Kao renomirani srpski glumac, Svetozar Cvetković poznat je po širokom spektru uloga na filmu, televiziji i u pozorištu. Rođen je u Beogradu, gde je završio glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Njegov rad obuhvata angažman u kulturnim projektima i pozorištu, a posebno je posvećen nezavisnim filmskim produkcijama i promociji domaće kinematografije. Jedan od povoda za intervju je predstava Kako sam naučila da vozim koju širom zemlje i regiona maestralno igra sa glumicom Martom Bogosavljević, ali i ostvarenje Sunce nikad više mladog Davida Jovanovića.
Vaša glumačka karijera tokom koje ste ostvarili uloge u širokom spektru žanrova traje decenijama. Kako ste nekada birali uloge, a kako ih birate danas? Da li su se vaši kriterijumi promenili tokom vremena?
Ne mogu reći da sam na početku imao jasnu i svesnu odluku o tome šta ću raditi, a šta ne. Pratio sam savete moje profesorke Ognjenke Milićević sa Fakulteta dramskih umetnosti da ne treba prihvatati sve što vam kao mladom glumcu ponude. Primer za to je serija Svetozar Marković u režiji hrvatskog reditelja Eda Galića. Dva puta me je zvao, ali smatrao sam da to nisu uloge koje treba da igram. Onda je on pitao Draganu Varagić, koja je igrala jednu od glavnih ženskih uloga u seriji, zašto ga odbijam i ona mu je savetovala da mi ponudi nešto izazovno i da ću prihvatiti. Nedugo zatim, ponudio mi je sjajnu ulogu ruskog anarhiste, Nečajeva - i odmah sam je prihvatio. Kroz to iskustvo shvatio sam kojim putem želim da idem. Žao mi je što su neka moja odbijanja neki ljudi pogrešno shvatili (neki značajni reditelji, televizijski pre svega). Danas imam osećaj da više ne biram ja uloge, već da one biraju mene, bar u poslednjih 20 i nešto godina. Nisam nikad prolazio kastinge gde zovete deset glumica ili glumaca pa ih testirate za neku ulogu. Naše generacije nisu prolazile kroz to, ali ni danas ne prolazim kroz taj proces jer me reditelji sa kojima radim dobro poznaju.
Na tragu izbora uloga ove godine ponovo vas gledamo u ostvarenju mladog autorskog tima filma "Sunce nikad više". Šta vas inspiriše da se upuštate u projekte mladih reditelja poput Davida Jovanovića i kako doživljavate njihovu energiju i pristup filmskoj umetnosti?
Goran Marković rekao je da bi Fakultet dramskih umetnosti morao da izmisli jednu posebnu nagradu samo za mene, za bavljenje filmovima mladih autora, studenta od prve godine pa nadalje (i to u poslednjih 30 godina). Puno sam studentskih filmova radio, od početničkih pa do diplomskih, koji su išli na festivale. Sa Davidom sam radio u poslednjih pet, šest godina nekoliko projekata koji su nas povezali jer sam u njegovom radu osetio autorski pristup filmu. Veoma mi je drago da smo napravili to što smo napravili. Prvo su to bili njegovi ispiti, pa kratki igrani filmovi i najzad ovaj film koji je po njegovom mišljenju zahtevao moju pojavu koja je snimljena samo u jednoj i po sceni, a koja mi se zaista dopada. Poziv na festival u Talinu izvesno dokazuje da je ovaj film dobar. I to što će se prikazati na Autorskom festivalu, a posle i premijerno za širu publiku, jeste nešto što je važno u ovom trenutku. I ne samo u ovom trenutku, a to je bolna tema naše sredine kojom se ovaj film bavi. S druge strane, kad vam neko ponudi da igrate Boga u filmu, onda malo zastanete pa se pitate da li ja to zaslužujem. A onda kad sam gledao film, kažem: „O, taj Bog razlikuje se od onog Boga kakvog ga možemo zamisliti“, ali može da bude i to kako ga ja igram.
