Kad smo bili sasvim mali, sećate li se, zamišljali smo da nam odrastanje donosi potpuno ludilo od života. Ono, odrasla si osoba, sve ti jasno, sve možeš, sve je lako. Rasli smo stasavali i učili učili učili da budemo najbolji najbolji najbolji. Zaposlili se onda, duboko verovali da će nam biti sve bolje što više budemo radili. Dva posla? Daj. Nespavanje? Može. Mobing? Ne znamo ni šta to znači tada. Dalje. Ideš ne osvrćeš se duboko veruješ da samo ako još malo budeš radio i još malo se trudio ta budućnost je tvoja, neminovno, eno je, svetla i udobna. Jer kako dan po dan odmiče, ti sve više znaš sve više imaš, sve više rasteš, sve bolje razumeš. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduješ.
I tehnologija napreduje, razvijamo se, napretku hrlimo. Genocid je reč neživa, a ti se slikaš pored spomenika u Berlinu, gledajući zamišljeno u daljinu. Ratovi su bezumni oni isto prošlosti pripadaju nema šanse da nas tako nešto opet sastavi u ova moderna vremena. Jer čovečanstvo je bolje, mudrije. Lično, pitanje je trenutka kada ćeš sresti ljubav svog života i potom imati onaj nasmejani život, sve u skladu sa paternom koji si zacrtala ti, i tvoji pre tebe. Sve jasno, sve bolje. Sutra je uvek bolje.
Kad godine počnu da se pišu dvojkom, jasno je da su promene već tu, da je bolje sutra upravo stiglo i međ' ovaj narod napaćeni. To je to, nema nazad nebo je granica. Propustila si peti oktobar, „nemiri su sačekaj još malo..“ pa dolaziš desetog oktobra. Odere te taksara sa železničke naivnu oma, al dobro šta sad. Stižem s promenama, tako sam time posle sebe zabavljala. Stupam nogom na FPN, predavanja su strahovito dosadna a Beograd strahovito uzbudljiv. Izlaze Munje, menze su nikakve al' jeftine, izlasci se završavaju sutra u kafani Široko srce u Brankovoj, Bulevar je krcat tezgama, Zelenjak i Kamenička potpuno razuzdani, Sačulatac postoji. A Đinđić je živ.
Ide baš lepa godina, 2008. Septembar je i ludim srećnim sticajem okolnosti evo mene u Njujorku. Alo! Berza je kao pala, ja se kao pravim da razumem šta to znači. Predizborna je atmosfera a ja ponosno šetam bedž s Obaminim likom, stojim na Ground Zero i prilično blentavo poziram pored mesta gde su nekad bile Bliznakinje. Planiram kako ću čim se vratim u Beograd obaviti šta imam i eto mene nazad Njujorku grade, vizu sada imam, nazirem poslić u šanku vinskog bara u četvrti Little Italy i već vidim te svoje keribredšoizirane dane koji dolaze. Skoknuću samo do Srbije, da mahnem, pozavršavam… Ah, kako je Beograd bio blizu sa te nulte tačke u Njujorku. Oh, koliko daleko je Njujork iz perspektive beogradskog gsp-a. Imam dvadeset šest i gledam nebo, iz bunara. Đinđić – više nije živ.
Godine 2012. niko ne veruje da bi se tako nešto moglo dogoditi. Ma nema šanse. Kosta snima svoj prvi film, ja izigravam pi-ara, Nebojša se tu negde vrzma i proziva me da nosim čakšire za tada moderne baggy farmerke. Ljubav nije ni u naznakama, ali se zato sa seta ispod Brankovog mosta vidi se osvetljeni bilbord sa Tominim likom. Ko bi pomislio šta će se sve sutra dogoditi.
12 godina kasnije
Da je ovo film bio bi sada onaj rez. 12 godina kasnije, šta? Pa, stasala čudovišta. Najela se, od moći zadrigla, od nesvesti bahata i sve alavija. Prste svoje neuke guraju gde ne smeju i ne umeju. Gledaju u bisere, ne znaju šta bi s njima. Nego pomije biraju, kako zverima i priliči. Pomije biraju, pomije njuškom guraju. Nadimaju se od svemoći, žderu, žderu sve pred sobom. Daj još daj brže, daj jače, daj bolje. Daj decu, mlade daj, šume reke daj. Daj, laži daj, gutaj sve, prevare isto može, štrpni očerupaj oderi. Fušni ovde, zakini tamo. Ovde anker onde nosač, ala je lep ovaj svet. Ide levijatan, idu nebića, bezumno pravdu gnječe, slobodi se rugaju, izgubila potpuno i meru i veru. Razuzdane stoglave aždaje ruše sve pred sobom. Istoriju ruše, mostove ruše, dušu nam uruše, ne znaju više gramzive gde udaraju, a gde udare - poništavaju. Melju, mrve pa se kašicama krvlju umrljanim hrane. Da još porastu, blago majci. Gnječilica hladna presa drobilica.
Država, to je vaše sklonište, vaše utočište, vaša streha, građani! Priđite, šćućurite se pod njene skute! Ne brinite ništa, ona je tu za vas, da vas štiti i čuva! Država, to je vaš zaklon. Država, to je vaša nadstrešnica.
Godina je 2024. Tramp je ponovo predsednik Amerike. Genocid je u riltajmu. Rat je u sred Evrope. Klima je sjebana načisto. Žene u Avganistanu više i ne govore. U Sudanu je pomor glađu. Preti se nuklearnim oružjem. Radikalni fušeraj vladajuća nam je ideologija, i estetika.
Da ovo čitaju ja ushićena brucoškinja 2000, ili entuzijastična reporterka 2008, ili bezbrižna pi-arka 2012… Šta bi one rekle? Bolje sutra? Bolje malo sutra. Ja, zabrinuta singl majka 2024. gledam u nebo, izvirujem – ispod nadstrešnice.