Živimo u eri „hiperpovezanosti“. Dok sedimo u svojim domovima, samo jednim klikom možemo da vidimo šta doručkuje naš poznanik na drugom kraju sveta, na kojoj se plaži kupa naš kolega dok je na godišnjem, a možemo i da razmenimo poruke sa ljudima u tri različite vremenske zone i osećamo se kao da smo deo globalnog razgovora. Pa ipak, statistike su neumoljive: nikada nismo bili usamljeniji.
Kao psiholog, svakodnevno slušam ljude koji opisuju osećaj „nevidljivosti“. To nisu ljudi bez socijalnih kontakata, to su ljudi koji imaju stotine (neki i hiljade) „prijatelja“ na mrežama, ali retko koga bi pozvali u 11 sati uveče ako im se sruši svet. Pitanje koje se postavlja je: „Da li smo u procesu optimizacije života izgubili osnovu za prijateljstva?“
Smrt „trećeg mesta“
Sociolog Ray Oldenburg uveo je pojam „trećeg mesta“. To je prostor između doma (prvog mesta) i posla ili škole (drugog mesta). To su bile kafane, biblioteke, parkovi, lokalne pijace, mesta gde se susrećemo bez agende. Njihova osnova bila je opuštena i laka konverzacija sa prijateljima i sugrađanima.
Šta se desilo sa ovim prostorima? U savremenom, urbanom planiranju „treća mesta“ postala su komercijalizovana. Da biste sedeli u kafiću, morate platiti kafu (koja više ne košta onih 50 dinara); da biste bili u teretani, morate platiti članarinu. Društveni život postao je transakcioni. Kada svaki izlazak iz kuće zahteva budžet, mi i nesvesno pravimo kalkulaciju: „Da li mi se isplati da potrošim novac da bih se video sa ovom osobom?“ Prijateljstvo je prestalo da bude spontana aktivnost, a postalo je „projekat“ koji zahteva logističku pripremu i finansijsko planiranje.
Vreme kao oskudni resurs
Prijateljstvo ne zahteva samo vreme, ono zahteva neefikasno vreme. Zahteva ono što ponekad nazivamo „dangubljenjem“. Da bismo se zbližili sa nekim, moramo biti spremni da provedemo sate u razgovoru koji ne vodi nikuda posebno, u tišini koja nije neprijatna, u aktivnostima koje nemaju jasno definisan cilj.
U galeriji otkrijte pet knjiga o prijateljstvu.
U svetu gde merimo svoju vrednost po „diktatu produktivnosti“, prijateljstvo je postalo „neefikasno“. Zbog toga ga često nesvesno žrtvujemo na oltaru karijere.
Digitalna iluzija intimnosti
Mnogi ljudi koje kroz praksu upoznajem kažu: „Ali ja sam u stalnom kontaktu sa prijateljima. Dopisujemo se na Instagramu.“ Važno je napraviti razliku između informisanosti i prave povezanosti. Kada pratimo nečiji život putem storija, mi dobijamo iluziju da smo uključeni u njihovu svakodnevicu. Ta iluzija sprečava nas da direktno postavimo ona prava pitanja: „Kako se zapravo osećaš?“, „Šta te trenutno plaši?“ Digitalna komunikacija umanjila je strah od ranjivosti u bliskom kontaktu. Ali bez ranjivosti nema dubokog prijateljstva. Mi održavamo „odnose niskog intenziteta“ koji nam daju osećaj da nismo sami, ali nas zapravo čine još usamljenijima jer ne zadovoljavaju našu bazičnu potrebu za živim kontaktom, bliskošću i pripadanjem.
Kako da vratimo prijateljstvo u život?
Prijateljstvo nije nešto što nam se jednostavno „desi“ posle tridesete. To je nešto što se gradi svesnim naporom.
- Vratite se ritualima. Ritual daje osećaj suprotan neefikasnosti. Ako dogovorite „ritual kafe četvrtkom“ ili „šetnje nedeljom“, time eliminišete potrebu za stalnim dogovaranjem i pregovaranjem oko termina. Osim toga, ritual stvara utisak sigurnosti.
- Budite inicijator. Većina ljudi čeka da ih neko drugi pozove. Postanite i vi osoba koja okuplja. Da, biće odbijanja, ali to je cena održavanja aktivnog socijalnog kruga.
- Smanjite „digitalni šum“. Pokušajte da prebacite komunikaciju sa mreža na direktne pozive ili susrete. Čujte glas, vidite mimiku i govor tela. To su biološki signali koji smiruju nervni sistem i pomažu uzajamnom razumevanju.
- Svesno tretirajte prijateljstva kao prioritet. Ako prijateljstvo nije u vašem kalendaru, onda ono možda i ne postoji. Zato odredite jedno veče u nedelji koje je rezervisano za ljude koje volite.
Povratak čoveku
Epidemija usamljenosti nije bolest pojedinca, već bolest sistema koji je prijateljstva odgurao na margine. Da bismo izlečili ovu epidemiju, moramo prestati da na ljude gledamo kao na „resurse“ ili samo „mrežu korisnih kontakata“.
Prijateljstvo je lekovito, ne zato što nam donosi dobit, već zato što nas podseća da smo deo nečeg većeg. Ono je prostor gde možemo da budemo „mi“, bez potrebe da budemo uspešni, produktivni ili savršeni.
Možda je vreme da ugasimo ekrane, izađemo iz svojih „optimizovanih“ šablona i naučimo da ponovo gubimo vreme. Jer, na kraju dana, vreme koje „izgubimo“ sa dragim ljudima zapravo je jedino vreme koje smo zaista dobili.
