Karl Lagerfeld kaže da mu se ideje za nove scenografije revija koje tek treba održati ukazuju u snu, obično pred zoru, nakon čega ovaj nesvakidašnji radoholik i u devetoj deceniji života ustaje iz kreveta i skicira ono što je sanjao a što, kao što praksa pokazuje, već na prvoj sledećoj Nedelji mode postaje dosanjani san.

I dok aplauzi još traju, a narudžbe za pokazanu kolekciju pljušte, on već sanja dalje. Tako ni tek prikazana šetnja „duž obale Sene“ pod staklenom kupolom Grand Palaisa, gde već duže vreme tradicionalno održava revije, nije razočarala - kolekcija visoke mode za jesen i zimu prikazana u Parizu opet je podjednako obilovala iznenađenjima, od imenovanja glumice Penélope Cruz za novu ambasadorku Chanela sa kojom će se snimiti kampanja za Cruise 2018/19 kolekciju, do novih kreacija koje oduzimaju dah kako zbog dizajnerove kreativnosti, tako i zbog specifične skupocenosti po kojoj je rad Chanelovih radionica poznat. I, mora se naglasiti,  jedinstven, jer ono što je ta modna institucija uradila za očuvanje tradicije haute couture nije učinio ama baš niko drugi. 

Vlasnici kuće Chanel, porodica Wertheimer, (čiji je predak Pierre bio investitor Gabrielle Coco Chanel kod pretvaranja njenog ateljea i butika u pravu pravcatu modnu imperiju još u periodu između dva svetska rata, te je potom naveo da se iz samonametnutog azila u Švajcarskoj modi vrati nakon sedam godina odsustva) od 1985. do danas kupili su i unutar svog carstva od 1997. objedinili u Paraffection Group čak tuce krhkih, vremešnih radionica čije rukotvorine i umešnost svedoče o raskoši i sjaju minulih vremena te slave jedinstvenu ekskluzivnost gotovo izumrlih obrta.

Svih dvanaest studija ima pravo da sarađuje i sa drugim kućama visoke mode, ali im je, logično, Chanel na prvom mestu. Samo ime grupe (par affection znači iz osećaja, kroz emociju) i simbolički govori kako se poštuje nasljeđe i umeće ovih majstora svog zanata. Redom, navodeći šta rade, kada su utemeljeni i od kada su u Chanelovom vlasništvu, dvanaest veličanstvenih su: 1887. osnovan a 1985. kupljen specijalista za ukrase i dugmad Desrues, studio šešira Michel iz 1936. pridružen Chanelu 1996. kada  i Lemarié nenadmašan u obradi, bojenju i oblikovanju perja još od 1880, obućarska radionica Massaro iz 1947. koja je kupljena iste 2002. kao i legendarni atelje Lesage specijalizovan za skupoceni vez na odeći, isključivo rađen rukom, filigranski autoritet Goosens, zatim Guillet, autor svilenog cveća nalik prirodnom koje se našiva na odeću i modne dodatke još od 1869, a kog je Chanel preuzeo 2006, vezionica Montex iz 1939. a kupljena 2011, pa dve akvizicije iz 2012, Lagerfeldov omiljeni rukavičar Causse osnovan 1892, kada je samoj Coco Chanel bilo tek devet godina - i čuvena škotska manufaktura vrhunskog pletiva Barrie, pokrenuta 1945, te 2013. pridružena ostalima vezionicama Lanel iz 1949, kao i virtuoz plisea Les Ateliers Lognon utemeljen 1945. Za sada jer - sa Chanelovim mogućnostima i Lagerfeldovim ambicijom i maštom nikada se ne zna!

Kako bi sve ove radionice tokom godine imale dovoljno posla (haute couture se punom parom izrađuje tek dvaput godišnje po mesec i po dana, od revija krajem januara i početkom jula do isporuke retkim i prebogatim kupcima samo mesec do mesec i po kasnije), u Chanelu su osmislili Metiers d'Art kolekcije (umetnički obrti) kao svojevrsni hibrid luksuznog prêt-à-portera i haute couture, za koji se zbog njegove raskoši otimaju i kupci ove potonje. Njegova izrada ranije spomenute radionice održava prezaposlenima tokom čitave godine. Zbog neverovatne elaboriranosti detalja, taj deo Chanelove konfekcije definiše se kao semi couture jer tako izgleda (a i košta) te se kupci za njega otimaju čim dođe u prodavnice. 

Od kraja 2002. Karl Lagerfeld jesenje zimsku prêt-à-porter pretkolekciju - koju prikazuje u decembru, a naručena roba isporučuje se već u junu sledeće godine - posvećuje Les Metiers d'Art po kojima je ta pretkolekcija generički i nazvana (a onu drugu, prolećno letnju, koju prikazuje u maju, a isporučuju već krajem novembra, nazivaju cruise ili resort budući je nekada jet- set, nakon božićnih i novogodišnjih bahanalija, menjao klimu i odlazio u toplije krajeve, da barem deo zimskog sivila i hladnoće provede na jahti ili u nekom kupališnom odmaralištu). Dok se haute couture i prêt-à-porter tradicionalno prikazuju isključivo u Parizu, svaka od 16 do sada prikazanih Les Metiers d'Art kolekcija povezana je s mestima koja su za Coco Chanel od posebnog značaja: prve tri bile su posvećene salonima u Rue Cambon 31, a potom su se zvale Paris-New York, Paris-Monaco i tako redom preko Londona, Moskve (u koju se po drugi put vraća u decembru ove godine), Šangaja, Bombaja, Edimburga, Dalasa, Salzburga, Rima i Hamburga. Ništa manje egzotične nisu bile ni lokacije nekih cruise kolekcija, od plaže na venecijanskom Lidu i rive u Saint Tropezu do Majamija, Singapura, Versaillesa, Seula, Dubaija ili Havane, koje su također počeli izmeštati iz francuske prestolnice kako nikada ne bi bilo dosadno ni predstavnicima štampe ni klijentima iz pojedinih dijelova sveta koji je logo dvostrukog C odavno opčinio u potpunosti. 

