Nina: Ti i ja dosta pričamo i dopisujemo se na temu feminizma, pa bih započela ovaj razgovor jednom knjigom koju sam ti preporučila — Lenses of Gender. U toj knjizi, Sandra Bem piše: „Iako nešto u samom iskustvu porođaja sigurno ubrzava roditeljski nagon kod majki, samo iskustvo kontakta sa bebom, preuzimanje odgovornosti za bebu, to je, naposletku, ono što motiviše muškarce i žene da učestvuju u odgoju onako kako to čine majke”. Drugim rečima, majčinska uloga je nešto što muškarci i žene, parovi, porodice i društvene institucije imaju moć da oblikuju. Šta ti misliš o toj ideji da je drugačija Majka moguća promenom ranog kontakta sa bebom?
Jelena: Često govorimo kako je jedan od najvažnijih zadataka feminizma imenovanje. Stvarnost u kojoj živimo je različitim kozmetičkim sredstvima obojena taman toliko da ne prepoznamo različite nepravde oko sebe. Uvek pomislim na jedan predivan citat Adrijen Rič: „više znamo o vazduhu koji dišemo, o morima kojim plovimo, nego o prirodi i značenju materinstva”. Možda je upravo u tome odgovor na tvoje pitanje jer se postajanje i bivanje majkom ne događa u društvenom vakuumu. Zato i razlikujemo majčinstvo kao individualno iskustvo bivanja majkom, od materinstva kao društvene institucije. Patrijarhat upisuje određena značenja u tu instituciju od trenutka kada žena odluči da rodi dete i neka od tih značenja zauvek obeležavaju taj odnos jer se majkama uvek pripisuje krivica ako teorija ne uspe u praksi. Ali, kao feministkinja čvrsto verujem u pukotine u patrijarhatu koje se mogu zadati upravo kroz naše, feminističko, novo čitanje majčinstva i materinstva i šta sve žene mogu.
Nina: Šta sve žene mogu... U teoriji — sve. U društvu — ne sve, ali mnogo toga i nekada po cenu svog života. Pre neki dan sam na poslu razgovarala sa tri majke koje su razvile psihičke poteškoće tokom porođaja. Te poteškoće, kako to već uvek i biva, nisu pale s neba. Trauma usled vantelesne oplodnje, nasilje u porodici, hipoteka koja visi nad glavom, neizvesnost oko radnog mesta, bebinog zdravlja, itd. Pre nego što su pacijentkinje došle na pregled, koleginica koja je socijalna radnica mi je rekla tri stvari — najveći uzrok smrtnosti kod majki je samoubistvo, umesto dijagnoze autizma žene iz ove grupe često budu pogrešno dijagnostikovane sa poremećajem ličnosti i jedan od najprisutnijih faktora rizika za razvoj psihičkih poteškoća je vantelesna oplodnja. Van Engleske situacija je sigurno nešto drugačija ali biti majka nigde nije lako. Dok pišem ovo, osećam potrebu da objasnim tu naizgled generalizaciju. Kada kažem da biti majka nije lako naravno da ne mislim da je svakoj ženi koja je majka uvek, svuda i stalno teško. Takođe, ne mislim ni da je teško samo ovim majkama koje su tokom porođaja razvile poteškoće koje su ih primorale na psihijatrijsko lečenje. Da biti majka nigde nije lako je komentar o situaciji i istorijskom obrascu, a ne sud o životu pojedinačne majke. Ali kakve tačno veze ova priča ima sa feminizmom? Feminizam bi, između ostalog, trebalo da se bavi društvenom kritikom i stvaranjem uslova da žene zaista mogu, mada ne moraju, sve — i žena i majka i radnica — bez ikakvog odricanja. Mislim da je jako bitno da govorimo o svim ovim problemima, ali i da imamo jasan cilj kada govorimo o njima kako se ne bi došlo do pogrešnog zaključka da to što nam je teško je zapravo dokaz da nas naša „priroda” sputava. Što me navodi na pitanje — kako možemo da pokažemo jedna drugoj da biologija nije naša sudbina?
Jelena: Mislim da je uvek iznova važno podsećati se čemu nam služi feminizam i zašto je toliko revolucionarno i važno imati „oruđe” koje u prvi plan stavlja žene i daje im glas u svetu koji ih čini nevidljivim. Postoji mit da je patrijarhat ugodan za žene. Potrebno je samo da se pridržavamo pravila i bićemo obožavane. Neko drugi će definisati šta je žena; na nama je samo da osluškujemo šta je to nešto, da pratimo i biće sve u redu u bilo kojoj fazi života. Međutim, mi znamo da nije tako i mi smo feministkinje jer to znamo. Podjednako važno, mi znamo i da nismo same u tom osećanju — da li se Meri Vulstonkraft osećala ugodno kada je u XIX veku pisala da želi da žene imaju moć, ne nad muškarcima, već nad samima sobom? To je ključno, vraćati se na to da su naša osećanja nelagode, besa, nezadovoljstva u redu i da ih ne može rešiti sistem koji ih je prouzrokovao. Jer, kako je rekla Odri Lord — „gospodarev alat nikada neće srušiti gospodarevu kuću.”
A drugo pitanje je zašto se organizujemo... nije reč samo u nekoj mladalačkoj idealizaciji sestrinstva i povezivanja, nego u iskrenom uverenju da kada smo same, naš bol i bes mogu da nas uguše, a to je ono što patrijarhat i radi — izoluje nas i čini da se osećamo kao da smo jedine koje se osećaju na određeni način. Zajedno sva ta osećanja možemo da transformišemo u kolektivni bes.
