Intervju s rediteljkom Emilijom Gašić: O kreativnim procesima i filmu "78 dana" čija je tema bombardovanje iz 1999.

Nagrađivana srpska rediteljka rođena je u Jugoslaviji, a trenutno stvara i živi u Njujorku. Diplomirala je filmsku režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu, a potom stekla master diplomu iz kinematografije na prestižnom NYU Tisch School of the Arts. Snimala je filmove u SAD, Francuskoj, Norveškoj i Češkoj, i dobitnica je nagrade Nikon Storytellers. Njeni filmovi doživeli su uspeh na brojnim festivalima širom sveta, dok je kratki film Čekanje iz 2019. prikazan je na 68. Međunarodnom festivalu filma i animacije Kolumbus, jednom od najstarijih festivala kratkog filma u Sjedinjenim Državama.

U filmu 78 dana bavite se temom bombardovanja iz 1999. godine. Zašto ste se odlučili da obradite baš ovaj period?

Sve je krenulo od mojih porodičnih kaseta iz devedesetih. U njima sam uvek nalazila nešto filmično. Često je delovalo da su neke snimljene stvari režirane i montirane iako to nisu bile. Tokom početka pandemije ponovo sam se okrenula tim snimcima i nabasala na neke snimke koje sam videla prvi put, a bili su snimljeni baš za vreme bombardovanja. Tu je bila cela moja porodica, pa i ja, ali sam te snimke potpuno izbrisala iz sećanja. Koncept izbrisanih sećanja i pronalaska kasete nakon dvadeset pet godina tada mi se učinio kao zanimljiv za film. A pošto je bombardovanje nešto što sam proživela i što pamtim, znala sam tada da to treba da bude tema.

Film prikazuje svakodnevne aktivnosti tri sestre tokom ovog perioda. Na koji način ste radili na razvoju njihovih likova i šta je bilo najizazovnije u tom procesu?

Već tokom pisanja scenarija imala sam jasnu sliku o likovima, koja se nadograđivala tokom različitih verzija scenarija. Znala sam od početka kako želim da pokažem različite puteve tokom odrastanja. Iako su likovi zatečeni u jako specifičnim okolnostima, imaju različite želje, snove i drugačiji odnos prema lepoti, svom telu, životu. Najizazovnije u tom procesu bilo je naći glumice koje će ih igrati. Onog trenutka kada smo ih našli, krenuo je zanimljiviji period - upoznavanje, pričanje i analiza likova kroz njihove oči. Svaka od njih unela je i nešto svoje u lik, što je meni bilo vrlo važno. Mislim da se kreiranjem takvih uslova dolazi do te autentičnosti koja je bila bitna u ovom filmu.

A kako ste odabrali glumice za uloge sestara i kako ste radili na njihovoj međusobnoj dinamici kako bi se stvorio osećaj autentične porodične povezanosti?

Proces kastinga trajao je godinu dana u različitim fazama. Znala sam kako želim da radim sa novim licima iz okoline Vrnjačke Banje jer mi je bilo bitno da pričaju sličnim akcentom. U početku su bile samo slike za prijavu, pa smo snimali kastinge i na kraju smo radili različite vežbe glume koje sam snimala u želji da vidim ko sa kim najbolje funkcioniše. Sećam se da sam, kad sam prvi put spojila Milicu, Tamaru i Viki, osetila leptiriće u stomaku. Sve tri imale su iskustva sa glumom, ali ovo im je bio prvi film. Probe su trajale mesec dana i tu smo se trudili da obuhvatimo sve - od toga kako funkcioniše snimanje filma i koliko se naše razlikuje, pa do lekcija o devedesetim (jer su sve rođene posle bombardovanja). Pošto sam snimala film u staroj kući svojih babe i dede, koja mi je velika inspiracija godinama, imala sam pristup lokaciji koja je već donekle izgledala kao da je iz tog vremena. Jedan deo proba podrazumevao je da odemo tamo i da jednostavno provodimo vreme svi zajedno. Mislim da je to bilo ključno da bismo osetili povezanost među njima i da poverujemo da su sestre. Jako mi je drago što mogu da kažem da na festivalima po inostranstvu uglavnom pomisle da su stvarno sestre i da je ovo dokumentarni film.

Odlučili ste se za koncept pronađenih arhivskih snimaka. Da li biste nam rekli nešto više o ovom neobičnom rediteljskom postupku?

Arhivski snimci kao postupak su mi veoma dugo bilo na pameti, verovatno duže od deset godina. Jedna od prvih vežbi na Akademiji umetnosti dok sam studirala režiju bila je da kod profesorke Čarne Manojlović napravim autoportret. Pošto mi je bilo neprijatno da stanem ispred kamere, ja sam posegla ka svojim starim snimcima koje smo tada digitalizovali. Iz pregledanja tog materijala shvatila sam da je veoma filmičan. Najviše mi je bilo zanimljivo to da snimaju ljudi koji su van sveta filma, ali opet postoje momenti koji deluju režirano i montirano. Odatle dolazi ta želja da ceo film napravim u tom maniru. Te kasete vrlo su evokativne i kada vidite te snimke, odmah znate koji je to period. Ceo koncept da je sve iz perspektive protagonista bio mi je uzbudljiv i kao scenaristkinji i kao rediteljki. Šta bi ko snimao? Da li svako snima na drugačiji način? Možete li da pogodite ko je iza kamere? Da li ćete zaboraviti da isključite kameru? Kako napraviti to da izgleda slučajno, spontano, da se dešava pred vama? Nisam nigde videla ništa slično, pa mi je bio izazov da probam da spojim film o odrastanju sa tehnikom found footage koja je obično vezivana za horor film.