Paraffection je hvale vredna inicijativa održavanja u životu specifičnih obrta retkih u tolikoj mjeri da se za većinu radnih operacija u proizvodnom procesu svake od njih još od njihovih osnutaka smišljalo alate i sprave izrađene isključivo za tu jednu fazu nastanka nečeg tako skupocenog i teško izvodljivog kao što je višebojno, delimično potkresano, a delimično nakovrdžano nojevo pero koje se ručno ušiva jedno do drugog na rub neke haljine, ili broš - kamelija sa satenskim laticama obrubljenim plisiranom pa našivenom mikrotračicom od muslina, ili vez za koji je potrebno preko 1.000 sati da bi se motiv Coromandel paravana iz pariskog stana Coco Chanel preneo na večernji komplet jakne i pantalona u potpunosti prekriven šljokicama…

Kome to treba, zapitaće će se mnogi? U vremenu hiperprodukcije svakakve odeće svih cenovnih razreda, koja iz mode izlazi za manje vremena nego što je trebalo da hitro proizvede na industrijskoj traci, ko treba basnoslovno skupe unikate ili modele rađene u tako malim serijama da brend čiji su pazi kod koga će završiti pojedini primerci, jer se u tome sastoji deo njihove ekskluzivnosti?! E pa praksa dokazuje suprotno jer, Chanel radi bolje i prodaje više od većine svojih konkurenata od kojih je uglavnom i skuplji, i pritom je još u privatnom vlasništvu, a ne u sklopu nekog konglomerata.

Pa zar nije onda pohvalno da deo svog profita reinvestira u održanje onih retkih radionica koje su znatno doprinele jedinstvenom statusu domovine autentičnog modnog luksuza koji Francuskoj niko ne može da otme? Koliko je samo zanimljivih podataka i fascinantnih statistika skriveno iza vrata tajanstvenih radionica koje je kuća Chanel održala u životu... Kada je osnivan Lemarié, u Francuskoj je aktivno bilo oko 300 plumassiera (izvorni naziv majstora koji obrađuje perje), do 1960. opstalo ih je pedesetak a danas je ovo posljednji Mohikanac, jedini preživeli atelje koji još zna i primenjuje sve tajne zanata bez kog je izrada šešira bila nezamisliva. Lesage, koji u arhivi ima oko 75.000 uzoraka veza od kojih su neki obeležili opus Christiana Diora, Yvesa Saint Laurenta, Huberta de Givenchyja i danas već zaboravljenog Jean-Louisa Scherrera, od 1992. znanje i iskustvo prenosi onima koji pohađaju školu veza u sklopu tog ateljea.

Na lageru imaju 60-ak tona raznovrsnih perlica, kristala, šljokica i drugih čarobnih zrnaca od kojih nastaje ručno savršeno izrađen, nezamislivo komplikovan, zasigurno najmaštovitiji i najlepši vez na svetu. Goosens nije nekada samo izrađivao bižuteriju i avangardne modne dodatke za Balenciagu, Rochas i Grès, nego i vanserijske parfemske flakone za Guerlain i Soniu Rykiel. Guilletova flora od svile osim na Chanelovim cvetala je i na kreacijama sa potpisom Nine Ricci, Emanuela Ungara i Christiana Lacroixa te svih ranije spomenutih dizajnera, dok je Maison Michel, uz sve njih šeširima snabdevala i Kenza, Pierrea Cardina, Yohji Yamamota i Jean-Paula Gaultiera.

Massarove modele obožavale su Barbara Hutton, Mona Bismarck, Elizabeth Taylor, Marlene Dietrich, Romy Schneider i mnoge druge legendarne ikone stila 20. veka. Saradnja sa svega par minuta hoda udaljenom Maison Chanel datira iz 1957. kada je Raymond Massaro (kome su još deda i pradeda bili obućari) izradio za Coco Chanel legendarne bež sandale sa vrhom od crnog satena, koje su od tada Chanelov klasik i bestseler. I ko bi uopšte mogao da pomisli da u radionicama Maison Causse danas 40 veštih radnika godišnje ručno izradi 25 hiljada pari rukavica od kojih nemali broj završi na rukama Karla Lagerfelda!

Od kada je 1900. sagrađen kao centralni paviljon Svetske izložbe u Parizu, monumentalni Grand Palais smatra se jednom od najlepših evropskih građevina. Od 2005. do danas Chanel je na inicijativu svog dizajnera razvio blisku vezu s ovom jedinstvenom građevinom, prikazujući pod njenom spektakularnom staklenom kupolom svoje maštovite revije, za koje su deo scenografije bili sve i svašta, od pariske brasserie i francuskog vrta, do rakete, grčkog amfiteatra u šumi, aerodromskog terminala, samoposluge, vodopada, vetrenjača i kolektora sunčane energije. U znak zahvalnosti, a sigurno i kao zalog budućih saradnji, Chanel će sa 25 miliona evra sponzorisati opsežno renoviranje Grand Palaisa koje počinje u decembru 2020. a završava se, uz parcijalno otvaranje dela zdanja 2023, tek pune četiri godine kasnije!