Nina: A bes je nedozvoljena emocija. Kada osećamo bes same, to zna da nas preplavi; kada osećamo bes u dve, tri ili u hiljadu žena, bes ima funkciju. Taj kolektivni bes vodi ka najbitnijem saznanju — da društvo vrši nepravdu nad nama na osnovu pola i da moramo da se borimo. Valjda je zato prisutnost besa, kao reakcije na tu nepravdu, zajedničko svim feministkinjama koje poznajem. Pravda, pa i nepravda, mogu zvučati kao nešto vrlo subjektivno ali, da se vratim na početak razgovora, žene reaguju na iste nepravde — potcenjivanje, uslovljavanje, ograničavanje, izrabljivanje, i na kraju, opravdavanje našeg položaja nekim presvetim poretkom, da li crkvenim ili naučnim. Međutim, i taj osećaj za pravdu je nešto naučeno, nešto što se prenosi sa ženskog kolena na koleno, onako kako to naša najdraža Selma Asotić opisuje u svojoj pesmi „Matrilinearnost”. Meni je osećaj za pravdu jedna od najprivlačnijih stvari kod žena i trebalo mi je nešto duže vremena da shvatim da me zapravo privlače žene jer smo pod stalnim pritiskom da budemo poslušne, a baš ta pasivnost, iako znam da nije crta ličnosti već rezultat represivnog vaspitanja u polnu ulogu, mi je ipak odbojna. Nada Ler-Sofronić piše o tome u Neofeminizmu i socijalističkoj alternativi: „Nasuprot koncepta poslušnosti mora stajati nadređenost, kontrola; nasuprot poslušnog ili neposlušnog mora stajati neko ko personificira dominaciju — otac, muž, muškarac”. Dodala bih i da uz osećaj za pravdu ide i alergija na licemerje, kao na primer kada se neka bori samo za slobodu govora i okupljanja nje i njoj sličnih, a predstavlja to kao borbu za slobodu govora i okupljanja uopšte. Znam da smo obe alergične na to, ali ko je tebi bio bitan za tu neposlušnost i osećaj pravednosti? Meni definitivno moja sestra Neda.
Jelena: Uvek me obuzme milina kada se spomene Selma Asotić i njena Matrilinearnost jer na najdivniji način artikuliše ono što mi u feminizmu znamo, a individualno osećamo — koliko su naši ženski rodoslovi važni. Koliko žena unazad znamo, koje su njihove priče? Zato se sa spoznajom o feminizmu menja i ideja o ulogama tih žena u njihovim sopstvenim životima... jer nijedna žena nije apsolutna žrtva, bez ikakvih strategija otpora. I to je najveća zamka patrijarhata, što nijednu drugu društvenu grupu ili kategoriju, bez obzira na istorijske okolnosti i stradanja, ne posmatramo kao apsolutne žrtve, u svakom trenutku svog života. Znamo za Holokaust, za Nakbu i stradanje palestinskog naroda, ali ne mislimo da su čitavi narodi apsolutne žrtve zbog toga. Sa jedne strane, ženi se često oduzima aktivna uloga koju ona ima i onda kada jeste žrtva, dok se sa druge strane zamera (radikalnom) feminizmu jer toliko dovodi u pitanje sve one aspekte društvene stvarnosti koji ženama oduzimaju subjektivitet i onemogućavaju ih da žive slobodno. Stvar je, što se mene tiče, značajno jednostavnija — priznati da nasilje postoji ne znači oduzeti ženama snagu da se protiv njega bore. Sve što radimo i jeste u smeru osnaživanja žena da preuzmu kontrolu na sopstvenim životom i bore se za sebe! Ali to možemo, opet, samo preciznim imenovanjem. Protiv čega se borimo ako sve odjednom može da bude osnažujuće i sve može da bude feminizam?
Poslednjih godina intenzivno razmišljam o toj majka-ćerka relaciji, jer su naše majke naši prvi referentni sistemi za promišljanje sveta. I, često se na različitim dešavanjima poteže priča o našim feminističkim počecima, inspiracijama... znaš li čega se uvek setim? Svoje mame i kako je moj najveći nagon da postanem feministkinja išao iz duboke želje da ne živim kao ona. Dugo me je bilo sramota da priznam to, upravo vođena time da je moja mama žrtva različitih društvenih okolnosti. A nije tako jer „jedna ugrize kamen u ustima, druga proguta zube, treća pljune, progovori”. Moja mama je imala svoje strategije otpora sasvim dovoljno da izrastem ja, ovakva i donosim svoje izbore koji su toliko drugačiji od njenih... ali njih ne bi bilo da ona ipak nije bila heroina u mnogim aspektima života. I možda je nepravda u njenom životu bila najvažnija za shvatanje moje želje za pravdom.
Nina: Dakle, da pokušam da sumiram: bez obzira da li je Međunarodni dan žena ili ne, treba da propitujemo ono što znamo o razlikama između muškaraca i žena i o ženama uopšte — prošlim i sadašnjim, bilo istorijski značajnim ili samo nama važnim, treba da negujemo neposlušnost i osećaj za pravdu, treba da stvaramo prostore gde ćemo bes pretočiti u solidarnost i, naposletku, u vremenu kada su neke od razlika ili izmaštane ili prenaglašene, treba da se setimo da ima mnogo više toga što nas spaja nego razdvaja.
Jelena: I to je ključno na kraju! Savremena tumačenja feminizma često naglašavaju razlike među ženama, što je samo po sebi u redu, ali se često tim razlikama upisuje jedan dodatni nivo — nepomirljivost. Kao da nikada nećemo moći da nađemo taj jedan najmanji zajednički sadržalac koji povezuje nas žene. A istina je da je on uvek tu, ukoliko smo spremne da razmišljamo u smeru solidarnosti i zajedništva. Naše žensko telo je prva sve-ženska teritorija koju delimo, bez obzira na druge razlike.