Elle intervju sa Galebom Nikačevićem: O počecima podkasta u Srbiji, tabu temama i projektu Agelast Session

U svetu medija koji se stalno menja i razvija, Galeb Nikačević istakao se kao pionir. Kao osnivač i voditelj popularnog podkasta Agelast, u branšu je pre svega doneo inovativnost i unikatnost zbog čega je njegova emisija postala sinonim za promišljene razgovore sa gostima iz različitih i zanimljivih oblasti. U ekskluzivnom intervjuu za magazine Elle, Galeb govori o svojim počecima, borbi za kvalitet, veoma popularnom muzičkom formatu Agelast Session i o budućnosti podkasta u regionu

Sa kojim strahovima ste se suočavali kad ste počinjali i da li u razvoju podkasta postoji neka vrsta „biznis plana“?

Teško je imati biznis plan kada se suočavaš sa tržištem koje je u krizi pre nego što je uopšte dobilo šansu da postane tržište. Ne postoje standardi, ni kontrola kvaliteta i vrlo često se razlikujemo i u tome kako vidimo celu stvar i šta je njen osnovni cilj. Naravno, borba je stalna i nisam siguran da se ikada završava. Savremeni medijski formati suočavaju se sa svetom stalnih promena i tehnoloških napredaka. Sve ide u brzim smenjivanjima talasa trendova i inovacija i naš zadatak je da uvek idemo ukorak sa njima. Najveći strahovi upravo i proizilaze iz te dinamike. Svaka promena ima svoje zahteve u duhu vremena i neće trajati dugo pre nego što je zameni sledeća.

Kroz Agelast otvarate teme koje su na neki način tabu u našem društvu. Koliko vam je važno da određeni ljudi dobiju medijski prostor u kome bi ukazali na određene probleme i kako procenjujete uticaj vašeg podkasta na širu javnost?

Mi imamo problem sa kontrolisanim medijskim okruženjem u kojem već decenijama uopšte ne vidimo nikakvu raznolikost, odgovornost, skoro nikakav pravi istraživački rad i, iskreno, sadržaj sa vrlo malo ili nimalo kvaliteta.

To je temelj zdravog društva, jer to zahteva da prvo razmislimo kakvo društvo želimo, a u odnosu na to i kakve škole želimo u kojima obrazujemo te mlade ljude koji sutra treba da budu aktivni članovi tog zamišljenog društva. A to je priča mnogo veća i šira od podkasta.

Kako se nosite sa kritikama i negativnim reakcijama? Izjavili ste da ne čitate komentare, zašto?

Iskreno verujemo da sadržajem koji pravimo radimo dobru stvar, a da bismo to mogli da uradimo, ne smemo da obraćamo pažnju na ono što stoji u komentarima ili se kolokvijalno u javnosti vidi kao poželjan sadržaj. Mi, uglavnom, gledamo da budemo čak i daleko od dnevne politike i aktuelnosti takve prirode. Želimo da inspirišemo i nadahnemo ljude, da im pokažemo da postoji svet veći, lepši i bogatiji od onoga što gledamo svaki dan. Ako se nešto važno desi u komentarima, to nešto pronađe način da stigne do tebe i van komentara. S druge strane, svakako da postoje divni, inspirativni, komični i drugi komentari koji zavređuju pažnju i čine ove platforme zabavnijim, ali oni nažalost vrlo često ne dolaze do izražaja. U komentarima je, možda čak i više nego u medijima, otvoren prostor za manipulaciju i upravljanje javnim mišljenjem i veoma često je teško razlikovati istinu od onoga što to nije.

Kako vidite budućnost podkasta u regionu i šta mislite da je potrebno za dalji razvoj i prepoznavanje ovog formata kao ozbiljnog i relevantnog medija?

Budućnost podkasta u regionu vidim kroz kulturnu i ekonomsku zajednicu, pre svega. Ispunjavamo isti kulturni prostor, razumemo se bez prevodioca i titlova. Identifikujemo se jedni sa drugima i jedni kroz druge i u odnosu na druge. Na taj način napredujemo, rastemo, obogaćujemo se. Naše zajedništvo je od neprocenjive vrednosti i ogromnog potencijala. Pored toga, zajednički ekonomski model bio bi dobar za sve jer bismo govorili o znatno većem tržištu od onoga o kojem pričamo sada. Poslovno, brojne kompanije to odavno vide i odavno rade na taj način. S druge strane, nekakvom regulacijom koja bi postavila standarde na osnovu kojih se sadržaj pravi i zarađuje novac. Veća zarada za kreatore sadržaja od pregleda, za početak. Rast čuvenog CPM-a. Potom razvoj uređivačke politike i svesti prema nečemu što nazivamo javni interes. Osećanje za publiku i poštovanje publike kao imperativ. Time bi sve napredovalo. Od kvaliteta sadržaja, tačnosti informacija, a bili bi stimulisani i kreativci da budu beskompromisni i aktivni. Nažalost, nijedan trenutni model ne radi na tome.

Kad smo već kod regiona, pre mesec dana pojavio se muzički sešn sa bendom iz Hrvatske, reč je o grupi Porto Morto. Produkciono ovaj format izgleda kao nešto što još uvek nismo imali prilike da vidimo na onlajn platformama. Izjavili ste da je snimanje bilo dosta zahtevno, kako ste zadovoljni rezultatom i samom saradnjom?

Konačni sudija je, na kraju, ipak publika. Ograničenja nekada mogu da budu otežavajuća i sputavajuća okolnost, a nekada podsticaj za kreativnost. Sve zavisi od konteksta. Ovde smo u saradnji sa A1 Kinotekom unapred dobili prostor u kojem sve treba da se desi, a to su Silosi. Znali smo šta su osnovni izazovi. Same ćelije su premale da bi u njih stao ceo bend (sva binska oprema i sastav od šest članova), pa smo morali da smislimo nešto drugo. U svakoj ćeliji bio je po jedan član, što onda otvara drugi niz problema - članovi benda ne mogu da se vide uzajamno. Potom, snimanje bez monitoringa, nabavljanje adekvatne opreme za to, nedostatak totala benda. Trebalo je osmisliti nekakvu dinamiku u ćelijama silosa i tako nam je na pamet pala ideja da ih suspendujemo u vazduhu i stvorimo iluziju letenja. Tu nam je veoma pomogao Milan Alavanja, naš čovek koji se bavi efektima letenja za holivudske filmove koji se snimaju ovde, i rešavanje cele te stvari, kao i brojnih drugih prepreka oteralo je satnicu snimanja u crveno, što je prilično testiralo izdržljivost svih uključenih, na čelu sa bendom. To je samo ono što mi prvo pada na pamet.

Već nekoliko godina razvijate upravo ovaj muzički format Agelast Session, kao platformu za pretežno manje afirmisane umetnike i kreativce. Kada ste počeli sa ovim projektom?

Agelast Sessionje nešto što se spontano i prirodno rodilo na jednom od podkasta koje smo snimali tokom kovida. Za vreme lockdowna u bivšem Bigzu, snimali samo epizodu sa dragim prijateljem MKDSL-om. Pored samog podkasta, rešili smo da snimimo i malo zezanja, on je tamo proveo celu noć pre našeg dolaska jer je propustio policijski čas koji nam je u to vreme uveden. Zaglavio je u studiju sa još nekoliko muzičara i producenata, pa su u tim časovima dokolice rešili da naprave sešn iz kojeg su se rodile numere koje smo mi zabeležili. Te numere stavili smo u podkast i pokazalo se kao veoma dobra fora. Zatim je Sandra želela da to ponovimo sa Dukatom iz Stray Dogga, kada smo, takođe tokom zaključavanja snimali kod njega u kući. S obzirom na to da oboje dolazimo, u velikoj meri, iz muzičke kulture zahvaljujući kojoj smo se, na kraju krajeva i upoznali i to ne samo ona i ja, već i svi ostali članovi naše ekipe, nekako je bilo prirodno da ove trenutke prepoznamo i prigrlimo.

Kako ste uspeli da, uprkos sve većem gubitku autorskog sadržaja u medijima, razvijete ovaj format koji je dosta popularan kod publike?

Svi smo odavno primetili da je formatizacija medija ukinula autorski sadržaj, govorni program, ali pre svega muziku. Muzika je nestala sa radija i televizije, a vrlo brzo nestala je i u drugim oblicima. Autorske liste, recenzije, glasovi u javnosti koji bi imali vrednost i težinu, a zadatak algoritma nije da kreira etički, kreativni, raznolik i kvalitetan odnos prema publici, već da je zadrži što duže prikovane uz ekrane. Dobrog sadržaja danas, verovatno, ima više nego ikada, ali je istovremeno do njega teže stići nego ikada. Kada smo shvatili da imamo veliku publiku, rešili smo da probamo da iskoristimo našu platformu tako što ćemo je pružiti umetnicima koje prepoznajemo kao dobre, kvalitetne, potencijalno velike ili važne. Ne samo iz altruističkih namera, već i zato što je nama važno da nam muzika bude deo svakodnevice. Tako da je jedna spontana stvar postala prirodan produžetak onoga što radimo. A nije bilo potrebno nikakvo nagovaranje, niti išta slično, nikada nismo ni imali zvaničan sastanak na kojem smo doneli odluku da ćemo da se bavimo sešnima, prosto se desilo i samo je od sebe raslo i napredovalo. Sada je to već postalo dosta veliko, zahtevno i ozbiljno i nadamo se da će porasti u nezavisan i zaseban model koji je samoodrživ i donosi neku vrednost društvu u kojem nastaje. A ako ću da budem iskren do kraja, pomogli su nam i onlajn trendovi sešna koji su počeli kada su javna okupljanja zabranjena tokom kovida. Ljudske potrebe i ljudska kreativnost koji su isplivali u tom periodu na internetu pružili su veliko nadahnuće i ohrabrenje da, ipak, ova potreba nije retka i da postoji potencijalno velika publika za nju. Nažalost, kada se svet vratio u normalu, u velikoj meri su i svi ovi nastupi nestali, osim najpoznatijih, poput Boiler Rooma, NPR Tiny Deska, Colors, KEXP i drugih, ali ruku na srce, oni su postojali i pre kovida. Ostalima je to bio način da premoste krizu. Mi smo nastali tik pre kovida i to je bio talas na kojem smo se ukačili jer pre toga nismo imali ni sredstva ni vremena da se pozabavimo time. Danas je Agelast Session dosta velika stvar, ali i dalje je daleko od onoga što mi želimo da bude i aktivno radimo na tome da se to ostvari.

Koji su vaši dalji planovi, koje teme će vam biti u fokusu u narednim godinama?

Iskreno, za sada nam je plan da opstanemo u ovome što radimo. Da se ti modeli stabilizuju, da bismo mogli da nastavimo dalje. I dalje sav posao rešavamo kako nam dolazi, imamo pune ruke posla i nemamo vremena da napravimo predah kojim ćemo se udaljiti od cele stvari i videti širu sliku. Vreme je teško, tržišta su siromašna i nestabilna i sve što postoji danas, sutra nestane kao da ga nije ni bilo. Za sada nam je cilj da se makar malo udaljimo od te vrste nestabilnosti, a onda ćemo lako sve ostalo.