KADA ODE ONAJ KOGA VOLIŠ: Milica Glogovac u novoj kolumni za ELLE o Nebojši, Ribnikaru i žalovanju koje nikad ne prolazi

Nosilo se crno te godine prve, cele. Čiji to beše izbor bio, ne znam više. Obmotalo se u tu najmračniju da se sakrije. Da ne vide i ako vide da ne diraju. Crno – do nevidljvosti. Rupa siluete ljudskog bića jezu što izaziva i šapuće: pažljivo, ne ranjavaj - ranjeno već.

Rida se u autu. Kućni zidovi ne mogu upiti koliko tapacirana limarija može. Plač do povraćanja. Lije kiša po šoferki, a ne njoj nego tebi brisači trebaju oči da obrišeš obnevidele. Vrištanje isto u autu može, na nekom putu otvorenijem, dok u volan nokte zabadaš. Je li bezbedno? Ha, bezbedno... Što se bre suza stidimo što ih gutamo i krijemo dajte neke mobilne boksove za plakanje, neki toitoi za ronzanje ili javno da se plače slobodno, molim vas ljudi ovo se više izdržati ne može.

Ko žaluje, ne reci mu - ne plači. Plači slobodno, kaži. Plači koliko ti duša ište plači kako ti se plače, reci. Ne pametuj nego zagrli. Ne govori proći će kad pojma nemaš. Ne govori sve je nekim razlogom kad nije. Ni na boljem je mestu kakva drskost. Ne govori izdrži jaka si kad neću da izdržim i nisam jaka, i sad ću ovde da se raspadnem jer moram. Moram se raspasti da se sastavim. Ništa ne govori, bolje zagrli i budi.

Jedno jutro sviće, jedno oko otvoriš, učini ti se nema onog mraka najtežeg nešto, je li iščezao, gde li je, šta je ovo, lako je nešto, san te slagao da je sve u redu, a popodne već se previjaš po podu opet u grčevima besmisla. Jer ovo te jutros osigurač tvoj čuvao da se ne rasprsneš. Popodne je procenio da si sad opet sposoban da opet malo shvatiš šta se dogodilo.

Tražiš neku poentu da se za nju uhvatiš, ali nema poente. Prazne konverzacije i nepostojeći problemi kojima te obasipaju u prolazu, a ti ne shvataš kako ne shvataju. A vidi ovaj prostor sad... svuda si a nema te. To je taj sto gde smo pili kafu, jeli onaj kolač i gledali brodove. Ovuda smo prošli i slikali se kod stoletnog drvoreda. Gunđao si, a posle ti je bilo drago jer lepe su slike baš. Ne znam to tada, ali jednom će to strašno mesto opet biti mesto gde po ljubav dolaziš. Kad prođe godina, pa još koja.

Bliži se 3. maj, godinu dana od Ribnikara.

Kako su cele ove godine preživeli pogled na Anin bicikl svakog dana, ispred vrata stana, onaj sa ukrasnim trakicama na volanu? Koliko boli trenutak kad se sete da je vreme za njen čas hip-hopa? Koliko puta su roditeljski prsti prešli preko dirki Andrijinog klavira, možda se oseti neki nagoveštaj kontra-otiska njegovih prstiju? Kako izdržavaju listanje Sofijine sveske iz fizike koju niko ne voli a ona je volela i njenog rukopisa njenom rukom pisanog? Kako podnose sva nemoguća čudestva koja neće naslikati Bojana? Kako godinu prvu porodica živi bez Marine brižnosti? Mogu li slušati a da ne svisnu tu melodiju dok baletanke Katarinine nepomične leže? Kako to da su Angelinine haljine oživele, a ona nije? Kako pristati na Emin nijedan više snažan srčan odbojkaški odskok o parket? Kako prihvatiti svaku pesmu koju Adriana neće otpevati?

Koliko je ove godine duboka tuga u Duboni bila i žalost velika Malom Orašju?

I Dankine cipelice, oh… Malene mekane u dlan da stanu…Kuda će sad?

Kako preživeti sve što neće biti?

Kako ćemo, Boko, sada na onu kafu, da se bavimo trivijalnostima?

Tišina.

Zagrljaj.

Dan po dan koracima od olova dok se ljubav najsnažnija ne osili toliko da može podneti bol. I poneti bol, stravičnu bol. I onda je nositi, celog života. I na izvor se nepresušan te ljubavi iznova i iznova vraćati, po taj eliksir od kog se jedino može živeti.

Lek je bolu jedini isti koji mu je i uzrok. Ljubav je, ona što generacijama posle treperi, odjekuje, grli, hrani, greje i neguje.