Većina nas nada se da negde tamo postoji neko ko je baš osoba za nas. Neko sa kim ćemo deliti naše misli, želje i strahove. Zaljubljenost na početku partnerskog odnosa može biti jedno od najlepših i najintenzivnijih osećanja koje može potpuno da nas obuzme. Osećamo se kao da lebdimo. Malo zapostavimo prijatelje, posao je u drugom planu, rutina padne u zaborav. Čak iako racionalno znamo dok ne uđemo u takav odnos, da je to period idealizacije, u trenutku kada smo u tome, jedino u šta verujemo jeste naša fantazija da je ovo osoba sa kojom je zagarantovan osećaj intenzivne povezanosti i beg od svakodnevnih problema. Percepcija osobe u koju smo zaljubljeni bazirana nam je na uverenju da je ta osoba jedinstvena i da se na nekoga takvog veoma retko nailazi u životu.
Idealizacija u početnoj fazi veze jeste nešto što je normalno i očekivano. To je nešto što ovaj period veze čini toliko magičnim i nezaboravnim. Osećaju zaljubljenosti se kroz dugoročni odnos, na kom oba partnera aktivno rade, možemo vraćati u različitim fazama, ali je isto tako važno da nakon ovog početnog perioda odnosa pokušamo da pustimo idealizaciju i vratimo se na neko vreme u realnost. Neke veze jednostavno ne prežive ovu tranziciju jer je naš poriv da druga osoba opravda fantaziju koju smo stvorili suviše jaka da bismo je prihvatili onakvom kakva ona u realnosti jeste. Posle nekog vremena počinjemo da primećujemo da ta osoba nije apsolutno savršena i to nam može doći kao neka vrsta šoka. Može se desiti da nekad ne obraća pažnju na naše potrebe, uočavamo da ima neke navike koje nas nerviraju ili osećamo da zapravo nismo uvek u centru njihove pažnje. Ovo je trenutak kada shvatamo da je osoba pored nas prosto - osoba.
Ukoliko to prihvatimo, period koji predstoji je period dubljeg upoznavanja, kontakta sa ranjivošću, kompromisa, konflikata, nameštanja i ponovnog zaljubljivanja.
S druge strane, ako nismo voljni da pustimo izmaštanu sliku svog partnera/partnerke, time ih kontinuirano guramo u idealizovanu ulogu koju smo za njih kreirali. Ovo je nešto što se često dešava tokom, ali i nakon završetka odnosa. Zaljubljeni smo u nečiji potencijal - u ono kakva bi ta osoba ili odnos mogli biti, kada bi sve bilo onako kako smo zamislili.
Ne priznajemo sebi da odnos možda ne funkcioniše, ne uvažavamo kako se osećamo, a ostajemo jer se nadamo da će se druga osoba promeniti. Ukoliko se odnos završi, nismo u stanju da svesno sagledamo sve aspekte tog odnosa, već se prisećamo samo lepih momenata i nije nam jasno zbog čega je došao kraj. Čak iako je odnos bio disfunkcionalan, u stanju smo da priželjkujemo pomirenje.
Nakon razočaranja i izlaska iz iluzije, imamo poriv da se povučemo u sebe i sakrijemo od izazova koji dolaze kada pokušamo opet nekome da verujemo i da se na nekoga oslonimo. Ukoliko odnos i drugu osobu ne sagledamo sa svih strana, vrlo je moguće da ćemo otići u drugu krajnost, pa ćemo od veličanja doći do toga da potpuno ocrnimo i osudimo nekoga. Ovde kao posledica dolazi zatvaranje u sebe. Spremni smo da umanjimo i potiskujemo svoju potrebu za povezanošću i ulazak u odnos, uz objašnjenje da niko ne može da nas voli i ispuni naše potrebe onako kako mi možemo, kako su svi muškarci/žene isti. Sve dok situaciju gledamo kroz osuđivanje, ko je kriv, a ne šta se tačno dogodilo, kako smo se zapravo osećali u različitim fazama odnosa, koja su bila naša očekivanja i šta je to što smo možda još ranije primetili da nam ne prija, a nismo hteli u to da pogledamo, biće nam vrlo teško da izađemo iz obrazaca koje ponavljamo. Ponavljanjem obrazaca, davaćemo sebi potvrdu da stvarno nemamo sreće u ljubavi.
