Priča koju mnogi od nas znaju. Svaki dan isti obrazac. Zadržavamo se na „mestima“ koja nas, u najmanju ruku, više ne inspirišu, a možda nam čine i štetu. Gde jednostavno osećamo da nešto nije u redu. Ostajemo na poslu koji nam više ne prija i ne pruža željene uslove, u odnosu (ljubavnom ili prijateljskom) kojem je odavno istekao rok, ostajemo u stanu koji nam se ne dopada, sa ljudima koji nas loše tretiraju, svakodnevno jedemo hranu koja nam je dosadila ili nam ne prija… Ruku na srce, mi prepoznajemo šta je loše po nas, a isuviše često se ne borimo da odemo dalje i odaberemo zdravlje. Zašto ovo radimo?
Bolna istina br. 1: Naučili smo da je sopstvena žrtva cena svakodnevice
Danas nam zanemarivanje naših potreba i osećanja nije alarmantno, nego je normalizovano.
Šta to znači? Da živimo tako što žrtvujemo svoje potrebe, osećanja i autentičnost zarad „normalnog“ funkcionisanja u svetu koji je oduvek favorizovao prilagođavanje nad ličnom istinom. Trpljenje se u našem društvu često tumači kao vrlina, dokaz snage i izdržljivosti. Od malih nogu uče nas da je ćutanje znak zrelosti, da je skromnost najvažnija osobina i da se sreća zaslužuje tek nakon dovoljno bola.
„Život nije lak, svi mi nešto nosimo“, „Pametniji popušta“, „Tako je svima“, „Ćutanje je zlato“ - sve su to poruke koje poručuju da se ne treba previše osvrtati na sopstvenu nelagodu, već samo „gurati dalje“. I upravo tako, korak po korak, uverimo sebe da je potpuno normalno potiskivati ono što osećamo i da je preispitivanje znak slabosti.
Ako smo odrasli uz roditelje koji su se konstantno žrtvovali, koji su stavljali druge ispred sebe i ignorisali sopstvene potrebe, naučili smo da je to jedini način života. Ako smo slušali poruke poput „Ne traži previše, život je težak“, „Bitno je da drugi budu srećni“, ili „Ćuti i trpi, tako se mora“, taj obrazac nesvesno smo usvojili kao sopstveni.
Iz ovakvog ugla gledanja posvećivanje sebi može delovati sebično ili nezahvalno, a mi smo prošli kroz trening izdržljivosti umesto da budemo vaspitani da otvoreno tražimo ili se zauzmemo za ono šta nam je istinski potrebno.
Bolna istina br. 2: Gotovo smo programirani da se ponašamo repetitivno i da ponavljamo disfunkcionalne izbore
Jeste li čuli za pojam „životni skript“? U psihološkom smislu, on može da objasni neke obrasce koji se ponavljaju u našem životu. Prema teoriji transakcione analize, naše rano iskustvo u kombinaciji sa genetikom „programira“ nas da se repetitivno ponašamo, osećamo i mislimo u skladu sa onim što smo naučili u detinjstvu. Ovaj program, tj. životnu priču, nazivamo skript, a on nije uvek usmeren na ono što je dobro za nas. On ponekad znači i ostajanje u uverenju i sa ponašanjem kao da smo manje vredni. Ako smo odrastali uz poruku da su naše potrebe nevažne i da postoje „važnije stvari“ - obaveze, očekivanja drugih, tuđe emocije - velika je verovatnoća da ćemo i kasnije u životu ponavljati ovaj obrazac stavljajući sebe na drugo mesto uz reči „meni je svejedno“. Ako smo odmalena učili da mi ne zaslužujemo previše, da su naše potrebe skupe ili su za druge ljude „previše“, kako ćemo i kada onda znati da je vreme da biramo sebe i svoje zdravlje?
Skript nije samo niz pravila kojih se nesvesno pridržavamo - on je duboko ukorenjena priča o tome ko smo mi i kako „treba“ da živimo. A ta priča često je oblikovana uzorima koje smo imali i njihovim porukama. „Nemoj da plačeš, nemoj da smetaš, nemoj da izvoljevaš, nemoj da izmišljaš, pojedi sve iz tanjira iako ti se ne sviđa...“ sistemski ste odustajali od sebe i svojih potreba, a svoja osećanja ignorisali; niste se pitali i nije bilo važno da vam sve bude potaman - naučili ste kako da žrtvujete sebe. Jasno vam je u kom smeru ovo kasnije ide, zar ne? Ako smo nastavili da tretiramo sebe na isti način i kasnije, zašto bismo onda danas odjednom birali ono što nam zaista odgovara?
