O STRAHU OD STARENJA I PRITISKU DRUŠTVA DA BUDEMO VEČNO MLADE I LEPE: Nova kolumna Lane Nikolić za Elle

Kad bih rekla da se u ovom trenutku života ne plašim starenja, teško da bi to bila istina. Svaki put kada se pogledam u ogledalo kao da primetim neku promenu ispod koje je strah, a istovremeno mi se čini da vreme stoji, i da sam na neki način uvek ista. Ovaj mentalni čvor pokušavam da razrešim sećajući se nečega što moja majka uvek govori “svaka godina je blagoslov, i blagoslov je kad nam je dato da starimo”, a povremeno se setim i kako je baka koja ima osamdeset godina, na moje “mnogo si lepa!” odgovorila “da znaš i da jesam!”, posle čega samo morala da se zapitam ne samo odakle njoj tolika samouverenost i ljubav prema sebi i svemu što jeste, kad odavno više nije mlada, već i odakle meni, koja sam u tridesetim, ovolika briga oko toga kako se i koliko menja način na koji izgledam.

Jedan deo mene je stvarno srećan što stari i menja se (na primer, sebi samoj sam danas milion puta lepša nego u dvadesetim), raduju me bore kod očiju jer ih porodično nasleđujemo i podsećaju me na ljude koje volim, naučila sam da pazim na poruke tela, i mnogo mi je važnije da mi bude udobno (da me čuje mlađa ja koja je na svirku išla zategnutom korsetu u kom se nije moglo disati ne bi verovala!).

Međutim te implicitne poruke društva da je starenje žena nepoželjno, zapravo sramota, da ga treba usporavati i skrivati na svaki način, toliko su duboko ukorenjene u svakoj od nas da ih je zaista teško zameniti porukama zahvalnosti što imamo privilegiju da gledamo kako se menjamo, što smo žive.

Kad uveče stavljam pomenutu kremu protiv bora (da, stavljam je!), često pomislim na mamu koja i danas ima pravilo da se na lice ne stavlja čak ni hidratantna krema i veruje da je prirodno starenje najlepše. Osećam povremeno i blagi talas krivice, kao da sam nešto omašila, ako ne mogu da se uzdignem iznad straha od toga da će se sve što jesam neizostavno promeniti, i da se već u ovom trenutku svakako menja. Nije krema ono što me brine, krema je okej, ako nam je to lično važno, brine me to što mi se čini da je postalo tako teško negovati zahvalnost i ljubav prema telu koje je naš dom, i kad stari, kako god da se menja, a posebno onda kada se ne uklapa u idealne kalupe lepote koja je trenutno društveno poželjna. Ako pomislimo na to šta su naša tela i lica doživela i preživela, koliko su naših emocija nosila, pokazivala i skrivala, izgleda sasvim neverovatno da se prema njima ne odnosimo sa većom ljubavlju i prihvatanjem koje je lišeno straha od odstupanja od idealne, zauvek mlade verzije sebe.

Često mislim na to kako želim da volim svoje telo, i sve promene na njemu, a posebno na licu, na kome se uvek nalazi najveći pritisak sakrivanja tragova vremena, i onda kada bude krhkije nego danas, kada bude imalo još više bora, kada možda bude zahtevalo neki veći konfekcijski broj, i više odmora. Ne želim da ga, kako budemo starili sakrivam ispod odeće tako da se ne vidi stomak koji mi se ne dopada, niti da nosim sunčane naočari da bi se manje primetile moje bore smejalice. Želim da negujem s pažnjom i ljubavlju sve što to telo jeste, i želim da dođem do trenutka da na komentar da sam lepa, odgovorim jednako samouvereno kao moja baka danas — jesam! zaista verujući u to, koliko god da imam godina.

U strahu od starenja za svaku od nas krije se briga da ako više ne budemo poželjno lepe (a videle smo koliko su se puta ideje poželjne lepote promenile kroz istoriju) nećemo biti dovoljno vredne, i da će nam biti još teže da u društvu koje nas meri pre svega po izgledu, ostvarimo sve svoje kapacitete, nezavisno od godina. Bojimo se s pravom, jer nam svaka reklama govori da nismo dovoljne, i da se najčešće svodimo samo na to koliko bora nemamo, a i kad nije tako da moramo “dostojanstveno da starimo”.

Zašto ne bismo mogle da samo starimo, odnosno živimo punim kapacitetom, negujući lice i telo onako kako nam individualno prija, ne brinući se o tome da li su naše bore, celulit, višak ili manjak kilograma ili sede, nešto dovoljno dostojanstveno?

Zašto su promene koje nam se dešavaju toliko često razlog za stid, brigu, uznemirenost, a ne za radost što možemo da pogledamo sebe u različitim decenijama života, znajući koji put smo prešle, i na koliko smo mnogo načina lepe, nezavisno od naših godina? Zašto ne bismo mogle da rečima i primerima postojano učimo generacije devojčica koje dolaze da je biti lepa žena ustvari značenje veliko kao svemir u kome ima dovoljno mesta za bore, talente, saznanja, mudrosti i sve različite oblike lepote koje nosimo?

Verujem da svaka od nas može da da svoj jedinstveni doprinos tome, nežno grleći sve svoje strahove i promene koje dolaze, i brinući o svim segmentima svog duha i tela uz puno ljubavi. Ako nastojimo da jedna drugoj damo primer da nije sramota bojati se što se menjamo, da smo tu jedna za drugu, ako uz to jedna drugu redovno podsećamo da smo lepe na bezbroj načina, ako podržavamo sve što jesmo i ohrabrujemo se međusobno, veće su šanse da izgradimo društvo u kome će starenje biti nešto od čega nema potrebe da bežimo, već nešto što doživljavamo zajedno, nešto prepuno potencijala, što povezuje žene svih generacija.