Dok sam razmišljala o ovoj temi, naišla sam na jedan post o tome šta je brak bio pre, a šta je danas, gde je u moru komentara jedna osoba istakla sledeće: „Brak i partnerstva se nisu promenila, promenili su se ljudi i naš odnos prema zajednici. Potreba za vezivanjem, jednakošću, zajedničkim rastom, emotivnom podrškom, ljubavlju i brigom postojala je od starta, i dalje je tu i biće“. Možda nije okej da se na samom početku složim sa nečim, ali rekla bih da ovo jeste istina. I dalje kod većine ljudi postoji želja za zajedništvom, bilo da je ona koja je overena kod matičara ili ona koju ste sami sebi odredili.
I dalje želimo da se zaljubimo, osetimo leptiriće u stomaku, pronađemo tu „srodnu“ dušu sa kojom ćemo graditi novi svet. Međutim, jedno je ljubav puna poleta i optimizma, a drugo je ozbiljna, posvećena veza u koju ćemo uploviti. Ili pak nije?
Da li već tu pravimo grešku kada aludirajući na ozbiljno, odmah u startu partnerstvu dajemo pogrešnu konotaciju, velika očekivanja i dozu nečega što nije tako bajno? Jer brak, nažalost, nema dobru reputaciju i nekako verujemo da je svima u braku dosadno, da seksa nema, da se sve svodi na rutinu i obaveze. Za ovo velikim delom jeste kriv narativ koji je stvarao magiju i „hajp“ oko zaljubljivanja, bez bilo kakve naznake šta se dešava dalje, kao da se svaka ljubavna priča završava venčanjem i da ono što sledi ne iziskuje jednak intenzitet i posvećenost kao i sam početak. Sve ovo vraća me na to kako često zaboravimo da je ljubav emocija koja dođe kada nas strela Erosa pogodi, dok su brak i zajednica plod (zrele) odluke. Odluke da svoje JA stavimo u korist MI. Da li tu onda nastaje problem jer čini se da su prethodne generacije bile fleksibilnije i spremnije na kompromis, a današnje su više „moje potrebe“, „ono što ja želim“ i „ono što ja moram da imam“.
Nada Marjanović, psiholog i sertifikovani psihoterapeut smatra kako je promena fokusa sa „mi“ na „ja“ posledica društvenih promena i „evolucije individualizma“ te da su danas ljudi svesniji svojih ličnih potreba i prava, edukovaniji u ovim oblastima i samim tim manje spremni na kompromise u vezi sa njima. Da li onda živimo u svetu „sebičnih“ ljubavi?“ Trebalo bi da uzmemo u obzir i naš društveni kontekst pri odgovoru na ovo pitanje. Devedesetih godina na ovim prostorima bilo je vreme ratova i sankcija. I čini mi se da pod ovakvim okolnostima ljudi nisu bili fokusirani na pitanja ličnog razvoja kroz brak i intimnost, naglasak je stavljen na bazičnu potrebu za preživljavanjem. Sve ovo rezultiralo je transgeneracijskom traumom koju danas lečimo na razne načine. Radi se o transgeneracijskoj traumi u kojoj naši roditelji, rođaci, babe i dede nisu mogli biti dovoljno slobodni niti zadovoljni usled egzistencijalnih kriza kao i nedostatka određenih prava, podrške, te se ovo odražavalo i na stepen zadovoljstva partnerstvom. Tada je malo ko slušao o uživanjima svojih roditelja u braku, kojih je takođe sigurno bilo, ali deluje da je veća sramota bila pričati o bračnim zadovoljstvima nego nezadovoljstvima. Moguće je da je iz istih razloga danas donekle prisutan i „bunt“ prema posvećivanju i ulaganju u partnerstva pod utiskom da su ona „simbioze i neuspešan produkt starijih generacija“. Dakle, po mom mišljenju, jedna od velikih razlika kada uporedimo partnerstva pre i ova danas jeste u tome što je ranije trauma nastajala, a danas ljudi kroz svoj odnos prema bliskosti daju odgovor na tu traumu. Ipak, ovo ne znači nužno da su moderna partnerstva sebična ili nefleksibilna, ali definitivno odražavaju promenu društvenih normi i očekivanja.
Kada smo kod ranijih partnerstava, ne smemo zaboraviti da je brak davno bio plod čisto ekonomske institucije (dogovoreni brakovi, brakovi koji su rešavali finansijska pitanja gde je vrlo malo dato pravo pojedincu da se pita za bilo šta, posebno se to odnosi na žene) koji je mutirao u čisto psihološku instituciju, te da danas potencijal za sreću i ispunjenje odnosa odgovara isključivo teretu očekivanja.
Mi danas jednostavno želimo da naši odnosi budu sve: fizički uzbudljivi, emocionalno ispunjeni, stabilni, međusobno podržavajući.
