Ovaj vikend, ali definitivno i ovu godinu obeležiće hashtag #NisamPrijavila pod kojim je do sada više od 15 000 žena podelilo svoja iskustva sa nasiljem i nereagovanjem institucija. Devojke i žene progovorile su o različitim situacijama sa partnerskim nasiljem, ali i nasiljem koje su proživljavale od strane svojih rođaka, očeva, komšija, profesora i šefova. U ovim intenzivno bolnim svedočanstvima, veliki broj njih govori o gluvosti i žmurenju institucija na nasilje. Sve one dale su odgovor na famozno pitanje koje im se često postavalja ''Zašto nije prijavila?''. Upravo sadržaj tvitova daje najjasniji odgovor na ovo pitanje, a to je da je adresa za njegovo upućivanje pogrešna.
Mislim da nije slučajno što nas ovakvi ''cunamiji'' progovaranja u poslednje vreme zatiču baš na početku i kraju godine. Dugo smo ćutale, taložile sve nepravde, pretnje, ucene i ubeđivale sebe da nam se možda nisu desile, jer je tako lakše, za druge, i prihvatljivije za društvo u kom živimo. Ti močvarni talozi flešbekova i trauma najgorčeg ukusa, čamili su zakopani u fiokama naših umova, povremeno nam zaleđujući telo, krv i žile. Ometajući nas da živimo zdravo, slobodno i normalno. Institucije već dugo ne rade ništa da zadobiju naše poverenje i teraju nas da to što smo doživele progutamo iako je neprogutljivo.
Podsetimo, hashtag je nastao nakon što su dve žene na Tviteru ispričale svoja iskustva sa nasiljem koje su preživele od repera Uroša Radivojevića poznatijeg kao Numero. Sestra od jedne od devojaka, nakon toga je otišla da prijavi nasilje, nakon čega je u policiji naišla na potpuno nerazumevanje i ignorisanje.
Samo 24 sata kasnije, ispostaviće se da je ovo uobičajena praksa reagovanja ako skupite hrabrost i prijavite nasilnika policiji, kao i da postoji čitava paleta izgovora za pravdanje nasilnika i žmurenja na nasilje, u okviru koje se naravno krive žene. Neke su bile provokativno obučene, neke su same tražile, a neke se sramote što gube vremena u policiji umesto da čuvaju svoju decu.
Ovi tvitovi izazivanju mučninu. Od njih vam se povraća i vrti u glavi. Ali, oni su oslobađajući. Mnogo nas se kroz njih prvi put suočilo i osvestilo nešto što im se desilo u prošlosti i mnogo nas je shvatilo da nismo same, a ni krive. Volela bih da se ovih 16 000 i više rečenica izgovore naglas, nasnime i puštaju bez prestanka u svakoj policijskoj stanici, svakom inspektoru, advokatu ili sudiji. Cunami je krenuo i neće se stišati. Kao što iz Autnomnog centra navode: ''Hvala svim ženama na ovoj revolucionarnoj godini ženskog otpora, snage i solidarnosti''.
Tekst: Iva Parađanin
