Da li ste previše nesigurni u sebe na poslu? Psihološkinja Nina Racić objašnjava šta je imposter sindrom u praksi

„Uvek može bolje“ je rečenica koju sam bezbroj puta čula, a koju ljudi govore nakon nekog sopstvenog uspeha ili dovršenog posla. Iako je neretko izgovorena kao šala, kroz smeh, deluje mi kao nešto što može da krije čitav spektar uverenja o sopstvenom doživljaju sebe, posebno u kontekstu posla koji obavljamo, ali i ostalih brojnih zadataka koje sebi zadajemo u okviru svojih različitih životnih uloga. Povremena sumnja u sopstvene sposobnosti i znanje jeste prilično normalna pojava, posebno u periodima promene radnog mesta ili napredovanja na poslu, gde dolazimo na novu i zahtevniju poziciju. Pritisak da uspemo u kombinaciji sa manjom količinom iskustva u odnosu na kolege može da bude okidač za osećaj neadekvatnosti. Nove uloge donose određenu meru uzbuđenja, ali i anksioznosti, što je sasvim očekivana reakcija. Nalazimo se u nepoznatoj situaciji, ne znamo šta nas tačno čeka, kakve će biti nove kolege i šef, da li će nas prihvatiti te u glavi verovatno već uveliko razvijamo razne scenarije šta sve možda nećemo znati da uradimo.

Sve dobro što uradimo pripisuje se eksternim faktorima: Posrećilo mi se; Nije bilo baš toliko teško; Svako to može da uradi. Samim tim nikako ne možemo da doživimo uspeh kao rezultat svog rada, zalaganja, uloženog truda, vremena i znanja i dolazimo do onog - uvek može bolje. Sa ovom rečenicom situacija se dodatno komplikuje jer ako nam to postane vodilja, standardi će svaki sledeći put morati da budu sve viši i viši.

„Ako sada ovo uradim najbolje i još brže nego prošli put, možda ostali neće primetiti da nešto ne znam baš dobro". Kod postavljanja prezahtevnih ciljeva i visokih standarda, na scenu stupa perfekcionizam, koji se često nalazi tik iza imposter sindroma i praktično služi kao njegovo gorivo i održava ga u životu. Često čujem da ljudi sa ponosom istaknu da su perfekcionisti, a ja se uvek upitam zašto jer mi se čini da perfekcionizam, ako je prisutan u većoj meri, može samo da nam oteža i zakomplikuje život. Težnja savršenstvu može da nam bude neka vrsta motivacije, ali uglavnom po cenu stalno prisutne anksioznosti, jer je pitanje da li je moguće biti izvanredan u svakom aspektu života?

Perfekcionizam nas vodi postavljanju izuzetno visokih ciljeva koje je uglavnom nemoguće dostići jer ćemo sebi uvek naći zamerku. Standardi se stalno povećavaju u želji da konačno dođemo do unutrašnjeg osećaja uspeha. Kada taj osećaj izostane ili ako ne postignemo postavljeni cilj, potvrđujemo sebi da smo stvarno nedovoljno dobri i da će konačno svi oko nas to saznati, što opet vodi mislima i osećanjima karakterističnim za imposter sindrom i tako se vrtimo u začaranom krugu.

U osnovi imposter sindroma i perfekcionizma nalaze se neprijatna osećanja, uglavnom strah i/ili stid. Na primer, kada se nađemo pred određenim zadatkom koji bi neko kasnije trebalo da procenjuje ili da nam da „fidbek“, dolazi do dve moguće reakcije. Prva je - ekstremno detaljna priprema uz mnogo truda, a druga - samosabotaža kroz prokrastinaciju, odnosno odlaganje započinjanja zadatka do poslednjeg momenta ili probijanje rokova, nekada i odustajanje. Obe strategije ovde imaju zaštitnu funkciju. Na ovaj način hoćemo da se zaštitimo od potencijalne kritike, potencijalnog neuspeha i uopšte od mogućnosti da napravimo neku grešku. Oba procesa nose sa sobom mnogo stresa i iscrpljujući su.

Zapitajte se: Od čega se štitim postavljanjem ovako visokih standarda? Kako vrednujem sebe ako ih ne postignem? Šta će se desiti ako smanjim očekivanja od sebe?

Uz perfekcionizam ide vrlo oštar unutrašnji kritikujući glas sa kojim se mi uglavnom toliko saživimo da ga uopšte i ne preispitujemo i ne registrujemo kao nešto što verovatno uopšte nije naša misao, nego nešto što smo davno čuli ili zaključili o sebi. Često pitam klijente da mi kažu na koji način kritikuju sebe, pa mi kažu: „Uopšte se ne kritikujem, samo kažem sebi da nemam pojma.“ Prvi korak je da to osvestimo i da polako razvijamo dijalog sa sobom uz podsećanje da je nesavršenost deo ljudskog iskustva.
Zapitajte se: „Šta je za mene uspeh i šta je za mene neuspeh?“ Potpuno je u redu biti ambiciozan i imati visoke standarde, ali nam nikako ne koristi kada postavimo sebi nedostižan cilj i onda to povežemo sa svojom kompetentnošću. Nije reč o našem nedostatku sposobnosti i znanja, nego o cilju koji je previsoko postavljen. Ako planiramo da nešto uradimo savršeno i samo nam je to opcija, onda imamo vrlo široko polje za neuspeh. Optimalno postavljen cilj oko kojeg moramo da se potrudimo, a možemo da ga postignemo doprineće našem osećaju kompetentnosti i samopouzdanja.

Ono što je možda najvažnije jeste svesno davanje dozvole sebi da pogrešimo, da kažemo ne znam i nemam pojma. Te stvari zaista mogu da budu oslobađajuće. Možemo za početak da ih isprobamo u situacijama sa ljudima sa kojima se osećamo sigurno i pratimo reakcije. Vrlo verovatno se ništa strašno neće desiti.