Da li ste čuli za Retex - centar za reciklažu i osnaživanje žena? Evo zašto su ovakvi projekti važni za okrug i Srbiju

Cilj Retexa je da se otpadni tekstil više vrednuje na tržištu i da se na taj način smanji negativan uticaj na životnu sredinu, a da tekstilne radnice koje su zaposlene na tom radnom mestu mogu da računaju na normalne uslove za rad i pre svega podršku. Koliko su Ženski centar Užice i Retex značajni za svoj okrug, ali i čitavu Srbiju, govore i podaci da Retex na mesečnom nivou dobija jednu, do jednu i po tonu tekstila za reciklažu; često sarađuju sa drugim institucijama, a posebno radosnom učinila ih je saradnja sa umetničkom školom iz Užica u kojoj su maturanti koristili materijale Retexa da bi izradili svoje maturske radove.

Retex je započeo sa radom 2010. godine kada sam ja došla u Ženski centar Užice. Pre toga, petnaest godina radila sam u tekstilnoj industriji jer sam po struci diplomirana inženjerka tehnologije obrade tekstila. Kao što to obično biva u ovoj industriji, ostala sam bez posla. U Centar sam došla na poziv predsednice Upravnog odbora Radmile Vujaničić, koja je prilikom posete Vankuveru videla neke programe za osnaživanje žena koji su je inspirisali. Ženskom centru nije bila strana praksa da žene osnažuju jedne druge, naročito one iz ranjivih grupa, ti programi su postojali, tako sam i ja došla i pokrenuli smo inicijativu, prvo na jednom skromnom nivou, zaposlili smo tri žene i tako je sve krenulo.

Prvo smo uspostavile servis za prikupljanje tekstila i doniranje, a onda, s obzirom na moju struku, počele smo da se bavimo i reciklažom. Sam taj koncept tada je bio poprilično nepoznat i inovativan, ali građani Užica odmah su bili oduševljeni. Ljudi se teško odriču tekstila i vole da vide na koji način se te tkanine koje čuvaju njihove uspomene dalje tretiraju. Tri godine kasnije, unapredili smo model i dodali radionicu za redizajn polovnog tekstila. Ceo krug završava se proizvodnjom recikliranog vlakna, koju ćemo nadam se uspeti da uvedemo kao finalni proces kada se za to pojave uslovi i izgradi infrastruktura. Dakle, sve ono što ne možemo da doniramo, ili prepravimo u radionici za redizajn, moglo bi da se pretvori u reciklirano vlakno. Kada bismo taj deo posla razvili, mogli bismo da zaposlimo još više žena. Već duže vreme, ljudi iz cele Srbije, a ne samo iz Užica, doniraju odeću bez ikakve naknade i to je najjači signal iz zajednice da žele da se uključe.

Koje proizvode kreirate od recikliranog materijala?

Dugo smo istraživale šta je najbolje plasirati tržištu i posle istraživanja rešile da ono što ćemo raditi, a što i danas radimo, jesu promo torbe, cegeri (sa idejom da se konačno rešimo plastičnih kesa i u saradnji sa brenodm Kobayagi toys iz Beograda radimo igračke od recikliranog tekstila po njihovom dizajnu. Radimo i kecelje, maske, različite tkanine za odlaganje, vrećice za kupovinu zrnastih proizvoda, ali ovo što sam prvo spomenula jesu ključni proizvodi.

Reciklaža je važna za ceo cirkularni sistem održive mode o kojoj se sve više govori na ovim prostorima.

Reciklaža dolazi na kraju, mi moramo da naučimo ljude da manje kupuju stvari koje ne nose. I moj utisak je da se o održivosti mode sve više priča. Čini mi se i da je epidemija uticala da malo osvestimo svoje navike i podigla zelenu agendu, a to je veoma značajno za nas koji mislimo da u prirodi sve treba da kruži. Nadam se da taj aktivizam na polju brze mode neće trajati samo jednu sezonu i da nije neka vrsta trenda, već da je ljudima zaista stalo. Mislim i da su dizajneri ti koji moraju da naprave korak i pokrenu priču o tekstilnoj industriji kao zagađivaču, a da ne spominjem položaj tekstilnih radnica.

Kakav je njihov položaj? Kakvo je vaše lično iskustvo s obzirom na to da ste dugo i sami bili deo te industrije?

U tekstilnoj industriji uvek je bilo teško raditi, čak i kada su uslovi bili humaniji, plate su uvek bile male. Tokom ekspanzije ove industrije tokom Drugog svetskog rata, sami uslovi proizvodnje bili su teški, ali bili su prisutni mnogi socio-elementi koji bi olakšali taj rad koji je i sam po sebi težak. Svaka ozbiljna firma imala je vrtić, kuhinju, postojali su obavezni sistematski pregledi, međutim to nije dugo trajalo. Dvehiljaditih tekstilna industrija se ugasila u kombinatskom smislu i najveći broj tekstilnih radnica danas radi u privatnim kompanijama u kojima su uglavnom izuzetno loši uslovi rada. Rade na teškim mašinama, nemaju nikakvu vrstu podrške, rade više sati nego što bi trebalo, nije izuzetak ni da rade prvu smenu, pa dođu u treću, primanja su niska, a da ne spominjem odnos vlasnika prema njima i koliko tu ima rada na crno.

Koliko žena radi u vašem centru i ko su one? Koliko njima znači taj posao tekstilnih radnica i podrška koju im pružate?

Imamo pet stalno zaposlenih žena. To su sve žene iz ranjivih grupa: žene sa invaliditetom, samohrane majke i žene žrtve porodičnog nasilja. Ako govorimo o ženama sa iskustvom nasilja, pravi izlazak iz nasilja podrazumeva i ekonomsku samostalnost i to je možda najznačajnija karika u tom izlasku. Ono što je karakteristično za žene koje rade kod nas jeste to da su im ovo uglavnom prvi i jedini poslovi. U tim grupacijama su žene koje nisu konkurentne na tržištu rada, a čak i kad ima prostora za njihovo zaposlenje, teško im je da se uklope u standardne firme, a mi smo drugačiji. One ovde imaju mogućnost da odlučuju, da učestvuju u radu, da donose samostalne odluke i to je vrsta osnaživanja koja im je potrebna.

Iz dosadašnjeg iskustva, kakva je podrška tim ženama najpotrebnija?

Žena je najranjivija u trenutku kada poželi da izađe iz nasilja, to nažalost svakodnevno potvrđuju i brojke porodičnog nasilja. Najvažnija podrška je ohrabriti ženu. Ona mora da ima neko svoje sigurno mesto. Vrlo često ni dom nije dovoljno siguran, a mi se trudimo da uz pomoć našeg programa stvorimo sigurnu zonu za svaku ženu. Da je ohrabrimo, pomognemo joj, ekonomski je osnažimo, da je pratimo, da budemo sigurne u njenu bezbednost. Podrška je uvek najznačajnija i to ona bez savetovanja. Treba ih podržati, saslušati i uputiti na pravo mesto, ali to treba da rade i institucije, a ne samo organizacije poput naše.