Bolna istina br. 3: Naš identitet se „naslanja“ na poznato, a ne na kompatibilno
„Ono što mi šteti možda je postalo ja“. Naš doživljaj sebe često nije izgrađen na onome što nam zaista prija, već na onome što smo navikli da budemo. U psihoterapiji postoji pojam „prinuda ponavljanja“ - tendencija da nesvesno biramo poznate, ali štetne obrasce jer oni u nama bude nešto duboko ukorenjeno. Radi se o nesvesnom povratku na mesto bola. Ako smo odrasli u haotičnom okruženju i sada haos doživljavamo kao „dom“. U ovom slučaju velika je verovatnoća da smo postali ljudi koji nesvesno biraju poznatu nelagodu umesto nepoznate slobode.. Možda smo naučili da ljubav dolazi kroz patnju, pa sada tragamo za istim bolnim obrascima u vezama.
Tako se formira identitet koji nije kreiran oko onoga što nas istinski pokreće, već oko poznatog, oko navike i preživljavanja. Tako Ana ne vidi sebe kao kreativnu i slobodnu, već kao „Anu, ženu koja se oseća nezadovoljno i trpi težinu života dok ne nestane“. I dokle god je to priča koju sebi ponavlja, teško će poverovati da može biti nešto drugo jer, na kraju krajeva, kako da se odrekne onoga što poznaje, makar bilo i bolno?
Ali, šta ako poenta nije u trpljenju? Šta ako smo uvek mogli da budemo nešto drugo? Kada osvestimo ovo nesvesno usmeravanje ka mestu bola, možemo ga prekinuti.
Kako sebi da dozvolimo nešto bolje?
Mozak je prokleto savršena stvar koja ume da bude preosetljiva i u isto vreme izuzetno otporna. Zato je moguće osloboditi se okova. Kako da izađemo iz ovih začaranih krugova?
- Prvi korak je unutrašnja dozvola. Dozvola da ne moramo više da budemo jaki, da ne moramo da trpimo. Da prestanemo da funkcionišemo po automatizmu, onom nesvesnom mehanizmu, skriptu koji nas drži u poznatom, čak i kada nas to poznato boli. Automatizam deluje prirodno, ali ako ne prija - nije ispravan. Naš osećaj nelagode, nezadovoljstva, pa čak i tuge - znak je da nešto treba da se promeni.
- Drugi korak je prepoznavanje uloge žrtve. Koliko još patnje je dovoljno da bismo sebi dali dozvolu da zaista počnemo da živimo? Uloga žrtve je nesvesna strategija za traženje validacije i odobrenja, ali pitanje je - od koga? Od ljudi od kojih je nikada nismo dobili? I da li je zaista želimo na taj način? Za žrtvenost ne postoji nagrada.
- Treći korak je suočavanje sa sopstvenim strahovima. Strah od promene često nas paralizuje. Mislimo da je poznato mesto sigurnije, čak i kada nas povređuje. „Šta ako ne uspem? Šta ako se stvari pogoršaju?“ - ovo su misli koje nas drže vezane za ono što znamo, čak i kada to nije najbolje za nas. Ali, koliko puta smo već preživeli gubitke, promene, neuspehe, i nastavili dalje?
A kako to izgleda u praksi?
- Posmatranje bez reakcije - sledeći put kada osetite da se ponavljate u istim štetnim obrascima, zastanite. Posmatrajte. Ne morate odmah reagovati, samo postanite svesni.
- Preispitivanje uverenja - ako osećate da „nemate izbora“ ili da „tako mora”, zapitajte se da li je ovo stvarno istina? Ko mi je to rekao? Da li bih isto savetovao nekome koga volim?
- Male promene - ne morate odmah napraviti ogromne rezove, ali probajte male, svesne promene koje će vam pokazati da drugačiji način života postoji.
- Podrška i zajedništvo - pričajte sa ljudima koji vas razumeju. Njihova perspektiva može biti osvežavajuća i osnažujuća.
- Testiranje realnosti - ako smo celog života isprobavali samo jedan stil funkcionisanja, teško je poverovati u nešto drugo. Ali, šta ako zaista postoji zdravija, bolja opcija? Testirajte novo, isprobajte i istražite.
Zaključak: Oslobađanje je proces, ali je moguć.
Napustiti ono što nam šteti nije lak zadatak. To znači suočiti se sa sobom, preuzeti odgovornost i odbaciti stare obrasce. Ali, to je i put ka slobodi. Svaka promena nosi rizik, ali stagnacija nosi sigurnost - sigurnost da ćemo ostati zarobljeni u istom. A zar nije veći rizik ostati u mestu koje nas polako uništava?
Možda je pravo pitanje - šta možemo dobiti ako se usudimo da krenemo dalje?