Sa mladom glumicom Martom Bogosavljević igrate u predstavi "Kako sam naučila da vozim". Jedna od tema koja se pojavljuje u ovoj predstavi jesu granice. Gde su granice, šta su granice i kako i zašto moramo da imamo kočnice pred tim granicama. Koliko mi danas kao društvo poznajemo šta su te granice i gde je linija koju ne smemo preći?
Sa Martom sam se upoznao u Ateljeu 212 u predstavi koju izvodimo jednom godišnje Brod plovi za Beograd. Pitao sam je pred publikom da li bi igrala u ovoj predstavi. Došla je na kasting i sve devojke koje smo birali za ovu ulogu bile su jako dobre i sećam se da je ona jednu rečenicu od scena koje smo probali zajedno potpuno drugačije izgovorila i upotrebila drugu radnju u odnosu na sve druge. I to se rediteljki Tari Manić i meni veoma dopalo. I nismo se prevarili u tome. Ova predstava živi neki svoj život svaki put iz početka. Kažem svaki put iz početka, zato što oboje prolazimo kroz jedan emotivni dar-mar koji nas udara dok igramo, jer smo tu sa publikom zajedno, jer moramo da budemo sve samo ne neiskreni i moramo da budemo tačni. Na raznim mestima smo je izvodili i na raznim mestima je izvodimo i svuda izaziva jedno veliko uzbuđenje kod publike.
Tara, Marta i ja putujemo zajedno autom po našoj zemlji i šire i izvodimo je i te granice koje postoje između zemalja rušimo time što prikazujemo ljudima jednu priličnu univerzalnu temu. Vaše se pitanje ovde odnosi i na granice onoga šta je ljudska sloboda prema drugom biću i da li je ta sloboda primerena ili nije, da li ta sloboda može da podrazumeva zločin, da li ta sloboda podrazumeva zloupotrebu, zlostavljanje i da li može sloboda iz ljubavi i emocije prema nekome da se pretvori u nešto drugo? Da li granica ljubavi postoji, i ako je probijamo, da li ona, ta ljubav, postaje neprimerena ako je reč o ljudima koji su velike različitosti u životnoj dobi pre svega, stariji muškarac i devojka, devojčica. I da li u svemu ljubav ipak opstaje? Meni je jedna gledateljka prišla nakon predstave i rekla: „Vi ste pokazali, vas dvoje ste pokazali, da ljubav ipak može da postoji. Ma kakve bile reakcije, ma šta se dešavalo na sceni.“
Meni je bilo drago da je neko to pročitao, da smo to uspeli da izazovemo, ma kako ona prikazivala neku vrstu jeze u tom fizičkom sučeljavanju dvoje ljudi koji se razumeju, a koji su ipak jako različite generacije. Mi smo, čini mi se, uspeli i svaki put uspevamo da pronađemo neku emociju kojom šupljine koje posedujemo u sebi kao likovi jedno drugom nadopunujemo.
Kakvo je iskustvo igrati toliko blizu publike, pod reflektorima? Da li je gluma nekako veći izazov nego na velikim, standardnim scenama gde je publika mahom u mraku, udaljena, gde je moguće improvizovati češće, a da publika i ne bude svesna da ste uradili nešto van planiranog?
Treba da prođe neko vreme da biste to mogli da uradite, a onda se pojavi Marta i to pobije jer je mlada i što kod nje nije prošlo „neko vreme“, a ona već može da igra ovakvu ulogu. I imala je dovoljno poverenja u mene. Partner ti je strašno blizu. A ovde, u ovoj predstavi, publika nam je veoma blizu i publika nam je partner. Ono što upućuješ publici, upućuješ i partneru i obrnuto, i lepo je to, dobro osećanje, ono te ne sputava, ne da ti da lažeš. Daje ti mogućnost samo da budeš iskren. Tako da to jeste drugačije osećanje u odnosu na to kad izađeš na scenu pa imaš publiku preko rampe, koja je udaljena i koja od tebe traži neke velike geste. Mnogo je lepo igrati u malom prostoru i za intimnost te publike koja dođe, jer onda ona prisustvuje nečemu što je stvarno.
