Intervju s multidisciplinarnom umetnicom Klasjom Habjan: "U mom potpisu može se videti spoj više medija"

Znate one osobe koje upoznate i malo proćaskate sa njima, pa vas obuzme neki mir. Jednostavno emituju smirujuću energiju, a opet su toliko pune fascinantnih životnih, karijernih priča. Jedna od njih je i hrvatska ilustratorka, dizajnerka, pesnikinja i multidisciplinarna umetnica Klasja Habjan - a takva je i njena umetnost.

Da krenemo od početka tvoje karijere i umetničkog rada - diplomirala si vizuelne komunikacije na Studiju dizajna u Zagrebu. Kako je tvoje obrazovanje oblikovalo tvoju umetničku karijeru i pristup dizajnu i ilustraciji? I smatraš li da je formalno obrazovanje danas neophodno za uspeh u polju vizuelnih umetnosti?

Volela sam studije, a najviše to što su sloboda i kreativnost postale svakodnevna praksa unutar zadatih tema. Samoinicirani projekti u još neistraženim medijima, prve multidisciplinarne saradnje i izvođenje projekata, sve me to zanimalo i ispunjavalo. Pronašla sam izborne kurseve na akademiji i na arhitekturi i izgradila sistem načela i estetiku kojima težim. Mislim da se u mom potpisu može videti ta podloga i spoj više medija u autorskoj celini. U svakom obrazovnom sistemu, a pogotovo u kreativnim područjima, studenti bi trebalo da uče na svoju inicijativu. Uz dovoljno volje i discipline studije mogu preskočiti - iskustva i greške nakon studija čine mi se ključnim: prvi projekti koji zaista zažive, saradnje koje nas nauče šta ne želimo, vrata koja smo otvorili, jednako kao i ona koja smo zatvorili.

Tvoja zbirka kratkih priča i pesama Crtice i strip Duh Bauhausa obuhvataju ilustraciju, pisanje i dizajn. Na koji način integrišeš ove tri discipline u svojim radovima i koji su ti najveći izazovi u tome?

Budući da mogu oblikovati knjigu, prelomiti je i poslati u štampu, prirodno je da to učinim za vlastiti tekst ili ilustracije, te da pritom uskladim sve navedeno koliko je moguće. Na kraju, knjiga je takav medij, predmet koji spaja vizuelno i taktilno, postavlja pitanja odnosa veličina, punog i praznog, te detalja koji privlače pogled, a najlepša je kada je sve usklađeno. Izazov je posvetiti jednaku pažnju svim poljima, a kako dizajn hronološki dolazi poslednji, te je više funkcionalne prirode, rekla bih da njemu pristupam najopuštenije. Bilo bi prekrasno kada bih mogla i ručno uneti svaku knjigu, naučiti i kontrolisati svaku fazu procesa, čak i samu štampu, pa da svaka bude unikat. No, takva serija se još nije dogodila, ali verujem da hoće, makar kao mala edicija ručno štampanih samizdata.

lustrovala si i brojne slikovnice i naslovnice knjiga. Koji su tvoji omiljeni projekti među njima i zašto? I da li smatraš da umetnik mora da ima svojevrsni À la Beatrix Potter sentiment da bi mogao ilustrovati knjige za decu?

Tminice (napisao Igor Rajki, izdala Mala Zvona) posebno su mi draga slikovnica jer je crno-bela, bogata teksturama, i vrlo netipičnog, pomalo neprohodnog teksta. Nisam očekivala da će biti prepoznata, ali dobila je nagradu Ovca u kutiji i stručni žiri ju je nagradio kao najbolju 2023. godine. Pomaku na sceni svedočim prvenstveno kroz rad kolega koji osvajaju nova područja, razvijaju stilove daleke od tradicionalnih (npr. Dominik Vuković, Vendi Vernić, Agata Lučić…).

Nedavno sam ilustrovala naslovnice nove biblioteke kuće Mozaik (Samo da sve dobro prođe, Patonovo platno, Atlas za slepe putnike...) i iako već ima sličnosti među nekima, mislim da će se tek nakon određenog broja ukazati uzorak kolekcije. Sviđa mi se, naravno, što ilustrovanje često uključuje čitanje. Kad sam pisala i crtala strip Duh Bauhausa ili karte za igranje Bauhaus Around You osećala sam se kao da ponovo studiram.

Nedavno si boravila u Lisabonu na umetničkoj rezidenciji oslikavanja pločica u radionici koja ima tradiciju dugu preko 175 godina. Možeš nam reći nešto više o tom iskustvu i kako te je inspirisalo? Rezultat te rezidencije će biti i izložba tvojih radova i još dvoje umetnika u Nacionalnom muzeju pločica u Lisabonu. Šta možeš da nam otkriješ o ovom projektu i saradnji sa drugim umetnicima?

