S kostimografkinjom Zorom Mojsilović razgovarali smo o novoj kolekciji, pozorištu i filmu: Pročitajte ELLE intervju

Sa preko osamdeset kreiranih kostima za pozorišne predstave i osamnaest dugometražnih igranih filmova, njen rad postao je sinonim za vrhunsku kostimografiju. Kostimi za filmove kao što su Život je čudo Emira Kusturice, Bure baruta Gorana Paskaljevića, Ustanička ulica i Šavovi Miše Terzića, Travelator, Guča! i Jagoda u supermarketu Dušana Milića, Tamo i ovde i Spomenik Majklu Džeksonu Darka Lungulova, ostavili su neizbrisiv trag na domaćoj filmskoj sceni i Zoru Mojsilović svrstali u jednu od naših najznačajnijih pozorišnih i filmskih kostimografkinja čemu svedoče i najprestižnija priznanja - Sterijina nagrada, Zlatni ćuran, Ardalion i mnoga druga. Pored izvanrednog umetničkog rada, Zora je dugo godina bila posvećena i obrazovanju, što potvrđuje Velika plaketa Univerziteta umetnosti sa poveljom za izuzetne zasluge i doprinos razvoju Fakulteta primenjenih umetnosti, gde je kao profesor radila 22 godine. Međutim, povod za naš razgovor sa Zorom je i samostalna modna ženska kolekcija i ulični modni performans koji je pod nazivom Beograd nedavno prikazala mnogobrojnoj beogradskoj publici u Galeriji Zvono. U razgovoru za Elle Zora Mojsilović govori o inspiraciji za svoju poslednju kolekciju, na koji način se razlikuju „kostimografski svetovi“ filma i pozorišta, o modi, izazovima, ali i o najznačajnijim projektima u njenoj karijeri.

Deluje da ne volite tradicionalno prikazivanje modela kroz klasične modne revije. Kako ste došli na ideju da organizujete ulični modni performans?

Ja uvek volim da odem dalje od same kolekcije, da napravim neki događaj u kome će da učestvuju ljudi koje znam, moji prijatelji. Oni su ili posmatrači, ili učestvuju kao nosioci modela. Prva ideja bila mi je da kolekciju Beograd prikažem u školskom dvorištu, ali sam se na kraju ipak odlučila za Galeriju Zvono, koja je u mojoj ulici. I ispostavilo se da je to bila dobra odluka jer je revija postala pokretni ulični događaj, a ne nešto izolovano, postala je priča za sebe, ali i deo veće priče, priče o gradu, devojkama, ženama, mojim prijateljima, intimnoj istoriji ovog mesta. Sve je bilo toliko prirodno i spontano i to je upravo osećaj koji sam želela da postignem, da pomešam život moje ulice sa mojim kreacijama, da ih oživim.

Kako ste odabrali modele koji su nosili vašu kolekciju? Da li ste imali neku posebnu zamisao o tome ko bi trebalo da nosi vaše kreacije?

Uvek biram da moje kolekcije nose žene iz mog neposrednog okruženja. To su za mene posebne žene. To su moje bivše studentkinje, koleginice kostimografkinje, rediteljke, dramaturškinje. Ponekad, kada kolekcije na revijama nose manekenke, to nekom može da deluje nedostižno, a to je ono što ne želim. Ja hoću da pričam priče iz svog okruženja, a ne neke nedostižne koje možda mogu izazvati i zavist. Da ispričam one tanane, osetljive, obične a jedinstvene priče koje svi možemo da doživimo, da se identifikujemo sa njima, a koje će nas uzvisiti i oplemeniti. Bilo je i dosta mama koje su zajedno sa ćerkama nosile modele iz kolekcije Beograd, što je mojim modelima i celoj priči dodalo još više topline.

Publici i stručnoj javnosti poznati ste po radu na pozorišnim predstavama i filmovima. Koliko se rad za ova dva različita medija razlikuje? Šta je izazovnije i gde je veća sloboda u izrazu?

