture zovu celebrity?

Najteže je s glumcima. Nemaju nikakav problem da se ugoje trideset kilograma, oćelave, odrtave i poružne, ako to režiser naredi. Ali, kad se fotografišu, uglavnom ne znaju šta hoće. Glumice su prilično razmažene, mada ni to nije pravilo. Charlize Theron je na snimanje kasnila četiri sata, tako da mi je ostavila samo sat na raspolaganju. Na kraju smo zaglavili i na večeri. S druge strane, Emmanuelle Seigner je doputovala je vozom, uzela taksi sa železničke stanice i sama dovukla svoj mali kofer. Za razliku od Eve Mendes koja je sletala helikopterom, jer joj se moglo. Calvin Klein je to plaćao.

PageBreak

Ipak je Emmanuelle vaspitavao Polanski. S obzirom da ste i vi postrojavali ,avion‛ ribe, da li se osećate kao neko ko izdaje naredbe šta je lepo?

Verujem u onu rečenicu – beauty lies in the eyes of – s tim da uvek pokušavam da uradim sliku kojom ću ja lično biti vrlo zadovoljan. E, sad se tu umešaju stilisti i art direktori koji znaju da, ako je cipela makar malo veća od glave, bolje će se prodavati.

Iako mnogo volite žene, vaše vizije uglavnom nisu one nad kojima se balavi. Zašto muškarcima ne ide voda na usta?

‛Zato što ja tako ne gledam na žene. Mnogo ih volim, to je istina, ali ih prvenstveno posmatram kao osobe, na istom nivou kao i muškarce. One donekle i jesu objekat of desire, pre svega jer je žensko telo grafički mnogo lepše od muškog, ali nema potrebe da se to na slikama eksplicitno pokazuje. Fantazija i začikavanje mnogo su uzbudljiviji. Ništa mi ne znači da u časopisu vidim ženu sa raširenim nogama i izbačenim sisama. Ne volim takav odnos ni u privatnom životu.

Znamo ko vam je ‚meta, a šta je vaša ‚municija‛?

Mislite čime pucam? (Smeh). Moja glavna municija potiče iz detinjstva. Od prve devojčice u koju sam se zaljubio, a ona me odbila. To mi se desilo ovde, u Beogradu. Imao sam četrnaest godina. Bio sam plav, naravno mršaviji nego sada i jako stidljiv. 

Ona je išla sa mnom u školu i mnogo mi se dopadala. Pošto nisam znao kako to da joj kažem, drug me je ubedio da je nagovorim da idemo kod nje da radimo domaći. Živela je na Zvezdari. Zajedno smo ušli u krcat autobus sa okruglom platformom u sredini i onom blesavom harmonikom koja se otvarala. Baš tu smo stajali. Nisam mogao da nađem odvratniji seting. Nekako sam joj izjavio ljubav, ali me od gužve nije čula. U trenutku kada sam hteo da je poljubim, autobus se zaneo na krivini i ja sam, umesto u usta, potrefio u njeno uvo. Pocrvenela je i ljutito me upitala da li sam normalan. Konačno smo sišli na stanici i kada smo već bili blizu njene kuće, sve sam joj priznao. Rekla mi je da to nema nikakvog smisla jer se ja njoj uopšte ne sviđam. Pognuo sam glavu, brzo se okrenuo i otišao. Do kraja školske godine nisam smeo da je pogledam u oči. Tek kasnije ukapirao sam koliko je to uticalo na mene da maltene i danas ne umem da budem direktan sa ženama koje mi se sviđaju. I obavezno krijem pogled.  Jednostavno, nisam naučio da budem frajer.

Ko je išmirglao taj balkanski hedonizam u prihvatljivi minimalizam?

Moj otac, Draško Reljin, uopšte nije balkanski tip čoveka. Doduše, ne bi skuvao sam sebi ručak, ali je uvek imao dovoljno razumevanja za sve drugo. Bio je dugogodišnji predstavnik JAT-a po svetu, a mama Zorica radila je u banci. Tata je, kao mladić, šezdesetih godina, bio muzičar. To mu je bila najveća strast. Svirao je u grupi Iskre. Izdali su sedam, osam singlica. Da bi udovoljio roditeljima, upisao je ekonomiju. Živeli smo u Australiji i Norveškoj, a najlepših pet godina proveo sam u Beogradu. Stanovali smo u Knez Miletinoj. U istoj zgradi živeo je i moj najbolji drug Đorđe Vujošević. Obojica, tada klinci od devet godina, bili smo fanatici za tenis, s tim što sam ja još i trenirao u Zvezdi. Tako smo pronašli betonski teren na 25. maju. U stvari bile su samo iscrtane linije i izbušene dve rupe, tako da si za ostalo morao sam da se pobrineš. Nismo imali para, ali roditelji su rešili da nam kupe makar mrežu. Onda smo nas dvojica odlučili da  ukrademo dva metalna stuba koja su ispod podvožnjaka odvajala trotoar od kolovoza. Ta čuvena akcija trajala je nekoliko noći. Kada smo konačno uspeli da iščupamo te stubove, nije bilo šanse da ih podignemo i odnesemo. Sve dok nam nisu pomogli još neki ortaci da ih odvučemo i sakrijemo. Bili smo ubeđeni kako je to baš big deal.

