Raskid veze - kraj ili početak? Psihološkinja Nada Marjanović za ELLE objašnjava kako prevazići bol i krenuti dalje

Bol. „Bindž“ serija. Mnogo slatkiša. Povređen ponos. Izgubljeno samopouzdanje. Dobronamerni, ali nelekoviti razgovori: 

„Ne znam zašto si tužan/na, zar ti nije bolje bez nje/njega?“, kažu (ali to obično uopšte ne pomaže, bol se ne može tek tako odagnati). 

„Kako da ne doživim raskid lično? To je kraj mog odnosa i rezultat mojih izbora“, mislite, a crna rupa sumnje u sebe širi se iznutra, sa težnjom da proguta celo biće. 

I zaista, kako da se raskid „ne doživi tragično“ kada je on rezultat ličnih izbora, sopstvene procene, poverenja? Da li je on samim tim odraz lične vrednosti, a možda i budućnosti?

Zar postoji drugi način da se gleda na prekid, osim da patimo ili koristimo dobro poznate mehanizme odbrane kojima negiramo svoja istinska osećanja: „Ja sam odlično. Sjajno! Ulažem u izlaske i dobar izgled.“

Šta ako vam kažem da je moguće posmatrati raskid i drugačije? Šta ako vam kažem da raskid možda sadrži bogato tlo za rast i može biti polazna tačka za konstruktivnu ličnu transformaciju?

Ali, hajde da se vratimo na početak, na način na koji se vezujemo i kako patimo.

Kako je „stil vezivanja“ iz detinjstva povezan sa našim doživljajem raskida

Način na koji doživljavamo raskid nije slučajan, on često odražava naše rane obrasce vezivanja. Ako smo odrasli u okruženju u kom roditelji nisu bili emocionalno dostupni ili sposobni za istinski toplu, autentičnu povezanost sa nama, moguće je da u odraslom dobu nosimo uverenja poput:

• Nisam dovoljno dobar/a da bih bio voljen/a.

• Ljubav je nepouzdana.

• Uvek ću biti usamljen/a ili ostavljen/a.

Ako verujemo u ove ideje, raskid može postati dokaz za ono što smo „odavno znali“: da ne zaslužujemo ljubav. Kada tumačimo završetak veze na način koji pojačava naša stara negativna uverenja o sebi, osećamo se zaista loše. Umesto da vidimo kraj svojoj tuzi, mi sebi govorimo da je ovo možda kraj našeg života: „Sigurno me niko nikada neće voleti, ili čak: „Moj život više nema smisla.“

Ali to nije istina.

Naprotiv, raskid može biti poziv na isceljenje, da osvestimo svoja iracionalna uverenja, da ih promenimo i time ne samo prebolimo raskid, već naučimo i kako da stvaramo zdravije odnose u budućnosti.

O emocijama

Separacije nose mnoštvo pomešanih emocija. Ako nismo očekivali kraj, onda možemo doživeti osećaj šoka ili neverice. Zato je u ovoj fazi potrebno da „sakupimo polupano staklo“ i osvestimo šta se to dešava u našem životu. Ova faza zahteva nešto vremena, podrške, „uzemljivanja“. I zato „sedite sa ovom informacijom“, potrebno je vreme da prihvatite novi identitet koji podrazumeva „ja bez ovog odnosa“.

Kompleksnija emocija koja može doći nakon šoka je ljutnja. Ljutnja podrazumeva širok spektar mogućih senzacija i doživljaja - od iritacije i frustracije, do eksplozivnog besa i potrebe za osvetom. U ovoj fazi važno je da razlikujemo konstruktivnu ljutnju, koja nam vraća energiju i snagu onda kada smo neadekvatno tretirani u odnosu ili ukoliko neko grubo krši naše granice. Zdrava ljutnja tada govori: „Ne, niko ne treba da me tretira na ovaj način.“ ili „nije u redu da se zadovoljim minimumom, od sada ću otvoreno zahtevati više ili birati drugi odnos.“ Zdrave granice i shvatanja vode nas ka budućnosti u kojoj se brinemo o sebi i drugima.

