Vruće je. Osećam svaku kapljicu znoja dok neumorno mašem lepezom koju sam pazarila u obližnjoj kineskoj radnji samo nekoliko minuta ranije. Više puta sam pomislila zašto mi je sve ovo trebalo dok ne baš tako strpljivo čekam autobus za moj rodni grad. Povratak kući budi velika osećanja u meni. Kad kažem velika, obično mislim na sva ona koja često ne umem da savladam. Toliko godina sam provela van svog poznatog gnezda da nisam sigurna da je ova, sada već velika ptica, spremna za novu rundu letenja u predele iz kojih je odavno otišla. Tešim se da ću se rashladiti usput i da će mi put proći s muzikom u ušima i dobrom knjigom koju sam ponela kao vernog saputnika. Istina je da su nam ovi predmeti uvek neki mali štit od ostatka sveta jer s godinama postajemo nepoverljivi i ne baš tako otvoreni da nas svet ubedi u to koliko je lepo i prijateljski nastrojeno mesto.

Dok mi se čini da nazirem svoje prevozno sredstvo, zahvaljujem nebesima što je čekanju došao kraj. Nisam ni slutila da moje putovanje tek počinje. Dok nekolicina nas čeka da unese polako svoj prtljag u zadnji deo autobusa, vozač izlazi da nas obavesti da ćemo nažalost morati da sačekamo zamenu prednje gume i da je ovo van njegove moći. Besnim u sebi i teatralno bacam kofer ne bih li iskazala svoje nezadovoljstvo i krećem u začarani krug gorućih negativnih misli koje sigurno putuju kilometrima i kilometrima daleko. Svakako putuju brže nego ja u ovom trenutku. U datom momentu pomislila sam da je ovo možda i znak da treba da se vratim i otkažem put jer sigurno neka viša sila ne želi da se taj isti put desi. „Šta ako se sve promenilo? Šta ako sam se ja promenila?“Počela sam da razmišljam šta me sve to vezuje za moje korene. Lista se nekako spontano nizala, a prvo sam krenula od svog identiteta, mojih roditelja, prvih koraka koje sam načinila, prvih nestašluka, ljubavi, momenata tuge i smeha, sve ono što oblikuje jednog čoveka. Sve ono što je bilo dete u meni pre nego što sam postala odrasla osoba. Pitala sam se i koliko sam toga zadržala u sebi, a odgovor na to pitanje najviše me je plašio. Koliko sam zaista utišala dete u sebi?

Dok mi ove misli lutaju glavom, prilazi mi vozač autobusa, rekla bih u kasnim sedamdesetim, koji je imao prosedu kosu i tako mile plave oči da nije bilo šanse da se ljutim za bilo kakvo čekanje i na plus četrdeset. Moj zdrav razum, vaspitanje, a ponajviše moje srce to mi jednostavno nisu dozvoljavali. On je činio sve što je bilo u njegovoj moći da što pre krenemo, a ja sam činila sve u svojoj moći da ostanem sa dve noge na zemlji i glavom manje u oblacima. Prišao mi je i rekao: „Podsećaš me na moju ćerku. I ona je često bila nestrpljiva kao mala. Znam da je vruće i da svi čekate da krenemo. Trebalo bi da sve bude gotovo za nekih 45 minuta.“ Bio je neuobičajeno ljubazan i prijatan čovek, onaj koga nećete tako često sresti, ali kada ga sretnete, osećate da ćete čuti nešto ohrabrujuće od njega. „Rekli ste da je vaša ćerka bila takva kad je bila mala, je l’ i dalje takva? Ja sam izgleda i bila i ostala.“ „Ne bih znao da ti odgovorim na to pitanje, davno se preselila inostranstvo, još tokom studija, i retko kad dolazi kući. To me najviše rastužuje od svega.“ U trenutku sam osetila kao da su moja i njegova priča na neki čudan svemirski način povezane. Moj povratak kući koji sam toliko dugo odlagala i njegova velika želja da provodi više vremena sa svojom ćerkom. Šta ti je život, skup isprepletanih polariteta. Objasnio mi je da je tamo upoznala svog sadašnjeg supruga i da ima svoju porodicu. Slušajući ovog milog čoveka i njegovu priču o nedostajanju, pa mogu slobodno da kažem jednog dela njega, shvatila sam i koliko ne dajemo priliku ljudima oko nas da ispričaju svoje priče. Svi smo mi mnogo više slični nego različiti. Ono što mi je ostavilo najjači utisak bilo je njegovo: „Gde god u životu da odeš, uvek sa sobom nosiš deo sebe sa kojim si počeo putovanje.“

annie-spratt-ufa0jXEE8Vg-unsplash.jpg
Unsplash/Annie Spratt 

I istina je, od nas samih ne možemo i ne treba da bežimo jer sve ono što mislimo da su naše senke, zapravo su snovi i strahovi dece u nama koja nam uvek žele da snove materijalizujemo, a strahove prevaziđemo.

Ovaj dan činio mi se kao dan za tako nešto. Kada odrastemo, ostvarimo sebe poslovno i karijerno, uplovimo u romantične veze i napravimo našu bazu daleko od one u kojoj smo počeli, često zaboravimo da osluškujemo onu najlepšu muziku u ušima. Onu koja je počela od kad smo se rodili. Ona koja nas tera da đuskamo do zore, ona koja nas pokreće na velike akcije, ona koja nas povezuje sa našim identitetom, vrednostima i našim potencijalom. Ovaj razgovor činio mi se kao da je neko opet pokrenuo tu muziku u meni. Počela sam da razmišljam da povratak kući ne mora da znači nužno povratak svom domu, gradu ili porodici. Povratak kući je pre povratak sebi, svojim davno zaboravljenim dečijim snovima, onim istinskim radostima koje nam često zamagli svakodnevica.

Dok sam čekala svoj povratak u središte svega što jesam, sve više sam razumela da to nije destinacija na koju se stiže, već stanje koje nosimo i negujemo u sebi. To je naš ručni prtljag koji uvek nosimo sa sobom. Nikad se neće stvoriti idealni uslovi i okolnosti da se suočimo sa strahovima ili da se odvažimo da krenemo u susret svojim snovima. Pogotovo ako žudimo za nečim što se ne uklapa u standarde većine i prkosi načinu po kom su programirani svet i društvo. Život ne funkcioniše po principu prave linije, već baš sve te krivudave čine život mnogo interesantnijim i svrsishodnijim, ako mu damo šansu da nas iznenadi.

Dok sam trepnula, prošlo je 45 minuta i konačno sam nastavila svoje putovanje. Umesto slušalica u ušima, odlučila sam da narednih nekoliko sati provedem osluškujući sebe. Još uvek nisam stigla tamo gde sam se uputila, ali znala sam da sam na dobrom putu.

A to je u ovom trenutku bilo i više nego dovoljno.