Miomir Milić premijerno za ELLE otkrio je kadrove novog dokumentarnog filma iz Butana, kao i detalje svog putovanja
„Možda najveći izazov budućnosti neće biti razvoj veštačke inteligencije niti tehnološki napredak. Najveći izazov biće da sačuvamo ono što nas čini ljudima."Nakon što je svoj prvi veliki autorski projekat posvetio Japanu i kroz foto-knjigu My First Visit to Japan otvorio intiman vizuelni dnevnik o tamošnjoj savremenoj kulturi, modni fotograf, istoričar umetnosti i ELLE saradnik Miomir Milić ulazi u novu stvaralačku eru. Njegov objektiv se pomera sa pacifičkog arhipelaga ka prostranstvima Himalaja, fokusirajući se na jednu od najintrigantnijih zemalja sveta, Butan. Rezultat njegovog boravka u Aziji ovoga puta pretočen je i u formu kratkog dokumentarnog filma. Za ELLE Srbija, umetnik je prvi put podelio intimne detalje ovog posebnog projekta i otkrio dublje slojeve svog novog istraživanja.
Već u prvom delu razgovora, pokušavajući da dokučimo razloge usmeravanja fokusa sa japanske estetike na himalajske visine, saznajemo da je ovo početak jedne obimne vizuelne sage. „Ovaj projekat nastao je kao rezultat mog višegodišnjeg interesovanja za kulturu Himalaja i predstavlja prvi veći korak u istraživanju kojem želim da posvetim naredne godine svog rada. Zamišljen je kao početak jedne šire celine koja će obuhvatiti različite delove himalajskog sveta, njihove kulture, tradicije, filozofije i načine na koje se suočavaju sa izazovima savremenog vremena”, objašnjava nam Miomir srž svoje fascinacije ovim podnebljem.
Sve počinje u Butanu sa veoma dubokim razlogom, a pažnju umetnika osvaja specifičan odnos ove zemlje prema vremenu i onome što tek dolazi. „Pored budizma, mira i prisutnosti, jedna od stvari koja mi je privukla pažnju jeste odnos koji ova zemlja ima prema tradiciji i budućnosti. Čini mi se da upravo na tom primeru možemo da vidimo koliko često pogrešno razumemo i jedno i drugo. Živimo u vremenu u kojem se budućnost uglavnom zamišlja kroz tehnologiju. Kada govorimo o budućnosti, govorimo o veštačkoj inteligenciji, robotici, automatizaciji i tehnološkom napretku”, primećuje Milić i nastavlja sa suštinskim pitanjem o pravim vrednostima. „Budućnost je pitanje toga šta ćemo kao društvo poneti sa sobom dok idemo napred. Često se tradicija predstavlja kao nešto što se protivi progresu. Kao nostalgija za nekim prošlim vremenima. Međutim, ono što sam video u Butanu navelo me je da o tome razmišljam drugačije. Tradicija je most prema budućnosti. Njena svrha je da sačuva ono što je vredno dok se krećemo napred.”
Kao istoričar umetnosti, on pomno posmatra i način na koji savremeni tokovi oblikuju urbani identitet, praveći paralelu između svetskih metropola i butanskih gradova. „Nekada su gradovi i zemlje imali prepoznatljiv vizuelni karakter. Arhitektura je govorila o mestu, kulturi i ljudima koji tamo žive. Danas često imam utisak da novi delovi gradova širom sveta sve više liče jedni na druge. Staklene fasade, poslovni kompleksi i urbanistički modeli ponavljaju se od kontinenta do kontinenta do te mere da ponekad postaje teško prepoznati gde se nalazite”, navodi on, ističući potom kontrast koji pronalazi na Himalajima. „U Butanu postoje zakoni koji zahtevaju da savremena gradnja prati elemente tradicionalnog arhitektonskog nasleđa. Na prvi pogled neko bi mogao pomisliti da je to otpor modernizaciji. Međutim, meni se čini da Butan odbacuje ideju da je za budućnost neophodno izbrisati prošlost. To je zemlja koja pokušava da pronađe način da razvoj ne uništi identitet.”
Prava snaga butanskog društva leži u primeni budističke filozofije u svakodnevici, gde unutrašnji mir i prisutnost aktivno učestvuju u oblikovanju budućnosti zemlje. Ta opservacija prirodno dovodi do preispitivanja zapadnog stila života.
„To me je navelo da se zapitam šta smo mi kao moderno društvo ostavili iza sebe u svojoj želji da napredujemo. Postali smo efikasniji. Brži. Tehnološki napredniji. Povezaniji nego ikada ranije. Ali da li smo istovremeno postali i mirniji? Da li smo postali prisutniji? Da li smo postali bliži sebi?”, pita se autor, naglašavajući problem hronične užurbanosti modernog čoveka.
„Toliko smo usmereni na ono što dolazi da često ne primećujemo ono što se već nalazi ispred nas. U Butanu sam stekao utisak da se budućnost gradi ulaganjem u prisutnost. U kvalitet života. U odnose među ljudima. U očuvanje identiteta. U unutrašnji mir pojedinca. Kod nas se budućnost često gradi kroz odricanje od sadašnjosti. Kroz žurbu. Kroz konstantan pritisak da budemo bolji, brži i produktivniji.”
Na samom kraju, razmišljajući o ideji koju ovaj projekat komunicira sa publikom, razgovor se zaokružuje snažnom porukom o napretku i očuvanju sopstvenog bića. „Možda najveći izazov budućnosti neće biti razvoj veštačke inteligencije niti tehnološki napredak. Najveći izazov biće da sačuvamo ono što nas čini ljudima. Da sačuvamo prisutnost. Da sačuvamo sposobnost da budemo ovde i sada. Ovaj film nastao je upravo iz tog razmišljanja. Kao priča o društvu koje me je podsetilo da pravi progres podrazumeva očuvanje onoga što jesmo. Možda je najveća mudrost budućnosti upravo u tome da naučimo šta vredi poneti sa sobom dok idemo napred.”
