“Kosa raste”, čula sam nebrojeno puta kad sam greškom previše isekla šiške, ili kad sam patila što su je kod frizera ipak malo više skratili. Možda tuđa kosa raste, mislila sam, ali moja je ukleta. Šta god da sam stavila na glavu od recepata, od sveže koprive, preko vitamina u obliku lekova do raznih vrsta ulja, rasla je sporo, teško, kao biljka koja jedva pomalja listove ka suncu. Kad sam posle nekoliko godina napokon nekim čudom dobila barem približnu dužinu koju sam želela, i konačno bila zadovoljna kad se pogledam u ogledalo i vidim svoje nežne braon talase — počela je da opada od stresa na poslu.
Trebalo mi je vremena da shvatim šta se dešava, i da primetim da nije normalno da nađem toliko mnogo svoje kose na rukama, na odeći, po podu i na češlju. Dok sam uvidela ozbiljnost situacije mislim da mi je na glavi po slobodnoj proceni ostala polovina kose, što se srećom nije toliko primećivalo jer je inače bila gusta i talasasta. Prelaz između “ma nije ništa” do upadanja u paniku desio se, čini mi se, u deliću sekunde. Gledala sam sebe u ogledalu i pitala se kako je to moglo da mi promakne, kako sam mogla da dozvolim da ne primetim tako ozbiljnu stvar? Znala sam odgovor, u to vreme verovatno ne bih primetila ni mnogo veće zdravstvene promene jer sam bila gotovo isključivo skoncentrisana na posao, i neprekidnu svakodnevnu borbu sa sindromom uljeza, perfekcionizmom i stresom od svakog narednog zadatka. Prvi talas krivice došao je u prekorevanju sebe što nisam bila dovoljno pažljiva da uvidim kako stoji stvar i na vreme odem kod lekara, a drugi, čini mi se strašniji, došao je baš kroz ono “kosa raste”, ali u obliku “kako te nije sramota! Toliko žena gubi kosu u procesima lečenja! Ovo nije ništa, ovo nije ni problem!”. Ali bio je problem, moj problem, veliki kao svemir. Setila sam se kako neprekidno govorim drugima da ne upoređuju životne okolnosti i probleme, kome je teže. Šta mi znamo o tome koliko je kome teško, ko to može da izmeri, govorila sam. A sad sam sama bila tu, merila svoj bol naspram tuđeg, o kome realno nisam pojma imala, ljutila se na sve što jesam, i nisam mogla da prestanem. Ironija.
Posle odlaska kod dermatološkinje i početka terapije lekovima, morala sam da razmišljam o sledećim koracima. Skraćivanje kose makar do ramena bilo je neumitno, toliko je bila krhka i tanka, da nije imalo smisla insistirati na dužini. Sipala sam lekove iz ampula na glavu i pila vitamine, napeto očekujući da od danas do sutra bude bolje, jer ako bude, možda ipak neću morati da se šišam. Bilo mi je toliko teško, a istovremeno sam se osećala toliko posramljeno što od toga pravim “dramu”, ja koja sam dobro naučila da stvari uglavnom ne idu kako ja želim, nego kako je dato.
Moje seanse sa psihoterapeutom u to vreme svele su se na pokušaj da razumem zašto, pobogu, ne mogu samo da uradim ono što je u ovom trenutku neophodno? Umirala sam od krivice jer ne mogu bolje, brže i pametnije da prihvatim da više neću imati dugu kosu. Još sam se gore osećala kad sam shvatila da ja ustvari duboko verujem da žena koja ima kratku kosu nije dovoljno lepa, odnosno da samo žena sa dugom, nefarbanom kosom, može biti dovoljno privlačna, dovoljno savršena. Pa zar nisam ona koja je uvek preispitivala koncepte društva, nastojeći da prelazi sve ucrtane linije? Morala sam da se vratim korak unazad i setim se da sam zapravo odrasla slušajući kako sestra i ja imamo prelepu, razume se, prirodnu kosu, divne boje i gustine, i ta poruka je dolazila odasvud, od šire porodice do komšija i poznanika. U tinejdžerskom dobu kada smo počele da se farbamo mnogi pređašnji komplimenti zamenjeni su rečenicama poput “ja da imam takvu kosu, nikad je ne bih fabrala”, “kako ste imale lepu kosu kad je niste farbale i šišale”. Naporedo s tim, svi moji izleti u nekonvencionalne frizure i razne vrste boja za kosu bili su, makar od roditelja, dočekivani s podrškom i oduševljenjem.
