Neki veruju da će se „dobar partner“ uklopiti u njihove kriterijume i voleti ih onakve kakvi su, a drugi da mogu da pronađu ljubav i da je uzgajaju svojom nesebičnošću, davanjem onoga što mogu i imaju da daju i da će to biti dovoljno da budu voljeni. Ni jedan ni drugi stav nisu u potpunosti ispravni. Znam da zvuči potpuno neromantično, ali moram da otkrijem da u svakoj ljubavi postoji računica, skrivena trgovina, nesvesno bankarstvo i psihološka ekonomija. Ne govorim o igricama i kalkulacijama u kojima oprez i proračunatost nadjačaju svaku spontanost, tu nema ljubavi. Ljubav podrazumeva reciprocitet davanja i primanja, komunikaciju potreba i želja. U ljubavi nema indiferentnosti i nedavanja. Mnogi čak više vole da budu povređeni nego da je neko indiferentan prema njima. Bolje je slomiti srce nego ništa sa njim ne uraditi. Ako nam se očekivanja ne ispune, ljubav bledi, javlja se doživljaj povređenosti i to je ponižavajući udarac našem samopoštovanju. Bol neuzvraćenosti ljubavi pogoršava osećaj ličnog neuspeha. Nažalost, svi ponekad imamo doživljaj da previše dajemo, a premalo dobijamo zauzvrat. Najčešće stvarno previše dajemo, ali ne ono što nekome treba, nego ono što imamo!

Banka emocija – teorija društvene razmene

Još daleke 1958. godine George Homans razvio je teoriju društvene razmene, koja – primenjena na psihologiju partnerskog odnosa – znači da je stabilnost veze rezultat odlučivanja: da li ćemo biti sa nekim merimo odnosom ulaganja i dobijanja. Naravno, osnovna svrha u bilo kojoj vezi je da se korist maksimalno poveća, a ulaganje smanji. Ulažu se vreme, novac i napor, a korist su zabava i zadovoljstvo, prijateljstvo, podrška i doživljaj da smo voljeni. Naravno da su ove koristi individualne – u vezi to može biti i potreba za podrškom, zaštitom, sigurnošću, pripadanjem i prihvatanjem, poštovanjem, razumevanjem itd. Druga važna stavka teorije društvene razmene je naš nivo zadovoljstva i koliko je ono u skladu sa našim očekivanjima od te osobe. Treći, i podjednako važan, je nivo zavisnosti, to jest, da li u tom trenutku postoji šansa da nam bude bolje sa nekim drugim. Naravno, ovo važi za oba partnera. Po ovoj teoriji, ljudi vagaju potencijalne prednosti i rizike i, kad rizici nadmašuju korist, partneri prekidaju odnos.

Zašto neke žene previše daju?

„Kada zazvoni telefon, bolje da odmah smislim razlog zašto se nisam odmah javio, inače će kasnije biti problema. Stvarno je volim, ali stalno imam doživljaj da joj emotivno nešto dugujem i da ne postoji dovoljno dobar način da joj uzvratim ljubav, stalno moram da pazim da je ne povredim time što je nešto drugo važnije od nje“, reče jedan moj prijatelj kome svi zavide na ljubavi što mu verenica pruža. Ona menja sve svoje planove samo da bi bila sa njim, čini mu sve i pre nego što to naglas poželi, obožava ga. Nikome nije jasno zašto već treći put odlaže venčanje kada ima pored sebe ženu koju bi svako poželeo i koja mu se nesebično daje.

Kakav je psihološki profil ovakvih žena? U detinjstvu su im emocionalne potrebe često bile nezadovoljene, otac je obično odsutan, a majka previše brižna. One prihvataju obrazac biti brižan = voleti i obično biraju muškarce „s posebnim potrebama“. Često biraju porodične i emocionalno nedostupne muškarce. Nežni, stabilni, slobodni i zainteresovani nisu njihova ciljna grupa, smatraju ih dosadnima. Strah od odbacivanja navodi ih da stalno daju sve više, ništa im nije teško ni skupo i uvek imaju vremena. One čekaju, nadaju se i pokušavaju ponovo, preuzimaju bar pola krivice u svakom odnosu. U osnovi imaju slabo samopouzdanje i duboko skriven doživljaj da ne zaslužuju sreću. Uvek su više u snu i oblaku iluzije nego u realnosti, često su zavisne od muškarca i emotivnog bola i izbegavaju da se posvete sebi i svojim potrebama.