Nisam stručnjak, ali mislim da ovde mogu da kažem kako nam nijedan partner ne može dati sve to. Nijedna osoba nikada ne može biti sve za drugu. Potrebni su nam prijatelji, interesovanja, posao i porodica. Ukratko, potrebno je da budemo srećni i ispunjeni prvo (mi) kao osobe, bez potrebe da sreću vežemo isključivo uz to da li imamo ili nemamo partnera. Da ne pričam kako i taj partner preko puta nas isto ima sopstvene potrebe, očekivanja i želje, te da je teško izvodljivo da se baš idealno poklope i naše i njegove/njene želje, odnosno da svima bude potaman bez izazova i ustupaka. Tu valjda nastupa zrelost kada shvatimo da je kompromis potreban, kao i konstantna komunikacija i rad na tome da razumemo jedni druge. Pa kako do sreće u jednom partnerstvu? Nada Marjanović koja je do sada imala bezbroj susreta sa parovima u okviru terapija smatra kako ključ za skladno partnerstvo danas leži u otvorenoj komunikaciji, međusobnom poštovanju i spremnosti na ulaganje i kompromis. „Uobičajeni problemi u partnerstvima povodom kojih se ljudi javljaju na psihoterapiju često su vezani za probleme u komunikaciji, probleme sa poverenjem, neispunjenim očekivanjima i sukobe oko odgovornosti. Ljudi dolaze na terapiju i kada je partnerstvo već izmoreno, iscrpljeno, na samom izdisaju, kada se desi prevara, ili vrlo ozbiljna emocionalna distanca. Na psihoterapiju ljudi dolaze i više godina nakon završetka nekog odnosa, veze ili braka, a koji još uvek nisu na pravi način emocionalno obradili i prihvatili separaciju. Takođe, sve više je mladih osoba koje se na tretman javljaju jer imaju poteškoće da pronađu partnere koji su dovoljno zainteresovani za ozbiljne veze i ulaganje u odnos, i sve je češća pojava novog (rekla bih hibridnog) tipa relacije tzv. „kombinacije“ koje podrazumevaju kontinuirane kontakte radi seksualnih odnosa, ali bez emocionalne razmene i dublje komunikacije, bez prave intimnosti (zavaravajući se na taj način da to nije veza, ali ona to svakako jeste), što najčešće nanosi bol jednom od partnera u takvom tipu odnosa.“
Sve ovo dovodi nas do pitanja kakva budućnost čeka partnerstvo? Da li idemo ka sve većoj stopi razvoda i sve manjem broju ljudi koji će stati pred matičara i reći: „I u dobru i u zlu“, ili ka partnerstvima koja su „dok jedno drugom ispunjavamo potrebe i dok me činiš srećnim, trajaćemo“? Naša sagovornica veruje da će budućnost partnerstava verovatno nastaviti da se razvija u skladu sa društvenim promenama, ali da brak kao brak nije izašao iz mode već da postoje ljudi koji sada slobodnije izražavaju svoje stavove, ali i oni koji odlaze ponekad u otpor prema bliskosti, nesvesno želeći da izleče rane svojih roditelja sopstvenim sadašnjim iskustvom.
„Mi kao stručnjaci u oblasti mentalnog zdravlja nadamo se da će, što se više ovakvih rana leči radom na sebi, i bliskosti biti više, da će biti autentičnija, iskrenija i da neće biti doživljena kao zastrašujuća, preplavljujuća i ograničavajuća. U ovom trenutku ne mogu da pretpostavim šta bi sve mogli da budu ishodi, to donekle zavisi i od tipa kulture, od razvoja tehnologije i svesti pojedinca. Trend braka na istoku je i dalje vrlo zastupljen i visoko vrednovan, čak u nekim kulturama i dalje postoje i ugovoreni brakovi. Na našim prostorima trenutno postoji trend seksualnog oslobađanja koji je na zapadu bio zastupljen šezdesetih i sedamdesetih godina. To znači da se ne dešavaju iste promene na svim stranama sveta. Ono što jeste pretnja po bliskost jeste pojava i brzo širenje društvenih mreža koje mogu da doprinesu površnosti u odnosima jer stvaraju sliku lake zamenljivosti osoba, podstiču usmerenost na kratkoročne ciljeve, promovišu trend težnje ka perfekcionizmu prilikom traženja partnera kao i usmerenost na fizičku privlačnost. One ujedno omogućavaju dostupnost osoba, lakše sprovođenje prevara i afera, ali i fantazija sa drugim osobama koje se ne ostvare u realitetu nego ostaju samo na nivou mašte i dopisivanja. Vezano za bliskost, nadam da će aktuelna popularnost psihologije da pomogne da bude više vrednovana jer nam je neophodna, jer samo kroz bliskost možemo dobiti određene „hranljive materije neophodne za zdravlje ličnosti“. Intimnost je okosnica mentalnog zdravlja jer smo mi relaciona bića. Dakle, trend ka fleksibilnijim partnerstvima mogao bi da se nastavi, kao i težnja da ljudi u najvećoj meri biraju odnose koji najbolje odgovaraju njihovim ličnim potrebama i vrednostima.“
Ako smo svesni da je danas očito svakome od nas važno da zadrži individualnost sa svešću da ipak sve radimo kao tim, bilo da su to odluke za decu ili banalna odluka gde će se ići na odmor, onda je isto tako važno zapamtiti da je svaka veza jedinstvena i da ono što funkcioniše za jedan par možda neće biti konstruktivno za drugi. Na kraju krajeva, uspeh partnerstva zavisi od zajedničkog truda i razumevanja između pojedinaca koji ga čine i mislim da u vezi sa tim možemo svi da se složimo.
· Reaguj
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti