''Nećeš kopati'' i leto '24: Milica Glogovac u novoj kolumni za ELLE piše dnevnik događaja koje će(mo) pamtiti

10.8.

11.8.

Sa glavoboljom, blagom promuklošću, fotosenzibilnošću i popijenim analgetikom vučem se prevrelim danom do raskrsnice Kneza Miloša i Nemanjine. Prolazim pored grupe oklopnih ljudi koji samo što izlaze iz autobusa. Demonstracija moći iza zidova - zahtevanje pravde na ulici. Mnogo mladih lica i juče i danas i ne mogu a da se tome ne radujem. Odvažnost im stoji, odvažnost im priliči, žile su im jedre i snage pune, oči sjajne i odlučne.

Računam u sebi, ako je ovo dva puta po trideset i jednom četrdeset dana zatvora, koliko bi tim aršinima naprasno efikasnog sudstva dobili oni moji pljuvači u facu? „Za sinhronizovano pljuvanje u lice od strane dva subjekta iz vozila u pokretu i prekršaju izriče se presuda od devedeset dana zatvora, i još trideset dana zato što je krivično delo izvršeno u prisustvu malodobnog subjekta...“naslađujem se razmaštavajući nepostojeću pravdu džemujući formalni sudski vokabular.

Zdrav razum ove zemlje se uz jasne zahteve sada se povlači do daljih odluka. Ekipa iz bloka zatim debatuje o etici, o radikalnim muzičkim i gradskim pojavama, o tome da li je sinoć bilo sedamdeset, osamdeset ili sto hiljada. Čeka se zora novobeogradska, a nije klabing, i padinska – a nije klabing. Divim se toj prošlovekovnoj arhitekturi koja je promišljala o dobru generacija koje tek dolaze. Hvala im na tome. Ne divim se ovovekovnoj koja ne promišlja o dobru uopšte. Hvala i ovom praskozorju, toj najlepšoj srpskoj reči tom najdelikatnijem delu dana. „Neko je na Zvezdari ostavio otvorena vrata, neko je u Surčinu otvorio prozor i napravila se - promaja“, reče jednom Duško Radović. Dobro jutro, Beograde.

12.8.

Pionirski park, Stari dvor, Andrićev venac…Doček olimpijaca. Nisam tu, ali budno pratim hoće li se kome omaći. Nije se omaklo. Ne bi im medalja sa grudi pala da jeste, mislim se.

14.8.

Crveno, i zveckavo. Zaboravljam daire, ali nosim srce krvavo. Tiskamo se tražimo mestašce da se svrtimo dok vreo vetar produvava. I beonjače su mi zagrejane jbt. Mašem lepezom, ali ništa se ne menja pa ipak smo svi veseli, ali onesvešćivanja par prognoziram. Sevne zatim nebo i kišu poželimo svi sigurna sam, pa u sebi dodolske molitve pevušim.

Muzika kreće, svaki je instrument jedna priča oživljena, pa se uz druge uvija i pletu zajedno ono što pesmom zovemo. Zvoni dorćolskim nebom, baš Donjeg Dorćola glas jarki, pa pukne nebo i sevanjem zoru najavljuje. Onu iz pesme. Grlo se otvara, i srce i pluća i stomak to su jedva čekali i grmi i seva i vreme se menja i počinje kiša! Nasušna prelepa kupa nas miluje sa suzama se meša pa šta ako sam sladunjava! Kiša! Kako se bre ono beše kaže…Da, katarza!

Na kraju ispratimo muziku pa otpevamo i ono što Srbijom bruji svih ovih dana, štanamteško.

17-18.8.

Kad sam ga prvi put videla u sebi sam pala na kolena. Umiljavala sam mu se zatim, izdaleka. Divila mu se, a zenice se širile. Taj osećaj prepoznavanja velike snage, zdravo utemeljene i znaš da će najbliži susret biti - spektakularan. Onaj zbog koga vredi živeti. Vetar je nanosio njegov miris a ja se u njemu željeno gubila. I ime mu je lepo, jeziku izazovno. Bila je zima kad sam ga prvi put videla. Vratiću se na leto, obećala sam. Osvojiću ja tebe, pomislila sam.

„Kombijem ćemo, treba mu vožnjica“kaže Mic i dolazi po mene crvendaćem i slušamo samo stare narodnjake dok se kotrljamo niz E75 a tek nedelju ranije njime smo šetale ko bi rekao. Dok Beograd u retrovizoru svetluca, ja imam tremu, i pojačava se što smo bliže i zamišljam trenutak kad ću ga ponovo videti, kroz drečavo narandžasto nalakirane nokte na nogama koje se ležerno meškolje na suvozačkom delu šoferke. Šoferke! To je ta reč, to smo nas dve!

Eno ga…Vidim ga. Opet u sebi padam na kolena. Opet je premoćan. Još lepši i svežiji no što pamtim. Oblačim se za naš prvi dejt – na vetar i vodu otporne pantalone, jakna, ranac, voda enerdži barovi sanskrin, papirni transparent. Vreme je, s pesmom nas prate. Mrkla je noć, idem mu u zagrljaj.

Kreće odmah burno - mišići se napinju, gubi se dah, telo je preznojeno. I traje to rvanje i to probijanje granica sat, dva i svu mi svoju snagu demonstrira svu snagu moju oduzima. Čekaj, polako, nežnije. I bi nežnije. Mesec se tu negde pojavljuje, nasmeši se i osvetli nas. Jasnije ga vidim, svaki nabor svaki ožiljak svaki hir njegov dodirnula sam. Dišem mirnije, a u telu i dalje osećam tenziju i sav intenzitet tog karakternog stvora. Četvrti je sat, noć je sve svetlija i vidim ga sada u svoj svojoj lepoti, pušta me da se verem najtananijm njegovim putevima svu snagu svoju umiruje najranjivije mi svoje ogoljeno daje i biram ritam i u svakom pokretu uživam nazirući zadihana vrh…

O kakva osećaj, kakva divota, kakav smisao! Procvetali su mi neuroni i sa kosmosom se uvezali! Gledam ga pod sobom, čujem mu otkucaje srca. Gledam oko sebe, pun krug najširih vidika proteže se i telo se proteže, umorno i srećno. Vetar vitla latice trijumfalno, a oči gledaju kao da prvi put vide. Sreću sam prstima dotakla.

Osvojila sam Rtanj, osvojio je i on mene.

20.08.

Pišem ovaj dnevnik… Šta je pisalo na transparentu? Pisalo je „Nećeš kopati“. To je pisalo na celoj ovoj nedelji, svuda. Vikalo se, pevalo. Iskazujem zahvalnost svemoćnoj naučnici revolucionarki Mici što je učestvovala u svim ovim srčanim akcijama. Ogromnu zahvalnost dugujem i svojim roditeljima, kod kojih je Sunce ovu nedelju srećna provela i bez kojih sve ovo, jasno kao sunčan dan, uopšte ne bi bilo moguće.