ELLE intervju s Rajkom Grlićem: ''Nikada ne verujte režiseru kada kaže da više ne želi da snima filmove''

Rajko Grlić studirao je filmsku režiju na prestižnoj FAMU akademiji u Pragu, gde je bio deo čuvene generacije reditelja Praške škole. Dobitnik je mnogobrojnih domaćih i međunarodnih priznanja, a tokom svoje karijere režirao je 12 igranih filmova, među kojima se ističu naslovi poput Bravo Maestro (1978), Samo jednom se ljubi (1981), Čaruga (1991) i Ustav Republike Hrvatske (2016) sa maestralnim Nebojšom Glogovcem. Pored filmskog stvaralaštva, aktivan je i u akademskom svetu gde je profesor na Univerzitetu Ohajo u Sjedinjenim Američkim Državama, a jedan je i od osnivača Motovunskog filmskog festivala. Njegovi filmovi često istražuju društveno-političke teme, kao i ljudske odnose unutar istih. Publika u Beogradu trenutno ima priliku da gleda njegov najnoviji film Svemu dođe kraj, kao i da čita intimnu knjigu Neispričane priče, a u ekskluzivnom razgovoru za magazin Elle, osvrnuli smo se na granice koje njegovi filmovi pomeraju, odnosu prema glumcima i studentima, ali njegovim bitnim životnim afirmacijama.

Živojin Pavlović jednom je rekao da je vreme kada je on stvarao „Periklovo doba“, da je ono na neki način bilo stimulativno za stvaranje filmova koji su nastali u vreme „crnog talasa“. Vi ste pobunu i težnju za slobodom otkrili još u školskim danima. Koje su granice vaši filmovi pomerali?

Žika Pavlović, verovatno jedan od najvećih koji je režirao filmove u ovim našim krajevima, bio je čovek koji je u mladosti verovao u jednu utopiju i onda se u njoj, i ljudima koji su je opredmetili, duboko razočarao. Ja sam imao sreću da sam rođen kasnije, da svoju veru nisam posvetio niti jednoj političkoj opciji. Ja sam pokušao da se bunim zbog onoga što me okružuje, ne zbog onoga u što sam verovao i što me je razočaralo.

Šta vas je najviše inspirisalo na početku studija? Kojim temama biste se bavili da ste npr. rođeni u Engleskoj ili Norveškoj?

Na početku studija hranila me je nada da ću naučiti kako slikama da pričam priču. A što se rođenja tiče, ne znam. Imao sam sreću da se nisam rodio u Engleskoj ili Norveškoj. Strašno dosadne zemlje u poređenju s ovim našim malim kneževinama u kojima momentalno živimo.

Radite i kao profesor. Često se čini da pedagoški rad i režija jesu neodvojivi, ali da to zahteva i veliki napor. Na koji način ste vi balansirali u ta dva zahtevna stvaralačka toka?

Mislim da je nepristojno pričati o nečemu i podučavati nešto što svakodnevno ne praktikujete, ne dovodite u pitanje. Pedagoški rad pre svega je rad na samom sebi, na komunikaciji sa puno mlađim svetom na kome možete očitati da li ste još uvek živi ili je vaše vreme prošlo.

A šta vam je bilo uvek važno da prenesete studentima?

Da budu radoznali, da žive punim plućima, da u sebi natalože životno iskustvo jer će tada imati o čemu da pričaju. A te koji imaju o čemu da pričaju nije teško učiti zanatu, alatu kojim to što imaju valja pričati.

Radili ste sa velikim glumačkim zvezdama jugoslovenskog filma. Kako pristupate radu sa glumcima? Šta tražite u njihovim izvedbama i kako ih motivišete da postignu najbolje rezultate?

Ja volim glumce. Volim igru s njima. Uživam u njoj. Glumci, pogotovo oni pravi, vraški su zatvorena bića i ta igra otvaranja, to iznošenje njihovih utroba na svetlo dana sigurno je nešto najlepše u mom poslu. Motivišem ih time što pokušavam da ih oslobodim, da im dam prostor da budu to što jesu.

Tokom karijere sarađivali ste sa i velikim brojem stvaralaca. Ja bih se osvrnula na saradnju sa Srđanom Karanovićem i Dubravkom Ugrešić, kao i kasnije Antom Tomićem. Šta biste danas rekli, koliko su oni uticali na vas?

Oni su bili moji saigrači. Igrali smo tenis u parovima. Prema tome njihov uticaj, njihov duh sigurno je oblikovao i mene i filmove koje smo zajedno smišljali i pisali. Verujem da je pisanje scenarija dijalog, neka vrsta džez improvizacije za koju je potrebno više od jedne osobe.

Na tom tragu dolazimo i do vašeg poslednjeg filma Svemu dođe kraj, koji publika u regionu ima priliku da gleda. Film je nastao po motivima romana Miroslava Krleže. Na koji način vas je Krleža inspirisao i kako ste ga povezali sa sadašnjim trenutkom?

Krleža je pisao o tridesetim kao godinama moralne i materijalne korupcije, godinama u kojima sve manji broj ljudi ima sve više, a sve veći sve manje, vremenu u kome vlast sve više koketira sa fašizmom... Ante Tomić i ja smo se u tome prepoznali, prepoznali svoj osećaj današnjeg vremena i zaključili da taj osećaj valja pretočiti u film koji se događa danas.

Izjavili ste da je to vaš poslednji film. Smatrate li da ste postigli sve što ste želeli u filmskom stvaralaštvu, ili ipak i dalje ima projekata koje želite da ostvarite?

Nikada ne verujte režiseru (osim Srđanu Karanoviću) kada kaže da je gotov, da više ne želi da snima filmove.

Vaša knjiga Neispričane priče nudi intimne uvide u vaš život i karijeru. Šta vas je podstaklo da se odlučite na tako ličan pristup u pisanju?

To su bile zabeleške za moje unuke. Da znaju gde su i kako je došlo do toga da su Amerikanke. Onda je Ante Tomić to pročitao i naterao me da to objavim. Hvala mu.

Da li ste kroz proces pisanja knjige otkrili nešto novo o sebi, svom radu ili svojoj umetničkoj filozofiji čega ranije niste bili svesni?

Otkrio sam koje su granice čoveka koji može da stane u parku, da otvori mantil ispod kog je go i da kaže: „Evo, to sam ja.“ Bolan proces samoupoznavanja.

Rekli ste da se filmovi rade kako bi se izmenili neke emocije, da biste na platnu prepoznali delove sebe. Zato se pričaju priče da ljudi u njima dobiju neko svoje ogledalo i razmisle o sebi. Koje vaše priče će ostati neispričane i u kojima se možda nećemo ogledati?

Nema ih mnogo, ali te su priče s velikim žalom zakopane na mom groblju nesnimljenihfilmova.

Ako biste imali priliku da postavite ogroman bilbord, bilo gde, sa bilo kojom porukom, gde bi on stajao i šta bi pisalo na njemu?

Živ sam i uživam u tome!