Naravno, tu su i žal i tuga, koji neminovno prate gubitke važnih odnosa. Želja da se osećamo emocionalno bliskim nekome deo je ljudske prirode. Još dok smo bebe, veza sa roditeljem je ta koja osigurava da ćemo biti zbrinuti kako bismo preživeli. Zato, kada se veze prekinu kasnije u našim odraslim životima, još uvek možemo osećati gubitak kao pretnju našem opstanku i biti pogođeni tugom.

Tuga se u slučaju prekida odnosa može doživeti i kao fizički osećaj. Ljudi je ponekad opisuju kao „težinu“ ili „fizičku bol“: „težinu na ramenima“, „bol u grudima“… Ovi oseti i senzacije čine da se plašimo gubitka, separacije; čine ovu emociju nepoželjnom, ali ona je neminovna.

Sklonost ka jednoj emociji

Pored toga što su ove emocije očekivane kada doživimo gubitak, može se pojaviti sklonost da se vraćamo na jednu istu negativnu emociju duže vreme. To je zato što i osećanja mogu da se uče. Ljudi sa kojima odrastamo uče nas koje emocije su „prihvatljive“, a koje nisu („Nemoj da plačeš razbolećeš se“, „ne smeš tako da reaguješ“). Time jedna konkretna emocija postaje očekivani kanal komunikacije za članove naše porodice. U ovom procesu druge emocije ostaju „nepravedno i nesvesno zabranjene“, pa čak i u odraslom dobu. Zato, važno je razumeti kako smo od detinjstva usmeravani da se osećamo na određene načine.

Da biste razumeli svoja naučena osećanja iz detinjstva, dopunite u sledeću rečenicu:

U našoj kući, kada je teško, osećamo se _______.

Da li je to osećanje tuge, besa, frustracije, krivice, očaja?

Odgovor na ovo pitanje verovatno je vaše „najpoznatije osećanje“. To znači da ćete verovatno doživeti ova naučena osećanja češće od drugih osećanja, postati više zaglavljeni u njima isključujući druga, manje poznata osećanja.

Prepoznavanje emocije koja je naš uobičajeni odgovor može nas usmeriti na istraživanje drugih autentičnih emocija, na dublje preispitavanje, pa samim tim i lakšu obradu emocija u procesu žalovanja. Možda nam je tuga bila zabranjena i mislimo da stalno moramo da se osećamo zadovoljno i srećno, čak i onda kada je prirodan odgovor bića tugovanje. Ili mislimo da uvek moramo da osetimo krivicu umesto da prepoznamo zajedničku odgovornost za odnos.

Promena narativa

Sve ove emocije zajedno nose patnju. Ali, pozivam vas da istražite i drugu perspektivu. Mi se često plašimo bola, trudeći se da ga po svaku cenu izbegnemo i ne osetimo. Sa druge strane, on može biti vrhunski učitelj. Bol skida ono površno, otkrivajući sirove, ali autentične slojeve toga ko mi stvarno jesmo. Kada prigrlimo ovu nelagodu, umesto da od nje bežimo, počinjemo da rastemo na načine na koje nikada ne bismo mogli iz udobnosti.

Ranjivost nosi mogućnost duboke lične evolucije. Ako je koristimo kao kompas da odbacimo one delove sebe koji nam više ne služe - stare navike, dobra stara udovoljavanja drugima, načine na koje smo se suzdržavali, jednu te istu emociju - to nas može dovesti do sebe.

Dobro je znati

Postoji nekoliko stvari koje pomažu da prebrodimo ove najteže trenutke. Razmislite da isprobate neki ili sve ove predloge dok prelazite u sledeću fazu: dozvolite sebi da osetite sva svoja osećanja; oslonite se na prijatelje i porodicu; preuredite svoj prostor i učinite ga ponovo svojim; i krenite na psihoterapiju.

Istina je da su raskidi reflektivni trenuci. Oni osvetljavaju delove nas samih koje smo možda prevideli ili zakopali dok smo bili fokusirani na nekog drugog. Oni su ogledala koja nam pokazuju naše strahove, naš nerešeni bol i obrasce koje smo nesvesno ponavljali u prošlim vezama. Ako smo dovoljno hrabri da se suočimo sa onim što se krije u tim refleksijama, konačno možemo da počnemo da se oporavljamo - ne samo od raskida, već i od svega što smo poneli sa sobom u to.