Jostein Gaarder, najprevođeniji pisac planete: Za žene je veoma važno da nešto razumeju, što je filozofija. Za muškarca je važno da njega razumeju, a to je obrnuto od filozofije.

Iako večito zapitan nad sudbinom čoveka i sveta, Gaarder je pun optimizma i topline, s retkom veštinom da jednostavnim rečenicama objasni i najkomplikovanije stvari i ubedi čitaoca kako je sve „baš kako treba“, što je i naslov njegovog najnovijeg romana.

Internacionalni proboj desio mi se sa Sofijinim svetom, romanom koji je preveden na čak 65 jezika. Kada su počeli da ga prevode, bio sam veoma iznenađen jer sam mislio da sam napisao knjigu koja uopšte neće izaći van granica Norveške. Pre nje napisao sam Misteriju pasijansa i potajno sam se nadao da će ona postići uspeh, ali nisam bio u pravu. Danas imam teoriju zašto je to tako. 

(Vedrana Rudan: Muškarcima zameram bahatost, primitivizam, očekivanje da ručak moramo skuhati svaki dan)

I, u čemu je tajna uspeha na najrazličitijim podnebljima i kulturama?

Sofijin svet, ali i moje druge knjige bave se univerzalnim pitanjima. Ljudi su ljudi svuda, veoma smo slični. Kada sam imao susrete sa Kinezima ili Indijancima iz Srednje Amerike, doživeo sam da su suštinski isti, imaju iste potrebe, postavljaju ista pitanja... Razlog popularnosti mojih knjiga je u univerzalnoj tematici. Bavim se misterijama, životom, smrću, univerzumom... 

Drugi razlog jeste to što pišem priče, a maternji jezik ljudskog roda je priča. Govorimo različitim jezicima, ali priče su iste i imaju istu strukturu. I kada kao deca učimo reči, ubrzo za njima dolaze i priče. Dok jedna porodica sedi za stolom i ruča, za tom trpezom ima mnogo naracije. U mojim delima postavljaju se filozofska pitanja, ali uvek u okviru neke priče, tako da one postaju uzbudljive i zanimljve. I to je verovatno deo tajne mog uspeha, pa je Sofijin svet na listi preporučenog štiva za svu decu osmog razreda u Kini, i obavezno štivo u školama u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. A ja sam mislio da je to vrlo norveška priča.

Ispričali ste kako ste sa 11 godina počeli da postavljate pitanja o životu i postojanju, a odrasli su uglavnom izbegavali da vam na to odgovaraju, kao i da je pisanje knjiga o toj temi zapravo vaša osveta odraslima. Da li im se i dalje knjigama svetite?

Pitanja koja sam postavljao bila su esencijalna, suštinska za mene, a ja sam tad mislio da su takva za sve. I dalje to mislim. Šalim se kada kažem da im se knjigama svetim, ali je problem što nisam uspeo da navedem svoje roditelje, nastavnike i druge odrasle da shvate kako je život čudo. To me nadahnulo i to sam pokušavao da izrazim u svim svojim knjigama - koliko je postojanje fantastično! Ukoliko bih izabrao jednu ključnu reč za moje stvaralaštvo, bila bi to misterija, misterija života. Ta reč se i pominje u nekoliko mojih naslova. I čini mi se da sam se tako približio nekim odgovorima na pitanja koja sam postavljao kao dečak.

(Marina Abramović potpuno iskreno: Sa Srbijom ne osećam skoro nikakvu povezanost)

Junak vašeg novog romana konstatuje da je u univerzumu sve „baš kako treba“ sem ljudskog mozga koji je „možda malo prevelik“ jer „preduboko i predaleko vidi“. Zašto je to tako?

Fantastično je to što nam je mozak toliko veliki, odnosno adekvatan da pozna svet u kome živimo, čitav svet i čitav univerzum. Kada to shvatimo, možemo da tapšemo i kažemo: „Svaka čast!“, ali moramo i da se suočimo sa činjenicom da ta sposobnost ima svoju cenu. A cena je strašna - moramo da živimo sa svešću o smrti. Neke od nas to toliko parališe ili nam unese toliko straha da smanjuje kvalitet življenja. Ovo o čemu govorim nije moja misao, time su se dosta bavili egzistencijalisti, Sartre, ali i Kierkegaard...

Nije li suočavanje sa smrću ono što nas navede da posle detinjstva ponovo počnemo da razmišljamo o suštinskim stvarima?

Sofija u Sofijinom svetu petogodišnja je devojčica koju obuzima iznenadno osećanje da ne želi da bude kao odrasli. Ona želi da sačuva začuđenost deteta. Posle izvesnog vremena hormoni počinju da menjaju telo, erotska dimenzija postaje značajna, dolazi na red osnivanje porodice, deca, posao... I tada nema vremena za razmišljanje o takvim stvarima, sve dok se ne dođe do mojih godina, kada se približavamo kraju života i tada počnemo da razmišljamo o tim pitanjima. Mnogi počnu da razmišljaju o smislu života tek kada odu kod lekara i dobiju loše rezultate. Smatram da je velika greška što ta pitanja postavljamo samo zbog bolesti ili starosti. 

(Rajko Grlić: Svi su malo ostarili sem mene)

Leonard Cohen napisao je svojevremeno: „Ovo je kraj mog života u umetnosti. Upoznao sam ženu za kakvom sam tragao“. Nasuprot tome, vi ste odlučili da postanete pisac kada ste upoznali svoju suprugu. Kako se to desilo, kako je ona probudila umetnost u vama?

