Da li ste znali da je domaći vizuelni umetnik dizajnirao merch za The Weeknd-a? Pročitajte intervju s Mihailom Kalabićem

Svoju karijeru započeo je tokom srednje škole na online dizajnerskim platformama, zatim je radio na razvoju identiteta mnogih lokalnih brendova, da bi kasnije bio zadužen za key vizuale Lovefesta, Exit Revolutiona i festivala Dev9t. Priznanje Young Creative Chevrolet Award iz 2014. godine za dizajn automobila Manchester Uniteda, dodatno je istaklo Mihaila Kalabića na sceni, a kao saradnik londonskog studija 23rdC, radio je na mnogim projektima, za BBC i Yamahau. Godine 2020. osvaja nagradu Young Gun Award koju dodeljuje prestižni Art Directors Club iz Njujorka, što ga potvrđuje kao vodećeg kreativca ispod 30 godina na svetskoj umetničkoj sceni. Poslednjih pet godina fokusirao se na ilustraciju i dizajn za muzički industriju; album covere i merch, zbog čega je Mihailo imao privilegiju da sarađuje sa The Weekndom na dizajnu njegovog mercha za svetsku turneju.

Kada sam video deo poruke u notifikaciji bio sam uveren da je prevara, s obzirom na to da tako nešto nije retkost na Instagramu, i nisam se previše uzbuđivao. Nakon nekog vremena, otvorio sam poruku i kada sam video da dolazi sa zvaničnog XO profila, shvatio sam da je đavo odneo šalu. Teško je opisati konkretno taj trenutak, sećam se samo lavine raznih emocija i da sam čuo puls kako mi odzvanja u glavi.

Kako si pristupio dizajniranju tog mercha? Da li si imao slobodu u kreativnom izražavanju ili su postojale specifične smernice koje si morao pratiti?

Počeo sam od muzike, naravno. Bilo je potrebno temeljno preslušavanje diskografije, pogotovo poslednja tri albuma na kojima je turneja bila bazirana, pažljivo slušanje reči i dešifrovanje svih mogućih značenja, beskrajno gledanje spotova i koncerata. On ima jasno postavljen ceo univerzum - na meni je bilo da ga shvatim i oblikujem u grafike. The Weeknd je trenutno najslušaniji izvođač na planeti na streaming platformama i iza njega stoji veoma ozbiljna produkcija koja vodi računa o svakom detalju, tako da je bilo vrlo teško naći prave motive koji na autentičan način komuniciraju ceo narativ vezan za njegov trenutni opus.

Ipak, da se vratimo tvojim korenima - kako si otkrio svoju strast za dizajnom i animacijom u srednjoj školi?

Kad smo bili veoma mali, bratu i meni omiljena igračka bili su olovka i papir. Proveo sam detinjstvo puneći sveske raznim crtežima najrazličitijih motiva. Kao i većina dece u to vreme, dosta sam vremena provodio ispred televizora i skoro sam naišao na svesku gde sam našao crteže svojih verzija logoa aktuelnih televizija iz tog vremena i brendova sa tadašnjih reklama. Takođe, bilo je tu dosta crteža nekih cyber sci-fi ratnika podeljenih u razne frakcije, ali ono što je bilo zanimljivo jeste da su sve frakcije imale temeljno razvijene svoje logoe koji su se konzistentno ponavljali kroz godine crtanja. Tako da, iz ove tačke gledišta, ispostavilo se da sam i tada imao neku fiksaciju ka dvodimenzionalnoj grafici i generalno grafičkim simbolima. Škrabanje se nastavilo kasnije u osnovnoj školi po sveskama iz svih predmeta. Spletom okolnosti, kada sam saznao da u srednjoj dizajnerskoj ne mora mnogo da se uče predmeti kao što su matematika i fizika, već je fokus na crtanju, to sam i upisao, što se ispostavilo kao dobar izbor.

Da li je postojao neki određeni trenutak ili projekat koji te je inspirisao da se posvetiš ovoj karijeri?

Izdvojio bih period kada sam dobio prvi kompjuter negde oko petog razreda. Bilo je to vreme kada je domaći rep bio u velikom usponu i kao klinci bili smo opsednuti, ali nismo bili u mogućnosti da kupujemo originalna izdanja, pa su se „prerezivali“ CD-ovi. Uz skener, dobio sam nekakav softver za obradu fotografija i sećam se da sam u njemu pravio svoje verzije omota za narezane CD-ove. Dobro sam se osećao radeći to. I dan-danas jurim taj osećaj, tu se osećam sigurno.

Kako balansiraš između kreativnih izazova i poslovnog aspekta kao freelancer?