Kada birate uloge koje ćete igrati, da li vam je cilj da kroz njih prenesete određenu poruku ili vrednosti publici? Šta vas motiviše da se posvetite likovima koji potencijalno nose snažne društvene ili emocionalne poruke?
I onda vam je to motiv. Motiv vam je da sebi nešto pomognete, da sebi pomognete da pronađete smisao u svom sopstvenom životu preko neke mudrosti ljudi koji su nešto davno napisali ili su skoro napisali, koji su veliki pisci ili spisateljice. I onda se posvetite tome. I onda, čini mi se da sve ono što šaljem kao poruke sa scene, da je to mnogo više lično nego što je društveno značajno. I da mnogo više emitujem sebe i poruke koje su lične prirode, nego poruke koje su neke opšte društvene prilike, društvene aktivnosti i neke socijalno-društvene poruke koje imaju želju da promene nešto. Nekad sam verovao da pozorište može da promeni svet. Danas verujem da može da promeni viziju jednog čoveka koji sedi u sali gde je to sasvim dovoljno.
Često u intervjuima pominjete proces rada sa velikim brojem kultnih reditelja koji su stvarali jugoslovenski film. Da li vam je ostalo nešto što ste od njih naučili što i dan-danas primenjujete u poslu?
Sve sam naučio od tih ljudi sa kojima sam radio, ne samo vezano za film i zanat u filmu, već sam naučio i o životu, iako nažalost Aleksandar Petković, Dušan Makavejev, Žika Pavlović, Goran Paskaljević nažalost više nisu u životu, pa do onih koji su živi i koji možda sad više ne rade tako kao što su radili, kao što su Stole Popov, Goran Marković, pa do onih kao što je Miroslav Lekić, koji su nekako i moja generacija sa kojima sam dosta radio. Pa do onih najmlađih kao što su Ćeranić i Ćipranić. Ja sam od tih ljudi naučio najviše o tome kako izboriti slobodu za sebe. Da ne govorim o čoveku sa kojim najviše sarađujem u poslednjih dvadeset, trideset godina, Miši Radivojeviću. Da ne govorim o svojoj privilegiji da sam njegov prijatelj, a da je on jedna hodajuća antologija života, a samim tim i filma. Ja sam ušuškan u blagodeti znanja i sposobnosti nekih od najznačajnijih autora jugoslovenske ili srpske kinematografije, i uljuljkan upoznavanjem velikih direktora fotografije koji su učinili sve da su ti filmovi koje su ovi autori radili i dan-danas prepoznatljiviji kod nas i u svetu kao vrhunska antologija naše kinematografije i naše filmske umetnosti. I sve to što sam pokupio od njih trudim se da izbacim u ovome što radim, emitujem publici, i znam da to stoji u meni, i znam da ja to permutujem na neki svoj jezik koji ima trag i zrno lepote duše tih ljudi koje sam ja imao priliku da poznajem i imao privilegiju da budem čak i njihov prijatelj.
Dušan Makavejev je svoj rad okarakterisao kao „i užas i radost“. Kako vi kao glumac doživljavate ovu dualnost u umetnosti? Kako se balansira između ovih suprotstavljenih osećanja?
Ja sam u dobroj meri to tako i osećao kad sam radio sa njim. Tri filma sam sa njim radio i puno vremena provodili smo zajedno. Od prvog filma Montenegro, preko Manifesta, a najviše u Gorila se kupa u podne. Bili smo od jutra do sutra zajedno i zajedno radili na stvaranju tog lika koga je u Berlinu trebalo napraviti. I to jeste bio užas sa jedne strane, i to što je Mak jedan od ozbiljno jedinstvenih ljudi koji pre svega ima natprosečnu inteligenciju i verifikovano i neverifikovano. Ta inteligencija je njemu omogućavala da dođe do genijalnih rešenja za stvari koje je želeo da napravi. S jedne strane, da živi slobodan život na način na koji je on želeo da ga živi, zajedno sa svojom suprugom Bojanom. Ta inteligencija mu je omogućila upravo taj užas u kojem se nas dvojica vozimo Berlinom i on sa mnom razgovara istovremeno na pet tema i to je jako teško podnošljivo. A s druge strane, radost je bila svaki dan videti ga jer svaki dan saznaš nešto novo i svaki dan je to jedno veselje. Tako da ne bih ja rekao da taj užas i radost, da su to suprotstavljena osećanja. To su kod Maka bila osećanja koja idu zajedno; iz tog užasa stvaranja rađala se jedna radost kreacije.