Ovakva percepcija partnerskih odnosa uslovljena je našom trenutnom situacijom, borbama, nezadovoljenim, često neosvešćenim i samim tim neuvaženim sopstvenim potrebama i uverenjima o sebi i odnosima. Prolongirana idealizacija može da ima korene još u ranom detinjstvu, pa se tako tokom psihoterapijskog procesa kroz temu partnerskih odnosa vrlo često dotičemo i našeg stila afektivnog vezivanja. Ukoliko smo odrasli u nesigurnom, haotičnom, hladnom ili nasilnom okruženju, možemo da žudimo za nekim ko će konačno da zadovolji naše potrebe. Kako odnos traje i produbljuje se, može da nam se javi osećaj kao da od nekoga zavisimo i pojačava nam se strah od gubitka te osobe. Kada shvatimo da postoje neki delovi naših partnera koji su nam nepoznati, mi iz potrebe za predvidivošću i sigurnošću idealizacijom popunjavamo te, nama još uvek nepoznate delove. Time dajemo sebi privid sigurnosti, ali ne vidimo partnera u potpunosti.
Fantazija o misterioznim nedostupnim partnerima, nasuprot dostupnim i ranjivim jeste siguran način da se izbegne gubitak. Maštamo i nesvesno težimo nekome ko će biti ta „naša“ osoba i ko će otkriti i spoznati sve dobro i loše u nama. Kroz njegovo/njeno prihvatanje onoga što jesmo, nadamo se i mislimo da ćemo zalečiti, integrisati i umiriti sve delove nas koji nikada nisu bili uvaženi i koji su bili povređeni. Ideja o takvim idealnim osobama vrlo je privlačna jer njihova nedostupnost od starta onemogućava mogućnost da ih izgubimo i budemo povređeni. Stavljanjem neke osobe na pijedestal dolazimo u rizik od toga da zanemarimo sebe i svoje potrebe. Ukoliko nekog vidimo kao bezgrešnog, odgovornost za našu sreću ćemo videti u njima, čime stvaramo neku vrstu emocionalne zavisnosti. Ovo vodi ciklusima razočaranja i patnje i takođe može da nas spreči da vidimo naznake različitih nezdravih, nasilnih i drugih disfunkcionalnih obrazaca.
Sposobnost da vidimo druge kakvi jesu uslovljena je spremnošću da pustimo potrebu da oni budu onakvi kakvi mi želimo da oni budu. Idealizacija nas sprečava da imamo kontrolu nad konkretnim životnim situacijama i poteškoćama sa kojima se susrećemo u zajedničkom partnerskom životu. Niko nije savršen, pa ni naši partneri koje toliko volimo i tek kada prihvatimo međusobno naše ranjivosti i slabosti i pružimo podršku jedni drugima, moći ćemo zajedničkim snagama da prevazilazimo prepreke.
Idealizacija je prirodan i lep deo ljubavi, posebno u početnim fazama partnerskog odnosa. Međutim ukoliko je ne pustimo i čvrsto je se držimo, može voditi razočaranju, gubitku iluzija i osećaju emocionalne zavisnosti. Prelazak iz faze idealizacije u zrelu ljubav, koja je utemeljena na realnosti zahteva da sebi i drugima pristupimo kroz svesnost, saosećanje, prihvatanje, posvećenost i otvorenu komunikaciju. Prepoznavanjem i imenovanjem idealizacije negujemo dublju povezanost sa svojim partnerima i gradimo odnose koji su rezilijentni i koji su ispunjeni ljubavlju.