Fabrika Viúva Lamego je povodom proslave 175 godina rada pozvala tri umetnika koji su za vreme rezidencije osmislili i ručno oslikali umetničke panele koji će biti izloženi u oktobru u Nacionalnom muzeju pločica u Lisabonu, uz ostalu kolekciju fabrike. Zahvalna sam što sam jedna od njih i što sam imala priliku da upoznam proces izrade i bojenja pločica. Već sam jednom, takođe iz poslovnih razloga, posetila fabriku i zapamtila stručnost i srdačnost zaposlenih. Kako su oni nosioci čitave priče i tradicije, posvetila sam im rad pod nazivom Plesači (Dancers) koji postoji u figurativnoj i apstraktnijoj verziji. Isprepleteni plesači zajedno slave 175. godišnjicu, a i život uopšte. Nas troje umetnika-rezidenta drugačije smo pristupili; Rico Kiyosu posvetila se glazurama, bojama i reljefima istražujući sličnosti i razlike Japana i Portugala. André Trafic spajao je tradicionalne portugalske pločice sa street artom, dok sam se ja igrala, bez mnogo skica ili priprema, često uživajući u procesu i iznenađenju koje nose ispečene pločice, budući da su boje i teksture prilično različite pre i nakon pečenja.

U septembru ideš u Francusku na rezidenciju u Angulem, poznati grad stripa. Kako se pripremaš za ovu rezidenciju i šta očekuješ da ćeš tamo postići?

Čeka me mesec dana rada na stripu ili grafičkoj knjizi, barem na nekim segmentima, poglavljima. Imam temu, bila je zadana u samoj prijavi na rezidenciji, ali za sada o tome ipak ne bih detaljnije budući da još tražim iz kog ugla da joj pristupim. U svakom slučaju, biće na papiru, a verovatno jednog dana i u koricama, a priča će biti porodična, lična.

Tvoj rad često uključuje motive flore, faune i ljudskih silueta. Kako biraš te motive i šta ti oni predstavljaju?

Veliki deo nesvesnih ili manje svesnih crteža završi u tim motivima iz navike, ali i iz zadovoljstva da se među njima izgubim, ili da ih pronađem iz kakve slučajne mrlje.

U Sarajevu si držala radionice kolaža koje su bile veoma uspešne. Šta te privlači kod kolaža kao medija? 

Možda upravo to što kolaži koje radim uključuju destrukciju unutar konstrukcije, što je oslobađajuće. Makaze, na primer, same po sebi. Lepak, četkica, šljokice i šareni papiri. Većina polaznika poslednji put tako se igrala u osnovnoj školi. Šteta, jer je nadohvat ruke i vrlo jednostavno.

Spomenula si i da želiš da povežeš modu, poeziju i ilustraciju u budućnosti. Kako zamišljaš tu integraciju i šta bi takvim projektima želela da postigneš?

Ne sve odjednom, verovatno (osmeh). Ali da, volela bih da pronađem neke nove medije, kao što sam se sada zaljubila u pločice. Ne znam zašto modni editorijali kod nas retko uključuju ilustraciju, na primer. Da imam više vremena, igrala bih se sa poezijom uz fotografije ili video. Ili bih sa Zitom Nakić napravila modnu kolekciju. Ne znam gde bi to završilo, ali to je možda najlepši deo.

Koliko imaš slobode u grafičkom izražaju kada je reč o komercijalnim projektima i da li ti je bitan taj prostor slobode?

Što je veći taj prostor, to više uživam. Uskoro ćemo objaviti saradnju na etiketama za Bòme vino, reč je o seriji od za sada šest etiketa sa mojim ilustracijama i kratkim poetskim mislima. Klijent je rekao da vidi pticu na etiketi, ali ne isključivo, i da nam sve drugo prepušta. Tako nastaju meni najdraži projekti.

S obzirom na to da pišeš i poeziju, koliko ti ona pruža dodatnog uvida u sebe i život generalno?

Pisanje poezije mi je uglavnom poput terapije i obično je pišem kad se u meni lome neke stvari i na taj način nalaze mesto i mir, lakše ih puštam. Da mi je to češća praksa, dnevna vežba, verujem da bih otkrila koliko poezija može biti i srećna.

Kako gledaš na regionalnu umetničku scenu? Šta misliš da su prednosti, a šta se treba menjati?

Iz svog skromnog iskustva rekla bih da su prednosti manjih sredina to što su bolje povezane i čini mi se da ne postoje velike prepreke za, na primer, otvoriti izložbu. U većim sredinama je veća konkurencija, ali i više opcija, posebno za specifične medije, teme ili senzibilitete. Volela bih kada bi se na regionalnoj sceni povećao broj multidisciplinarnih saradnji između umetnika i institucija ili industrije. I svakako broj rezidencija, da ljudi mogu u miru stvarati, u nekom izmaknutom svetu koji je uvek inspirativan.