Da je žena lepa samo pod određenim uslovima, na primer ako ima dugu negovanu kosu, u maloj sredini mog detinjstva, učili su svaku osobu koja je ikad prokomentarisala dužinu i izgled moje i sestrine kose, ako ne direktno, onda indirektnim komentarima i duboko uvreženim mišljenjima koja su se prenosila kroz generacije.
Nikad neću zaboraviti kako je jedan tatin prijatelj rekao “devojčice moraju da imaju dugu kosu”kad sam sva srećna objavila da sam se ošišala do ramena, negde oko ćetvrtog osnovne. Sećam se kako sam iznutra potonula do okeanskog rova, iako je par večeri ranije tata insistirao da me mama lično ošiša baš tad kad mi je palo na pamet, a ne da me sutra vode kod frizera (a palo mi je na pamet u deset uveče, i to baš kad je nestala struja), i kako su odmah zajedno hvalili moju novu frizuru. Kad pomislim na sve to neverovatno mi je da su sporadični komentari spolja (ne samo tada nego i kasnije) često znali da pretegnu u odnosu na podršku koju su roditelji stvarno svesrdno pokušavali da pruže najbolje što su znali.
Moji lamenti o skraćivanju kose na psihoterapiji otkrili su još jednu stvar o kojoj nisam znala ništa do tog trenutka — da duboko verujem kako je kosa jedino što može da “spasi stvar” odnosno učini me lepšom, prihvatljivijom, kad već koristim štake, ne stojim pravo i imam strabizam. Negde na mom putu odrastanja učvrstilo se osećanje da jednostavno moram da imam dugačku kosu, jer inače neću biti ni minimalno poželjna i prihvatljiva. Iako sam nebrojeno puta u odraslom životu zagovarala redefinisanje koncepata lepote, u kojima se mora naći jednak prostor za ženu koja je drugačija, ali zato ne manje lepa, shvatila sam da u meni i dalje postoji devojčica od desetak godina koja samo želi da bude prihvaćena.
To je bio trenutak kada sam prelomila, prestala da očajnički pratim da li su vitamini i ostali lekovi protiv opadanja konačno delovali, i otišla kod frizera, da bih dala sebi priliku da shvatim da kakva god bila moja kosa, to nije ono što me određuje. Mislila sam da će nastati haos sa plakanjem kad vidim sebe “novu” u ogledalu, ali namesto toga osetila sam slobodu. Oduševljeno sam provlačila prste kroz kosu i osetila istu onu radost iz detinjstva kada sam hrabro menjala svoje frizure, odmah sam imala deset ideja šta još novo mogu da probam, i razumela sam, na svoje iznenađenje, da bar na neko vreme, ne želim da mi kosa bude duga.
Na neki čudan način, zahvalna sam što me je to opadanje kose nateralo da preispitam kako doživljavam sebe, i da razumem da kosa jeste važna, ali da ne definiše to da li sam lepa, prihvatljivo “ženstvena” ili “poželjna”.
Kad bih mogla da se vratim nazad, ošišala bih se sama, još pre nego što je kosa počela da mi opada, čisto da probam, da opet sama prekoračim granicu i budem radoznala u eksperimentisanju ko sve mogu da budem. Ovo iskustvo učinilo je da poželim da svaka žena to može, i da ne mora da nam opada kosa ili nam se dogodi nešto drugo što će nas “naterati” da upoznamo neke nepoznate delove sebe, i razne vidove lepote koje imamo, a da nismo ni znale.
Kad smo kod lepote koju imamo, ali je još nismo uvidele i upoznale, nadam se da ću jednom biti dovoljno hrabra da se ošišam “na keca”, baš bih volela da vidim kako mi stoji. Možda budem za mrvicu hrabrija već sutra, videćemo!
10 KOMADA KOJE SVAKA ŽENA U PEDESETIM TREBA DA IMA U SVOM GARDEROBERU: Inspirišite se da postanete ikona stila
OVI MODELI PANTALONA NAJBOLJE PRISTAJU ŽENAMA 50+ : Modne ikone sa Instagrama ih uključuju u svoje dnevne outfite
ANGELINA JOLIE PROŠETALA NAJPOŽELJNIJU TORBU ZA 2023. GODINU: Košta preko 3000 dolara i ponovo vraća u modu XXL formu
9 PROIZVODA KOJE NE BI TREBALO DA KORISTITE KADA PREĐETE 50: Umesto da čine lice svežim, daju potpuno suprotan efekat
DA LI ŽENE TREBA DA SE ODREKNU NASLEDSTVA U KORIST MUŠKOG ČLANA PORODICE? Ekonomska moć nad drugim je osnov nejednakosti