S vizuelnom umetnicom Jelenom Blečić razgovarali smo o pitanjima identiteta, slobode i radosti: Pročitajte ELLE intervju

Ona je istaknuta vizuelna umetnica: bavi se slikarstvom, autorskim dizajnom, teorijom stvaralačkog identiteta, primenjenom psihologijom. Jelena Blečić kroz svoj rad duboko istražuje pitanja integriteta individue i njene povezanosti sa autentičnošću. Bavi se temama radosti, slobode i duboke misli o životu, oslanjajući se na ideju da umetnost ima moć da osvetli ono što je potisnuto ili zaboravljeno, vraćajući ga u savremeni kontekst. Živeći ono što radi, u sebi je učvrstila meditativno gustiranje života kao esencijalnu zvezdu vodilju.

Uverili smo se da su njena publika ljudi zaljubljeni u život i slobodu. Sve ovo, Elle brendu je bio i više nego dovoljan povod za razgovor o radosti iz neke drugačije prizme, nepodnošljivoj lakoći postojanja, te nedavno održanoj izložbi u Srbiji.

Slogan izložbe “Sunce ne bira koga greje” nosi univerzalnu i duboku poruku sa filozofskom dimenzijom. Možete li nam približiti njeno značenje?

Sunce je arhetipski simbol univerzalne svesti, energije koja dotiče svakoga, ne praveći razliku. Njegova svetlost je metafora za nevidljive niti koje povezuju sve nas, bez obzira na pol, poreklo ili iskustva. Umetnost je, baš kao sunce, most koji osvetljava naše unutrašnje svetove i osnažuje nas da sagledamo jedinstvo u različitosti.

"Staro Selo" u Sirogojnu je lokacija sa izuzetnom istorijskom i kulturnom baštinom. U kojoj meri su ovaj specifičan ambijent i otvoreni prostor uticali na razvijanje projekta?

Ambijent muzeja na otvorenom "Staro Selo" u Sirogojnu je kao portal u vreme kada su svi elementi života bili povezani sa prirodom. Taj prostor, uz otvoreno nebo i mirise vetra, omogućio mi je da stvorim radove koji komuniciraju sa prošlim vremenima, ali i sa onim bezvremenim i neizrecivim što je još uvek prisutno u nama. Ambijent mi je bio vodič, a svaka skulptura nosi delić te povezanosti.

Instalacije, crteži, skulpture, slike, nameštaj… Kada posmatrate posetioce kako prilaze vašim delima, na koji način se nadate da će ih ona osnažiti?

Kada gledam kako posetioci prilaze mojim radovima, nadam se da će osetiti suptilni poziv na introspekciju, kao da se kroz umetnost ogleda njihov sopstveni svet. Umetnost ima snagu da nas podseti na ličnu moć, ali i na to koliko smo povezani sa univerzumom, sa energijama koje nisu uvek očigledne, ali su prisutne.

Posmatrajući posetioce, nadam se da u mojim delima prepoznaju deo sebe – nešto intimno, nešto što možda nisu očekivali da osete. Nema jedinstvenog odgovora, ali ono što bih volela je da umetnost probudi nežnost, ali i snagu u njima, da ih podseti koliko smo svi, na neki način, ranjivi i hrabri istovremeno.

Vaš rad balansira između prošlosti i budućnosti, tradicije i inovacije. Kako vi, kao umetnica, održavate ravnotežu između tih polova dok stvarate?

Stvaranje umetnosti je za mene poput alhemije. Prošlost je esencija, mudrost preneta kroz generacije, dok je budućnost prostor za eksperiment i igru. Ravnotežu nalazim u stalnom dijalogu između te dve strane, kao da su one dva polja jedne beskonačne spirale, uvek u pokretu, uvek u promeni.

U prirodi se sve menja, ali ništa ne nestaje. Kako je ovaj neprekidni ciklus uticao na koncept trajanja u vašem radu?

Priroda nam šapuće tajne o trajnosti – o neprekinutom ciklusu transformacije. Iako se sve menja, ništa zaista ne nestaje. Moja umetnost teži da uhvati tu suptilnu dinamiku – da prikaže kako, kroz promenu, ostajemo deo univerzalnog toka energije i materije. Ta veza sa večnim ciklusom daje mojim radovima osećaj prisutnosti i trajanja, čak i u prolaznosti.