S druge strane, u ženskoj prirodi je da povezuje stvari, da ujedinjuje, popunjava praznine, da stvori nešto tamo gde pre nije bilo ničega. Da li ste ikad kročile u stan muškarca a da niste poželele da nešto stavite u prazan prostor, da ukrasite zid nekom slikom? Naravno da treba popuniti prazninu u svom ormanu, u tanjiru ima još malo mesta za touch of an artist, a neprijatna tišina kad partner zaćuti popunjava se rečima i inicira poljubac i zagrljaj. Ona sve organizuje: sveće, vrstu muzike, film koji svakako treba pogledati. Skraćivanje rastojanja do partnera ljubavlju je dar, poklon koji prija. U početku veze. Inače, poklon se na engleskom kaže gift, što na nemačkom znači otrov! Drugim rečima, previše davanja ili davanje onoga što partneru nije potrebno može biti opasno. Ovo je vrlo isplativo u početku veze, sreći nema kraja jer se srce voljenog polako osvaja, njemu se to sviđa, polako shvata da ona voli da vodi. Njih dvoje voze bicikl za dvoje, ona sedi napred i okreće pedale i... kada se umori i okrene, možda on više nije tu...

Zašto je otišao kada sam mu sve dala?

Kako odbiti stalnu dostupnost, obilje nežnosti i velikodušnost davanja, naročito kada je još i začinjeno seksualnom hemijom i velikim osmehom zadovoljstva na licu partnera koji daje? Kako odnos napreduje, sve se teže podnose ovi dobrovoljno dati pokloni. Bez pravog načina da se napravi bolje izbalansirani „ugovor“ primalac se udaljuje, racionalizuje situaciju obezvređujući ono što je dobio i čezne da počne ispočetka. Mnogi se trude da impresioniraju davanjem, uz očekivanje da će njihova nesebičnost dovesti do reciprociteta, a kad se to ne dogodi, javljaju se razočaranje i ljutnja. Ova ogorčenost pokušava da se razreši ucenom da bi on uzvratio, ili se on oseća slomljenim zbog neplaćenog „duga“. Muškarci se generalno osećaju dobro kada preuzmu odgovornost ili pokreću akciju. Stoga, ako im ne date priliku da to urade, osetiće se uskraćenim. Kada žena inicira sve akcije, muškarac će ili otići, ili postati ambivalentan prema vama. S druge strane, ako ste vi režiserka šoua, uskraćujete mu i priliku da nauči da voli. U početku postoji zabluda idilične, divne veze, ali suštinski u ovim vezama nedostaje – veza.

Efekat „potopljenih troškova“

Taktika davanja, ma koliko bila uobičajena, nije uvek najefektivnija u privlačenju i zadržavanju partnera. Svedoci smo ogromnog broja priča o prebrižnim ženama i nezahvalnim muškarcima ili HDBP („hajde da budemo prijatelji“) ženama, koje ne padaju na skupe poklone i uzbudljive randevue. Nasuprot tome, znamo i koliko ima samo sebičnih loših momaka, velikih „uzimača“ sa nepreglednim redom ženskih fanova. Po nekim istraživanjima Kolemana iz 2009. godine, postoji efekat „potopljenih troškova“: efekat pomoći, brige i davanja je snažan, ali ne na onoga koji uzima nego na onoga koji daje – ta osoba se dobro oseća, raste joj samopouzdanje i još je posvećenija primaocu nakon prethodnog ulaganja truda, vremena ili novca. Efekti na primaoca su dvostruki. Primanje može da izazove zahvalnost, poveća naklonost partnera, izazove privlačnost i poveća usklađenost sa kasnijim zahtevima.

