Već svi znamo da se ljubav idealizuje, ali mislim da baš i nismo svesni koliko. Naučeni smo da ljubavlju zovemo mnoge stvari koje to nisu, a patrijarhat je vrlo isprepleten sa njom i njenom romantizacijom. Zato ću za Dan zaljubljenih reći - naučili su nas da mislimo da je ljubav dovoljna, ali nije. Naučili su nas da mislimo da je dovoljno da nas neko iskreno voli, ali nije dovoljno, zaista nije.
Ako u nekom odnosu postoji ljubav, ne znači da je taj odnos izlečen od patrijarhalnih obrazaca. Ne znači da u tom odnosu nema rodne nejednakosti, zapravo, smatram da je teže naći heteronormativan par koji je ravnopravan. Možda vam nije jasno o čemu govorim?
Hajde ovako, prošli su praznici, pa je pamćenje verovatno još sveže: ko je organizovao praznovanje u domovima? Ko je smišljao šta da kupi za poklon deci, roditeljima, najmilijima i ko je te poklone kupio? Ko je razmišljao o tome šta sve može da se pripremi, bilo na slavama, bilo na prazničnoj trpezi? Ko je to sve pripremao? Ko je počistio sve kada su gosti otišli? Ko je dekorisao dom? I ko uz sve to vrlo verovatno ima puno radno vreme? Mislim da je jasno na šta ciljam: neplaćeni rad žena je sama suština prazničnog duha.
Ljubav nije dovoljna zato što je u heteronormativnim vezama i dalje teret kućnih poslova na ženama iako žene danas rade, njih čeka druga smena kada se vrate sa posla, a rad je još veći ako imaju decu. U Srbiji žene provode u proseku dvostruko više vremena od muškaraca u neplaćenim kućnim poslovima, nešto malo više od pet sati dnevno. Rad žena ostaje nevidljiv i podrazumevan.
Sa druge strane i žene su još od malih nogu naučene da ovakav odnos jeste ljubav. Taj obrazac posebno se vidi kod emotivnog rada koji podrazumeva planiranje, brigu, pružanje emotivne podrške i pomoći, kao i upravljanje konfliktima, što je poznatije kao „spuštanje lopte“. Emotivni rad je i te kakav rad, ali je nevidljiv i samim tim se u kapitalističko-patrijarhalnom društvu uopšte ni ne smatra radom.
Smatram da u odnosu u kome nema ravnopravnosti u suštini nema ni ljubavi. I nemojte misliti da, kada kažem ravnopravnost, mislim na jednakost. Nismo jednaki, niti treba da budemo. Nismo jednaki, niti je to moguće.
I onda dolazimo do Dana zaljubljenih koji jeste zapadnjački praznik, ali se obeležava i kod nas. I dok se mnogi trude da ga obeleže što romantičnije, retko ko razmišlja o tome koliko je ljubav zapravo rad.
Zato, umesto bombonjera i plišanih meda, možda bi najlepši poklon za Dan zaljubljenih bio jednostavan, ali moćan: jednakost. Zajedničko preuzimanje tereta svakodnevnog života, prepoznavanje nevidljivog rada i njegovo deljenje, razumevanje da ljubav nije samo osećaj, već čin.
· Reaguj
Revolucija solo života: Kako savladati umetnost samoće?
Tražite balans između ’Clean Girl’ i ‘Mob Wife’ estetike? Demi metoda je ultimativni no-makeup look za vas
Pilates
Aksesoari
Saveti za kosu