Kada ste prvi put spoznali da umetnost može biti most između onoga što je vidljivo i onoga što ostaje skriveno? Kako se ta ideja reflektuje u ovoj izložbi?

Oduvek sam osećala da umetnost nosi moć da otkriva ono što ostaje nevidljivo – osećanja, vibracije, misli. Prvi put sam to uvidela kroz intuiciju, možda još kao dete, kada sam shvatila da crtež nije samo slika, već kanal za nešto dublje. Ova izložba upravo nosi tu ideju: ona nas poziva da zavirimo iza onoga što vidimo, u svet energija koje vibriraju u nama.

Lebdeći crteži –skulpture koje stvarate simbolizuju energiju, emociju i frekvencije. Da li ste ih tako zamislili ili je to samo naše tumačenje?

Oni su su odraz energije koja nas sve okružuje i prolazi kroz nas. Oni nisu samo vizuelni doživljaj – oni su frekvencije koje možemo osetiti, ne samo videti. Možda to dolazi iz mog interesovanja za duhovne aspekte života, za nevidljive tokove između duše i sveta, ali svako tumačenje je dobrodošlo.

Čelična skulptura prekrivena heklanom vunom stoji poput čuvara pod otvorenim nebom. Šta vas je navelo da spojite ova dva kontrastna elementa?

Čelik je simbol strukture, postojanosti, dok heklana vuna donosi nežnost, ljudsku toplinu i ručni rad. Spoj ta dva materijala stvara kontrast, ali i harmoniju – to je slika našeg postojanja: krhki smo i jaki istovremeno. Vuna prekriva čelik, baš kao što naše najdublje slojeve često skriva površina koju svet vidi. Iako čelik nije vidljiv, njegova prisutnost daje strukturu, postojanost i podršku. U tom nevidljivom spoju leži suština – ono što na prvi pogled izgleda meko i toplo, oslanja se na snagu i otpornost koja ostaje sakrivena. Kao i mi, multidimenzionalna bića, gde ono unutrašnje, nevidljivo za druge, čini osnovu našeg postojanja i kretanja kroz svet. To je tihi ples između snage i nežnosti, između onoga što je očigledno i onoga što se samo naslućuje.

Naglasili ste da je muzika važna za vaše stvaranje. Kada bi ova izložba bila pesma, kako bi zvučala? Kakve bi emocije probudila?

Ova izložba bi zvučala kao tiha simfonija koja polako raste, nalik nekoj minimalističkoj elektronici sa dubokim tonovima, koji se postepeno razvijaju u nešto nepredvidivo. Emocije bi bile slojevite – osećaj melanholije bi se prelivao u nadu, a zatim u ekstatični osećaj slobode.

Da je ova izložba pesma, bila bi to mešavina nota radosti i suza uz nenametljiv, ali pulsirajući ritam. Nešto poput savršeno izbalansiranog stila – minimalistički i sofisticirano, ali sa suptilnom snagom u osnovi. Bilo bi to nešto što budi osećaj slobode, ali i introspekcije, poput pesme koja te iznenada uhvati nespremnog.

Kako negujete i prihvatate sebe, i šta vam to donosi? Šta je za vas jaka individualnost u društvu “nametnutih okvira”?

Prihvatiti sebe znači biti u skladu sa sopstvenim ritmom i sopstvenom energijom. Za mene, individualnost je hrabrost da ne sledimo očekivanja, već da pratimo sopstveni put, čak i kada deluje nesigurno. To je uvek čin ljubavi prema sebi – negovanje autentičnosti, bez obzira na nametnute norme društva.

Verujem da je negovati sebe svakodnevna odluka – da staneš, oslušneš sebe i nežno, ali hrabro, kreneš putem koji ti prija, čak i kada nije najlakši. Individualnost je umetnost trajanja i veština življena u sopstvenom ritmu, daleko od očekivanja i okvira koje nam nameću. To je unutrašnja sloboda koju svi nosimo, samo je treba otkriti.