Upoznao sam je sa 17 godina, a ona je imala 16. Odlazio sam u jedno udruženje gimnazijalaca, u kom je ona prodavala ulaznice. Svaki put kad bih došao, morao sam da platim da bih ušao i svaki put sam je gledao i mislio: „Ovo je žena mog života“. To je bilo neobično jer je ona bila vrlo mlada devojka, ali ipak, uvek bih pomislio: „Žena“. Trebalo mi je nekoliko godina da je zainteresujem za sebe i već 45 godina smo u braku.

Kada se čovek zaljubi, stvarnost dobije izvesnu dubinu. Zaljubljen čovek više čuje, više vidi. U meni su se rodila razna interesovanja, ali prisustvo žene u mom životu ima još jedan važan aspekt - deljenje, deljenje sećanja, referenci, iskustava i prijateljstva, što je izuzetno važno.PageBreak

Sudeći po vašim knjigama, ženama pridajete izuzetnu važnost?

Pošto je Sofijin svet objavljen, mnogo sam putovao po svetu i dobijao veoma različita pitanja o tom romanu. Jedno od češće postavljanih i moje omiljeno pitanje jeste zašto je protagonista romana žensko. A zašto ne bi  bila? U ovom konkretnom slučaju, junakinja je morala biti žena. Sofija znači mudrost, a filozofija je ljubav prema mudrosti. Uostalom, u hebrejskoj tradiciji bog ima jedan ženski aspekt, žensko lice koja je nazvano Sveta mudrost. U Istanbulu je hram nazvan Sveta Sofija ili Sveta mudrost, u helenskoj kulturi imamo boginju mudrosti Atinu... Ne znam da li je mudrost ženska odlika i zašto je tako percipirana u mnogim kulturama, ali naravno, imam neku svoju teoriju. Za žene je veoma važno da nešto razumeju, što je filozofija. Za muškarca je važno da njega razumeju, a to je obrnuto od filozofije. U Ibsenovoj Lutkinoj kući, na primer, Nora stalno govori da mora da razume šta je čovek, dok njen suprug Helmer želi da Nora razume njega. Ili tako česta situacija da otac na sinovljevo pitanje zašto je nešto tako, odovara sa: „Zato što ja tako kažem!“ Muški princip stvari često svodi na moć i autoritet, a ne na filozofiju.

Hvale vas da odlično poznajete žene i s lakoćom se uživljavate u svoje junakinje.

U mom romanu Vita brevis, sveti Avgustin provodi 12 godina sa ženom koju voli, a onda je tera od sebe jer misli da je njegova duša u opasnosti zbog te veze. Kasnije, kada je postao biskup, dobio je gnevno pismo od te žene, koje mu govori o tome da je čista glupost to da se duša gubi zbog veze sa ženom. Sadržaj pisma, kao i junakinju koja ga piše, izmislio sam, ali su me godinama pitali da li je taj pergament stvaran. Iz jednog od najvažnijih kulturnih magazina u Norveškoj zvali su mog izdavača da provere postoji li zaista prevod tog dokumenta ili je priča fikcija. Uglavnom su žene bile te koje su želele da saznaju više o toj liberalnoj ženi iz antike. Kada bi saznale istinu, rastužile bi se, a onda bi usledilo čuđenje kako sam uspeo da se toliko uživim u žensku dušu i ljudska pitanja iz perspektive žene. A meni je to sasvim prirodno. Jesam muškarac, Jostein, ali se svakog jutra budim pored jedne žene, a ne pored muškarca. O životu i o svemu u njemu pričam s jednom ženom, a ne sa muškarcem.

Kako tumačite tajnu braka koji traje 45 godina?

Brak ima dva temelja - erotski i prijateljski. Ljudi se rastaju zato što jedan od ta dva temelja više ne funkcioniše. Verujem u veliku ljubav i veliko prijateljstvo, ali takve odnose moramo da stvorimo, da se trudimo oko njih, jer to nije nešto što nastaje samo od sebe. Čvrsta veza i velika prijateljstva zahtevaju određeni rad, koji je u stvari prijatan.

Kao omiljenog junaka navodite Hansa Kastropa iz Mannovog Čarobnog brega, koji je naivan, radoznao i ne stidi se da postavlja glupa pitanja. Ali, on svet posmatra sa bezbedne distance, iz sanatorijuma. Šta bi u današnje ubrzano vreme, puno senzacija sa interneta bilo to sigurno mesto, gde se možemo skloniti da promislimo o životu? 

Ima previše stimulansa kojima smo izloženi, previše sasvim nebitnih podsticaja i svakako je važno odstupiti, napraviti korak unazad. A koji je to prostor i šta to zapravo znači, različito je za sve ljude. Možda je to šetanje u prirodi, što je apsolutno relevantno za mene, ili duboka meditacija, muzika, ples... Alkoholičari kažu: „Nekada sam ja pio iz flaše, sada flaša pije iz mene.“ Mislim da se isto može reći za ekran kompjutera ili smartfona. Na početku čovek crpi iz njega, a posle ekran počne da crpi iz čoveka. Definitivno nam je potreban korak unazad, jer mnogo šta nije bitno. Zamislite starca na samrti. Ako bi govorio o svom životu, možemo da zamislimo da bi rekao kako bi voleo da je više vremena provodio sa prijateljima, u prirodi, na moru, na planini... Ali, teško nam je da zamislimo da će ta osoba reći: „Voleo bih da sam više gledao Netflix.“

Tekst: Vera Nikolić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/