S druge strane, primanje može da izazove obavezu uzvraćanja, da se u davanju prepozna skrivena namera i dovede do osećanja „kupljenosti“ i kontrolisanja, čak i da izazove krivicu. Da li je bolje davati ili primati, zavisi od efekta koji želite – ako vi želite da se osećate dobro i učvrstite vezu sa partnerom dajte mu sve i na svaki način. Ako želite da se on oseća dobro, učvrsti vezu sa vama i bude vama posvećen, budite spremni na primanje. Ovo naizgled nema logike, ali ako bolje razmislimo – neko ko vama daje postaje posvećeniji sa investiranjem u vas nego kad od vas dobija.

Ako previše dajete, vreme je akciju

• Prvo je neophodno utvrditi da li dajete ono što nekome treba ili ono što imate da date. Stavite se u partnerovu kožu i zamislite da li je to ono što bi on izabrao ili ono što vi imate da ponudite.
• Da biste postali svesni koliko i kako dajete, napravite spisak toga šta sve činite za partnera. Označite šta rado činite, šta niste sigurni da volite i ono što ne želite više da radite.
• Porazgovarajte sa partnerom ako mislite da dajete previše i zamolite ga za pomoć da vas opomene svaki put kada vas uhvati u nekoj robinhudovskoj misiji. Tražite da sa vama podeli odgovornost emocionalnog učešća u vezi. Dajte svom partneru šansu da preuzme odgovornost – napravite pauzu u govoru i pustite ga da on povede temu. Ne brinite da li će se to dogoditi, uvek možete da postavite pitanje. Ako vas pita šta ćete vas dvoje da radite za vikend, slobodno mu recite: „Smisli nešto, dragi, znaš koliko volim da me iznenadiš.“ U seksu mu dopustite inicijativu, pustite ga da vam priđe zbog izazova koji ste mu priredili. Važno je da vežbate samokontrolu i uzdržavanje.
• Dozvolite sebi da vaše zadovoljstvo zavisi i od drugih aktivnosti, ne samo od toga šta će partner da uradi. Kad ne bismo imali očekivanja, nikad se ne bismo razočarali. Planirajte vreme u kome ćete se posvetiti sebi, a ne njemu – neka to bude pola sata dnevno za početak.
• Razgovarajte slobodno o svojim i njegovim potrebama. Možda bi se rado odrekao onoga što vi smatrate važnim, ali bi zauzvrat želeo nešto drugo. Možda bi radije došao kući autobusom ili taksijem iz grada umesto da ga dovezete. Možda bi pogledao sa vama dobar film umesto što morate da perete neoprane sudove jer ste ga dovezli iz grada.
• Dopustite da partner daje vama, čini za vas i investira u vas. To povećava njegovu posvećenost. Sa svakim novim davanjem posvećenost raste, ponekad je dovoljan vaš zadovoljni izraz lica da dobije želju da to ponovi.
• Kad nešto date, ne plašite se da tražite ono što vam je potrebno. Vaše davanje izaziva zahvalnost, ali samo ako je dozvoljeno da se uzvrati. U suprotnom može da oseća obavezu i doživljaj dugovanja, koji niko ne voli. Dakle, kad radite nešto lepo i dajete ljubav, dozvolite partneru da uzvrati, da „isplati dug“, da se oseti dobro i bude vam posvećeniji. Isto tako, kada nešto dobijete, uzvratite i pokažite zahvalnost. Ovo će povećati zadovoljstvo partnera, koji će poželeti da ponovo nešto da i bude još pažljiviji u budućnosti.
• Ubedite sebe da ne treba nesebično da dajete sve od sebe da biste bili voljeni. A ako brinete da će vas partner napustiti jer mu je nešto uskraćeno, opustite se, recite mu da imate pravo na sebe i s vremenom će se navići.

Zoran Ilić, psihoterapeut