I jedan i drugi posao radite na osnovu teksta, na osnovu priča u kojima imate određene likove. Dok reditelj i u pozorištu i na filmu ima sliku kako neki lik treba karakterno da izgleda, kostimograf gradi u svojoj glavi vizuelni identitet. Već posle prvog čitanja imate sliku u kojoj vidite te ljude, pa čak vidite i nešto što ne piše u tom tekstu, ali vi to razmaštavate u svojoj glavi; kakve su im navike, da li npr. nose pidžamu, da li nose čarape. Vrtite u svojoj glavi mali, privatni film. Nakon toga ide razgovor sa rediteljem i onda se te vaše vizije nadopunjuju, a ponekad i sukobe, ali iz dijaloga se najčešće rodi nešto lepo. Na primer, kada sam radila na filmu Tamo i ovde Darka Lungulova, u kome se Robertu, propalom Njujorčaninu koji dolazi u Beograd, izgubi prtljag tako da on nema šta da obuče, moje diskusije sa Darkom bile su ponekad veoma vatrene. Bilo nam je oboma veoma bitno kakvu pidžamu će Robert da nosi u jednoj sceni, pošto mu Olga, njegova domaćica u Beogradu, koju igra Mirjana Karanović, pozajmljuje pidžamu svog sina, što nosi određenu simboliku. I Darko se uhvatio za neku pidžamu sa pingvinima, mislio je da će imati komičniji efekat, a ja sam predlagala pidžamu sa velikim snežnim pahuljicama jer će bolje „slikati“, a imaće isti komičan efekat, ako ne i bolji. I onda smo baš dosta diskutovali i Darko se na kraju složio da pidžama bude sa velikim pahuljicama. Roberta je igrao David Thornton, a njegova žena, Cyndi Lauper, ikona pop muzike, napisala je pesmu za film i takođe odigrala jednu ulogu u filmu. Cyndi se toliko zaljubila u tu pidžamu i bila je oduševljena kada sam joj istu poklonila posle snimanja. Takođe, sećam se diskusija oko drugog Robertovog kostima, pomešanih delova različitih trenerki. Pantalone od trenerke bile su veoma kratke, a na nogama je imao cipele. Kad Robert išeta, mrzovoljan, prvog dana svog boravka na ulice Beograda u takvom kostimu, ta scena je uvek, širom sveta na svim festivalima izazivala veliki smeh i to baš zbog kostima.

Suština rada u oba medija, i u pozorištu i na filmu, jeste to da je to zajednički proces. Posle toga dolazi najlepši deo, a to je izrada skica, vi sve ono što ste izmaštali stavljate na papir, a onda ide „teži“ deo, a to je kako to realizovati. Ono što odlikuje rad na filmu jeste da nikada nemate dovoljno sredstava da se razmašete i razmaštate. I tu se kostimografi prilagođavaju datim okolnostima koje su često nepovoljne i surove po vas kao autora. U pozorištu ćete dobiti šta god da ste smislili i nacrtali. Iz rada u oba medija proizlaze i moji performansi koji nikad nisu samo pista.

Koje projekte smatrate najznačajnijim u svojoj karijeri?