Kojom kamerom je film sniman i koliko je saradnja sa snimateljkom Ines Gowland doprinela atmosferi i estetici?

Film je sniman sonijevom kamerom (jednom od CCD-TRV modela). Imali smo pet kamera spremnih za svaki slučaj, pošto jedna kaseta može napraviti problem u celoj kameri. Proces je bio vrlo zanimljiv i izazovan jer je to stara tehnologija. Pre snimanja i razgovora sa Ines, provela sam dosta vremena u radnji B&H u Njujorku gde imaju specijaliste za apsolutno svu filmsku i foto-opremu koja vam padne na pamet. Tu smo otkrili kakav postupak u radu treba da pratimo i šta da praktikujemo. Ines i ja poznajemo se još sa studija u Njujorku i radile smo zajedno i ranije tako da je skoro od početka bila vezana za ovaj projekat. Bilo je stvarno inspirativno raditi sa njom. Njena posvećenost projektu i načinu snimanja definitivno je doprineo atmosferi, a ja sam bila sigurna da će ona obratiti pažnju na neke stvari koje ću možda ja prevideti. Iako Ines ne govori srpski, uspela je jako lepo da se uklopi u ekipu i da donese zanimljiv ugao gledanja. Od početka smo se dogovorile da snimanje sa ovom kamerom tretiramo poput snimanja na filmskoj traci. Hi-8 tehnologija može da bude varljiva i nema veliki dinamički opseg pa smo morale da budemo precizne kad snimamo, u kom delu dana i slično. S druge strane, ja sam od početka tražila da nemamo tešku opremu i velika rasvetna tela na lokaciji kako bismo mogle da snimamo u svakom trenutku u bilo kom pravcu. Još jedna novina u procesu snimanja bila je ta da smo glumcima ponekad davali kameru. To je sve išlo zajedno sa konceptom filma, koji je ceo iz perspektive glavnih junakinja. Bilo je zanimljivo uvek analizirati čija je scena, odnosno ko snima, i onda šta bi ta osoba snimala. Prve dublove uvek bi snimala Ines, a onda bismo glumicama davali kameru.

Uloge majke i oca poverili ste iskusnim glumcima Jeleni Đokić i Goranu Bogdanu. Koliko su se oni uklopili u svoje likove i kako je izgledala dinamika njihovog rada u odnosu na mlade glumice?

Goran i Jelena odlično su se uklopili i bili su vrlo otvoreni da rade na ovaj neobičan način. Bez šminke, sa minimalnom opremom, sa drugačijom kamerom, na kasetama i sa povremenom improvizacijom. Možda im je najizazovniji deo bio akcenat!

Kao neko ko je veoma mlad proživeo događaje koje opisujete u filmu, koliko je bilo emocionalno zahtevno vratiti se tim trenucima tokom snimanja? Da li ste ovim filmom želeli da prenesete određenu poruku ljudima koji iza ovog iskustva nose neku vrstu traume?

Imala sam sedam godina tokom ovog perioda i mogu reći da je definitivno uticao na mene. Time se i bavim u filmu - koje promene je doneo taj period na mlađe generacije. Za mene je najemotivniji deo bio pisanje scenarija zato što sam tada podelila anonimni leksikon sa pitanjima o tom periodu. Oko dvesta ljudi nesebično je podelilo svoja iskustva i sećanja. Ta iskustva oblikovala su scenario i želela sam što više toga da uključim, koliko je bilo moguće. S druge strane, putovanja po festivalima i predstavljanje filma bio je još jedan emotivan deo jer sam sretala naše ljude iz dijaspore. Kao što sam i ja potisnula sećanja na kasete iz tog perioda, mnogi ljudi prišli su mi veoma dirnuti filmom da mi kažu da je ovo iz njih izvuklo sećanja koja su potisnuli. Prilazili su mi i ljudi iz drugih područja pogođenih ratom što je za mene bilo vrlo emotivno.

Studirali ste na NYU Tisch School of the Arts. Da li vam je ovaj univerzitet i život u Americi otkrio neka nova imena autorskog filma. Koja znanja nosite sa ovog univerziteta?

Studije u Njujorku za mene su bile jedan od najbitnijih perioda mog života. Prvi put osetila sam da sam na pravom mestu i u pravo vreme, okružena ljudima koji razmišljaju slično i koji gaje veliku ljubav prema filmu i ljudskim pričama. Za vreme tamošnjih studija, okrenula sam se kameri i počela da radim i kao direktorka fotografije. Pre odlaska u SAD zapravo nisam bila mnogo okrenuta američkom filmu, pa sam prvi put gledala neke filmova Todda Solondza, Spikea Leea (koji predaju na fakultetu), ali sam otkrila i Seana Bakera, sada jednog od mojih omiljenih reditelja.

Na kojim sve festivalima je film prikazan i šta očekujete od domaće publike koja sa nestrpljenjem iščekuje premijeru filma?

Film je prikazan na velikom broju festivala, izdvojila bih Cyprus Film Days (nagrada za najbolji film), OFF Camera Film festival u Krakovu, IndieLisboa u Lisabonu, Internacionalni filmski festival u Insbruku (nagrada za najbolji film), CinemaJove u Valensiji (nagrada za najbolju montažu i nagrada za najbolji film po oceni mladog žirija), Al Este u Peruu, Subversive festival u Zagrebu, Kino Otok Isola u Sloveniji, Tofifest u Torunju (najbolji film), CineDays u Skoplju (Specijalna nagrada žirija)...

Volela bih da film dirne našu publiku, da je nasmeje, rasplače, da se pronađe u likovima i da poželi da se vrati filmu ponovo.