Njeno ime je Gisèle Pelicot. Njen lik uokviren smeđom bob frizurom i tamnim kružnim naočarima sada vam je vrlo verovatno već dobro poznat. Nema svetskog, a ni domaćeg medija koji isti nije prikazao. Imala je zakonsko pravo da od javnosti sačuva svoj identitet, kao i celokupan tok suđenja. Odlučila je da to ne uradi. Obrazložila je svoju odluku rečima: „Sramota mora da promeni stranu“, aludirajući na nepisano pravilo da se žrtve seksualnog zlostavljanja izlažu osramoćenju, ali i osudi da su „same tražile“ nasilje koje im se dogodilo. Gisèle je odlučila da sramotu prebaci na stranu optuženog i da u sudnicu uđe podignute glave spremna da hrabro bije ne samo svoju bitku, već bitku svih žena na svetu koje su doživele nešto iole slično. Tako je Gisèle umesto žrtve postala heroina čije se ime izgovara s poštovanjem i čiji lik postaje zaštitni znak borbe protiv seksualnog zlostavljanja.
Da bismo istinski razumeli značaj njene odluke, osvrnimo se na slučaj koji je potresao ne samo Francusku, već celokupnu svetsku javnost. Upozorenje: Naredne informacije mogu biti uznemirujuće za osobe osetljive na temu seksualnog zlostavljanja. Ako osećate da niste spremni da se suočite sa ovakvim sadržajem, preporučujem da preskočite ostatak teksta.
Dakle, u francuskom gradu Avinjonu, u Provansi, 2. septembra počelo je suđenje Dominiqu Pelicotu, Gisèleinom suprugu. On je optužen da je u periodu od 2011. do 2020. godine drogirao Gisèle i omogućavao drugim muškarcima da je siluju dok je bila bez svesti. Ova zlodela su dokumentovana u više od 20.000 video snimaka i fotografija koje su istražitelji otkrili. Policija je izbrojala ukupno 92 silovanja koja su počinila 72 muškarca, od kojih je 51 identifikovano i njima se takođe trenutno sudi. Muškarci su starosti od 26 do 70 godina. Među optuženim silovateljima su vozač viljuškara, vatrogasni oficir, šef kompanije, farmaceut, novinar…Njih 15 priznaje silovanje, a svi ostali priznaju samo učešće u seksualnim radnjama.
Jedni su bili slobodni, drugi oženjeni ili razvedeni, a neki su bili porodični ljudi. Većina je učestvovala samo jednom, ali su pojedini učestvovali i do šest puta. Većina optuženih živi u okolini ili u istom selu kao Gisèle Pelicot. Iako mnogi optuženi navode da nisu znali da je Gisèle sedatirana i da su mislili da ispunjavaju fantazije bračnog para, Dominique navodi da su svi bili svesni da se sve dešava protiv njene volje.
Najmanje dvoje optuženih izjavilo je da ne osećaju da su silovali Gisèle jer im ju je „ponudio“ njen muž, a jedan muškarac rekao je da svoje postupke ne smatra silovanjem jer „za mene je silovanje kada zgrabiš nekog sa ulice“.
Svi muškarci regrutovani su onlajn preko sajta coco.fr koji je ugašen prošlog juna. U momentu gašenja sajt je brojao 500.000 posetilaca mesečno.
U javnost je dospelo još mnogo detalja koji su podjednako uznemirujući, ali namerno izbegavam da ih sve prenesem jer je i ovo do sada napisano previše za svaki iole zdrav um. Ipak, koliko god bilo teško da čitamo elemente ovog slučaja, moramo biti svesni da nam oni vrlo precizno ukazuju na kompleksnost i obim problema seksualnog zlostavljanja koji se tiče svih nas, a ne samo stanovnika Avinjona, Provanse i Francuske. Ovo nije zlo koje je „negde tamo“. Ovo je zlo koje nam je i te kako blizu, a evo i zašto to tvrdim.
Dominique je uhapšen 2020. godine, ali ne zbog zločina za koje mu se sada sudi. Prvobitno je uhvaćen kako u šoping centru snima i fotografiše slučajne prolaznice i to ispod suknji. Priveden je na osnovu zakona protiv upskirtinga ili le voyeurisme koji je u Francuskoj usvojen 2018. godine. Zakon ima za cilj da kazni one koji fotografišu ili snimaju intimne delove tela bez pristanka osobe, često koristeći skrivene kamere ili telefone. Ovim povodom analizirani su Dominiqueovi digitalni uređaji i tom prilikom pronađeni su snimci silovanja njegove supruge. Dalja istraga dovela je do saznanja o organizovanim silovanjima sprovedenim u periodu od skoro 10 godina. Zašto je ovaj momenat važan?
Znate li kakve se fotografije neretko razmenjuju na domaćim i regionalnim Telegram grupama? Da, na onim grupama posvećenim deljenju neovlašćeno napravljenog ili prikupljenog materijala koji podrazumeva prikaz ženskih osoba i njihovih intimnih delova? Fotografije slučajnih prolaznica, devojaka i žena koje čekaju gradski prevoz, šetaju ulicom ili su u svom domu.
Istraživanje članica udruženja Osnažene, koje su više meseci bile infiltrirane u neke od ovih grupa, pokazuje da se tamo neretko dele i fotografije majki, sestara, rođaka koje su pojedini korisnici samostalno kreirali, delili i razmenjivali sa drugim korisnicima. Unutar tih istih grupa dnevno se podeli više desetina nagih fotografija žena, devojaka, ali i maloletnih devojčica. Iznova i iznova traži se novi materijal i za isti se neretko i plaća. Privatni podaci žena i devojaka na slikama, poput profila na društvenim mrežama, broja godina, grada iz kojeg su, a neretko i broja telefona i tačne adrese, često se dele unutar ovih grupa.