U današnje vreme od umetnika se očekuje da bude stvaralac, prodavac, distributer, menadžer i preduzetnik. Sam proces produkcije različitih kreativnih koncepata može biti beskonačno kompleksan i zahteva ogroman broj radnih sati i ponekad čiste patnje koja isprazni čoveka kako na duhovnom, tako i na fizičkom nivou. Uklapanje toga sa poslovnim aspektom, sa neophodnom promocijom i komunikacijom, vrlo je zahtevno kada se svede na jednu osobu.

Kao dizajner i umetnik koji se u svojim radovima često bavi tematikom futurizma, možda čak i distopije, kako gledaš na koncept lepote danas? A kako na ružnoću?

Ako pričamo u globalu, mislim da živimo u doba gde smo prezasićeni vizuelnim informacijama, pa i lepotom u nekom tradicionalnom smislu. Baš zbog tog prezasićenja mislim da smo u nekoj meri desenzitizovani i na lepotu i na ružnoću. Rekao bih da nemamo dovoljno fokusa da ih doživimo na pravi način. U svom radu trudim se da o lepoti uopšte ne razmišljam kao konceptu jer smatram da to na neki način ograničava. Lepota je subjektivna stvar i funkcioniše kao Rorschachove mrlje, svako vidi nešto što projektuje u sam rad. Ružnoća je veoma slična lepoti, samo je druge boje u spektru, pitanje je koliko je širok naš spektar i gde smo postavili granice.

Kako je rad na međunarodnim projektima za klijente kao što su BBC i Yamaha uticao na tvoj pristup dizajnu? Koji bi projekat iz ovog perioda posebno izdvojio?

Konkretno na tim projektima bio sam saradnik jednog studija za animaciju iz Londona i celo iskustvo saradnje sa njima bilo je veoma značajno za mene. To je bio period kada sam imao priliku da svoje iskustvo iz dizajna prenesem u animaciju i otkrijem neke nove dimenzije. Ispostavilo se kao veoma korisno jer sam nedugo nakon toga imao prilike da režiram i animiram muzički spot za grupu AUA iz Lajpciga. To mi je jedan od najdražih i najkompleksnijih projekata koje sam uradio.

Šta te trenutno inspiriše u radu?

Trenutno me inspiriše sinteza između tehnologije i organskog, kao i način na koji ta interakcija utiče na naše živote i okruženje. Sviđa mi se kako digitalni svet može da oplemeni ili transformiše našu percepciju o prirodi, kao i kako organske forme mogu da inspirišu digitalne estetike. Pored toga, muzika je uvek inspiracija, veoma me intrigira ta sinestezija između zvuka i slike i kako se dodavanjem vizuala formiraju novi nezamislivi konteksti onoga što čujemo.

Da li je radoznalost nešto od čega vizuelni umetnici nikad ne treba da odustanu?

Mislim da je radoznalost veoma bitna, ne samo za vizuelne umetnosti već generalno za mentalno stanje. Bez nje ne bi postojao napredak budući da je to seme svake ideje. U brzoj evoluciji kreativnih industrija ona je neophodna, pogotovo danas kad imamo ozbiljnu pretnju da nas radi profita sumnjivih pojedinaca zamene nekakve veštačke inteligencije trenirane na našim kreacijama. Ona nas takođe podseća da se neprestano obrazujemo i učimo jer svet tehnologije i umetnosti neprestano napreduje, a mi moramo biti korak ispred. Smatram da je vizuelnim umetnicima zadržavanje radoznalosti ključno za održavanje svežine i dubine u radu.

Kako vidiš trenutnu dizajnersku scenu u Srbiji i regionu?

Na neki način posmatram je kao i domaći sport. Mislim da imamo neverovatne dizajnere koji su kvalitetom i rezultatima u globalnom vrhu iz svih sfera dizajna, ali lokalna liga je malo ograničavajuća. Regioni koji su na „margini“, kao što je Balkan, daju veoma kvalitetne vizuelne umetnike jer imamo fabrički urođenu generacijsku patnju koja, kada se kanališe u umetnost, snažno rezonuje. Ono što mi se čini da bi trebalo da se pojača u Srbiji jeste lokalna kultura u vezi sa dizajnom - izložbe, konferencije, dizajn zajednice i slično.

Šta misliš da je potrebno za postizanje međunarodnog uspeha u ovoj industriji?

Mislim da je bitno prvenstveno razviti ukus i pronaći užu sferu interesovanja unutar industrije. Ključno je spoznati ko ste vi kao umetnik i ko vam je publika. Industrija se većinskim delom preselila na internet, što je otvorilo beskonačne mogućnosti nama iz manjih zemalja. Aktivno prisustvo na platformama za dizajn i društvenim mrežama apsolutno je neophodno. Takođe, kvalitet je ključan jer umetnici sa zapada i dalje imaju malu prednost u vidu kontakata u industriji, koje mogu ostvariti uživo, tako da je bitno da se to kompenzuje kvalitetom za koji je jedina formula broj sati provedenih u usavršavanju, istraživanju…