Đorđe je inače voleo  dugo da spava. A ja umesto da mu zvonim, izađem na ulicu i derem se ispod njegovog prozora u šest ujutru. Komšija ispod, bi svaki put poludeo zbog toga. Na kraju je počeo da me gađa trulim paradajzom, ne bi li me ućutkao. Onda bih ja izvadio reket i vraćao mu njegovu municiju.

Koja muzika vas je ,radila‛?

Slušao sam EKV, Disciplinu kičme, Partibrejkerse i Električni orgazam. EKV sam uživo video čak pet puta. Voleo sam kako Margita pomera kosu na sceni, tako da ne možeš da joj vidiš lice. Obožavao sam njihove tekstove jer su bili poetični. Oni su definisali onaj razmaženi Beograd sa akcentom i arogancijom.

Danas vam iz Srbije najviše nedostaju kuvana kafa, kesten pire, Kusturica…

I burek! Dopada mi se način na koji Kusturica opisuje Balkan. Fotografisao sam ga samo jednom. Dao mi je pet minuta. Posle smo igrali ping-pong, u čemu me je razbio.

Kako se dogodilo da vaše oko postane tako traženo? Fotografi odavno nisu neprilagođeni umetnici, već tipovi u ozbiljnom biznisu. Postoje li uopšte sastanci koji nisu zabeleženi u vašoj agendi?

Na svu sreću, postoje! Biznis deo niti volim, niti razumem. Hteo sam da studiram filmsku režiju. Čak sam bio i primljen na Kolumbija univerzitet, ali nisam mogao da dobijem stipendiju. Mnogo sam se razočarao i krenuo u neku školu da učim kako se prave reklame. Jedva sam izdržao nedelju dana. Nekako u to vreme, jedan moj prijatelj fotograf pitao me je da mu pomognem na snimanjima. Dok sam razvijao neke slike u laboratoriji, naleteo sam na oglas jednog od najboljih norveških fotografa koji je tražio asistenta. Otišao sam na taj intervju i lagao na svako pitanje. Sutradan se na setu desila katastrofa. Otkrili su da nemam pojma. Ipak me je ostavio u studiju i otišao na odmor. Sve sam mu sredio, rasporedio i počistio. Čak sam tu i spavao. Oduševio se i dao mi posao. Posle tri godine dva puta sam sa lovom pozajmljenom od roditelja pokušao da se dokopam Njujorka. Na kraju mi se posrećilo. Ali, nisam odmah počeo da se bavim modnom fotografijom. U to kolo me je uvela konceptualna umetnica Vanessa Beecroft. Posle je sve išlo lakše. Dobio sam ponudu da radim za W magazine, ubrzo je došao i Vogue, a 2006. potpisao sam prvi značajniji ugovor. Ređale su se reklamne i modne kampanje, editorijali i naslovne strane.

Kako sada izgleda vaš svakodnevni menu?

Kratak espresso, zeleni sok od povrća, yoga, tenis, muzika i seks. Čitam knjige, gledam filmove i kuvam.

Melodrama u pubertetu učinila je da imate žešću frku od ljubavi. Na vašem nivou života i uspeha, niko više ne želi da bude slab, osetljiv i nesrećan. Zbog čega vam srce još lupa?

Nema veze da li je čovek uspešan ili nije. Svi imamo ista osećanja i pravimo deal s njima. Srce mi još lupa zbog moje dece, ljubavi i fotografije.

Flashback Beograda, a naročito „Cordola“ budi samo lepe uspomene. Međutim, ovaj grad na vašem Instagram profilu izgleda sasvim drugačije: blatnjava ulica kojom dominira bilbord sa egzaltiranom porukom: Spasibo, Putin. U potpisu, vaše logično pitanje: na čemu?

To što obožavam Beograd ne znači da ne vidim tu blatnjavu ulicu. Ali, ona me podseća na detinjstvo i slobodu. Danas svi veliki gradovi izgledaju isto. Za razliku od Beograda koji se nije promenio od kada sam bio mali. I dalje miriše na lipu i ugalj.  To je njegov šarm. Što se Putina tiče, zanima me zašto treba njemu da zahvaljujemo, a ne ruskom narodu, što bih mogao da razumem.

U Norveškoj čak i zatvori imaju pet zvezdica, a vi ste se stalno žalili na depresiju?

Nisam bio u zatvoru tako da ne znam, ali depresija u Norveškoj dolazi od raznih stvari. Od grubog i oštrog vremena, pa do ljudi koji komuniciraju na potpuno drugačiji način od nas. Nekako je pasivno i prazno. Smeta mi njihov slow motion. Za razliku od balkanskog haosa. Po tome nam je Njujork mnogo sličniji.

Čime li  se vi drogirate?

Uglavnom životom. Imam troje dece koju obožavam. Naravno, i umetnošću i ženama. 

Tekst: Duška Jovanić