Ako znamo sve ovo, nije li sasvim legitimno da se zapitamo da li su osobe koje svakodnevno učestvuju u aktivnostima ovog tipa spremne na isto što i Dominique Pelicot? Odnosno, da li su spremne da učine isto što i više od 70 muškaraca koji su pristali da siluju obesvešćenu ženu od preko šezdeset godina? Ako je neko spreman da fotografiše svoju majku dok presavijena prikuplja oprani veš koji treba da raširi, a sve kako bi te fotografije razmenio za fotografije nečije tuđe majke, zašto bi bilo šta drugo predstavljalo „zabranjenu zonu“?
Mesto u kojem je Gisèle živela i redovno bivala silovana broji nešto više od 6000 stanovnika. Nalazi se u jednom od najlepših delova Francuske, zemlje koja se može pohvaliti svojim sistemom i uređenjem. Skoro svi osumnjičeni kojima se pored Dominiquea sudi, živeli su unutar ovog mesta ili u njegovoj neposrednoj blizini. Gisèle je tako, gledajući snimke sopstvenog mučenja, prepoznala čoveka kojeg je redovno sretala na ulici. Istakla je da je uvek bio ljubazan. U periodu od skoro 10 godina, koliko je trajalo zlostavljanje Gisèle Pelicot, samo tri osobe odbile su da učestvuju u silovanju i napustile su kuću. Niti jedna osoba nikada nije prijavila dešavanja u istoj. I sve to u jednom uređenom sistemu kakav je francuski, kojem sa pravom težimo i mi i mnogi drugi.
Nažalost, nasilje nad ženama, a posebno seksualno, jedna je od retkih, ako ne i jedina stavka koja je zajednička za sva društva na ovom svetu. Ponegde postoji zakon kojim će isto donekle moći da se kontroliše pa perverznjaci poput Dominiquea bivaju uhapšeni, a negde se takav tip prekršaja nikada ne kriminalizuje ili jednostavno ne procesuira. Ne treba da napominjem u koju mi kategoriju spadamo, mislim da nam je svima jasno.
Ako i kada dođe do procesuiranja pa imamo suđenje poput ovog, sistem nastavlja da pronalazi načine kako da žrtvu dodatno ponizi, a njeno iskustvo obesmisli i relativizuje. Konkretno u slučaju Pellicot, jedan od advokata koji zastupa šestoricu optuženih izjavio je da „silovanje nije uvek silovanje“ i tvrdio da „bez namere da se počini silovanje, nema silovanja“.
U francuskom zakonu silovanje je seksualna penetracija ostvarena prinudom, nasiljem ili iznenađenjem, a od advokata Giselle Pellicot očekuje se da obrazlože kako „iznenađenje“ pokriva slučaj žene pod sedativima ili bez svesti. Tim povodom Gisellina ćerka Caroline izjurila je sa suđenja uzvikujući: „Stidim se pravosudnog sistema“, dok je predsednik suda prekinuo sednicu u raspoloženju koje su novinari opisali kao „izuzetno napeto“.
Dakle, čak i kada je žrtva drogirana toliko da se njeno stanje više podvodi pod komu nego san (što su lekarski stručnjaci potvrdili analizirajući lekove i količinu istih kojima je Dominique drogirao Gisèle), postoje načini da se krivica zlostavljača zaobiđe i odgovornost za dokazivanje zločina prebaci na žrtvu, odnosno njenu odbranu.
Vratimo se sada na domaći teren. Telegram grupe koje sam vam prethodno spomenula, i o kojima je bilo mnogo reči u domaćoj javnosti, broje više desetina hiljada članova. Neretko su te grupe fokusirane na jedan grad ili podneblje i neretko je broj njihovih članova veći nego broj stanovnika tog mesta. Dakle, u njima su sasvim sigurno muškarci koje žene tih gradova svakodnevno sreću na ulici, baš kao što je to činila i Giselle. Šta bi se desilo kada bi se i njima ukazala prilika da svoje patološke ideje zadovolje na nekoj od njih? I još kada bi za to imali ,,dozvolu“ njenog partnera? Mislite li da bi odbili? Odlično znamo odgovor. I odlično znamo da nisu svi muškarci takvi, ali jedan veliki broj jeste. Inače se ne bi u mestu od 6000 stanovnika njih 70 odlučilo da zlostavlja obesvešćenu sugrađanku. Francuska, Srbija ili neka treća zemlja, nebitno je - taj broj bio bi svuda isti. U to budite sigurni.
Međutim, još jedna stvar postaje sve sigurnija. Žene su odlučne da situaciju promene. Gisèle Pelicot pokazala je da čak i kada doživite ovako drastičan vid nasilja od strane čoveka sa kojim ste prethodno bili u braku 40 godina i tokom kojeg ste dobili troje dece, u vama postoji snaga za borbu i to ne samo ličnu, već kolektivnu. Borbu za svaku ženu koja je seksualno zlostavljanja, a posebno one koje su prethodno bile drogirane. I baš zato je njen mio lik postao simbol borbe za sve nas, a ona heroina savremenog trenutka.
U istoriji beščašća ovog sveta ostaće upisana mnoga imena, a spisak ljudi koji su ovaj svet učinili boljim biće dosta kraći. Ali će on sasvim sigurno podrazumevati ime Gisèle Pelicot.