S obzirom na vaš intenzivan angažman na brojnim projektima, kako se nosite sa izazovima poput fizičkog i mentalnog umora? Šta vas motiviše da radite sa istim žarom i entuzijazmom kao na početku karijere?
Borim se pomoću dve stvari. Jedno su moja deca, kojih ima troje i koji su različite životne dobi. I te različite životne dobi mene napajaju svojim vizijama i meni je to veoma zanimljivo. A druga stvar koja me pokreće jeste fizička aktivnost, koliko god to zvučalo trivijalno. Ja se u poslednjih osam godina intenzivno trudim da ne zapostavljam svoje telo, a da duh zajedno plovi sa time, i da držim svoje mere onakvim kakve su bile u poslednjih 45 godina, bar na veliko zadovoljstvo kostimografa. Sve to pomaže mi da ne bude dosadno i da mi svaka stvar bude zanimljiva. Zbog toga valjda postoji taj žar i entuzijazam, ne samo zato što krećem u neke nove projekte, nego i zato što mogu da sednem u auto da se vozim negde da igram nekome i da se zbog toga i ja osećam dobro kad vidim da se i publika, ali i moji partneri osećaju dobro.
S obzirom na vaše bogato iskustvo i karijeru, da li ste nekada razmišljali o tome da prenesete svoje znanje na mlađe generacije kao profesor glume? Koji savet najčešće dajete mlađim kolegama i koleginicama?
Imao sam dve klase glume na Novoj akademiji umetnosti. Nažalost, morao sam otići zbog drugog posla, ali neki od mojih studenata danas uspešno rade u pozorištu i na televiziji, što me jako raduje. Dok sam bio mlađi glumac u Ateljeu, a i kasnije, moja profesorka Ognjenka dolazila bi na generalne probe, a često i pre njih, kako bi posmatrala. Znala je svakome od svojih bivših studenata, ali i onima koji nisu bili njeni studenti, da kaže po pola rečenice koja bi im „otvorila“ ulogu. Tada sam se zapitao šta ću raditi jednog dana kad nje ne bude, kako ću se tada snaći? A onda, kada nje više nije bilo, shvatio sam da znam, da je uspela to da prenese na mene. Pre desetak godina u mom životu su bili ljudi koji su danas profesionalni glumci i koji su me oslovljavali sa „profesore“ i „Vi“, i koji me i danas tako oslovljavaju. Ne dajem mnogo savete; dajem ih nekome kada je reč o nečemu konkretnom kao što je neka uloga, i to ne kao neko sa strane, već kada sam unutar samog procesa rada. Tada mogu da primetim nešto što čujem drugačije od nekoga ko je mlađi i na početku karijere. S druge strane, dajem savete ljudima koji su pred premijerom, a čiji su reditelji moji dobri prijatelji, jer znam da imaju dovoljno poverenja u mene. Tada se i ti glumci u tim predstavama ili na generalnim probama dobro osećaju ako im prenesem nešto što moje „treće oko“ vidi dok igraju te scene. To sam naučio od moje profesorke, a moram priznati i delimično od Mire Trailović koja je izuzetno dobro poznavala pozorište. Ona je svojim pozivom preusmerila moj život i moj posao da '81. godine odlučim da ostanem u Ateljeu i zavolim to pozorište na način na koji ga i danas volim. Na kraju, imao sam priliku da to pozorište vodim čak 12 godina, što sada predstavlja lepu prošlost. Ponosan sam što sam bio deo tog velikog pozorišnog kolača legendarne kategorije, kao što je pozorište Atelje 212. Imao sam sreće!