Ono što mi je bilo najznačajnije dok sam radila jeste emotivni doživljaj vezan za određeni projekat, tj. ko će mi biti saradnici. Uvek sam pre birala saradnike koje volim i koje znam, nego npr. neki veliki projekat. Skoro sve moje saradnje sa rediteljima bile su takve da se mišljenje kostimografa poštuje i uvažava. Mogla bih da izdvojim predstavu Iza kulisaAteljea 212 u režiji Alise Stojanović. To je bio moj prvi i ozbiljniji pozorišni projekat. Film koji bih volela da pomenem je Bure baruta i rad sa Goranom Paskaljevićem. Tokom rada na tom filmu prvi put sam se osetila kao „gospođa kostimograf“ čija se reč poštuje. Pamtiću i rad na predstavi Nenagrađeni ljubavni trud Milana Karadžića. U jednoj od pauza između generalnih proba desio se i nezaboravni izlet na plažu Drobni pjesak sa delom ekipe. Meni su takve stvari bitne, da osetim to čarobno zajedništvo između nas autora koji stvaramo nešto zajedno i čije se mišljenje i kreativnost poštuje i uvažava, što je možda još bitnije. Posebni događaj bio je rad na filmu Tamo i ovde, zato što je to bila i neka naša porodična priča, a delom i Darkov autobiografski film. Uzbudljiv je bio i rad na filmu Travelatordragog prijatelja Dušana Milića, jednom veoma posebnom filmu, koji po mom mišljenju nije dobio pažnju kakvu zaslužuje. Rad na Ustaničkoj uliciMiroslava Terzića bio je poseban jer sam radila na debitantskom filmu još jednog dragog prijatelja i znala sam koliko mu je to značajno i bila sam zahvalna što to iskustvo delimo. Predstava koju bih izdvojila je i Romeo i JulijaRadionice integracije sa Mikijem Manojlovićem. Od velikih projekata na kojima sam radila tu je svakako Život je čudo Emira Kusturice. Rad na kostimu za predstavu Novela od ljubaviMilana Karadžića bio mi je lep i uzbudljiv i za njega sam dobila Sterijinu nagradu. Od modnih projekata izdvojila bih kolekciju Putovanje, Nebojše Babića.

Pratite li i kako vidite trenutnu modnu scenu u Srbiji i njen razvoj?

Možda će ovo zvučati surovo, ali za mene modna scena ne postoji ako na njoj nema kostimografa. Studenata kostimografije ima malo i teško je da se pozicioniraju. Meni se čini da su ljudi pre dvadeset godina više eksperimentisali, bili smo slobodniji. Danas nema ateljea, radionica, fondova, niko ne ulaže u mlade talente, nema domaćih fabrika materijala, što lišava domaću scenu autentičnosti. U vreme kada sam ja završavala fakultet, imali smo zadatak da napravimo jednu unikatnu i jednu industrijsku kolekciju. I to iskustvo je neprocenjivo. Potpuno je drugačije iskustvo kada stvaraš „unikatno“, tj. kada radiš sam, i kada radiš u fabrici. Danas su mladi kostimografi na gubitku jer nemaju priliku da stvaraju na ovakav način.

Koji su vaši saveti mladim dizajnerima koji tek ulaze u svet mode? A koje savete ste najčešće davali svojim studentima?

Savetujem im da nikako ne odustaju, znam da nije lako, ali zadovoljstvo stvaranja je kruna svakog rada. Često je taj rad težak, ali se isplati. Studentima sam savetovala da poštuju svoje studentske obaveze jer kad profesor vidi da si ti svestan da treba da dolaziš na predavanja i vežbe, on će ti se potpuno posvetiti. Ono što je važno jeste da koriste svoje glave i da razmišljaju. Da slušaju, da čuju, da gledaju i da vide. Ovaj posao treba da se radi sa strašću i iskrenošću. Ako si iskren u poslu, onda si zaista poseban. Bez velike ljubavi i strasti sve izgleda nemoguće i nesavladivo. Treba da istraju, da prate šta se dešava u svetu mode, da čitaju, da gledaju filmove, da idu u pozorište, da idu na izložbe… Zaista mislim da se od dobre misli i razmišljanja kreće. Sebe daješ tako što crtaš, slikaš, čitaš i pratiš sve oko sebe.

Možete li da najavite neko novo dešavanje, projekat, kolekciju?

Jedan slučajan susret na uglu Simine i Knjeginje Ljubice inspirisao me je da počnem da razmišljam o sledećem dešavanju. Ono će se, nadam se, dogoditi u martu sledeće godine (20. mart je nacionalni Dan borbe protiv raka dojke) još uvek ne mogu da otkrijem o čemu se radi, ali verujem da će to biti jedan važan događaj.