O SINDROMU SAGOREVANJA, KULTURI HITNOSTI I KAPITALISTIČKOM PRITISKU: Nova kolumna Lane Nikolić za Elle

Sindrom sagorevanja sigurno nije nešto što se desilo samo meni, ali sam se ipak, u protekle dve godine kada su posledice toga bile najintezivnije, osećala ne samo kao da sam u tome sama, već i kao da sam svemu ja kriva. Jer, ko bi mogao da bude kriv, a još manje odgovoran, sem mene, sigurno ne mejlovi posle radnog vremena, prekovremeni (da li treba da napomenem i — neplaćen) rad, totalna nesigurnost do kada mi traju ugovori, i uglavnom minimalni honorari, nedovoljni za sve ono što mom specifičnom telu treba. Nisu bili odgovorni ni ljudi od čijeg je raspoloženja zavisila atmosfera na radnom mestu, pa samim tim i to da li će me boleti želudac osam sati, zadaci koje je trebalo završiti “za juče”, a stigli su maločas, neprekidna kultura hitnosti i stalne dostupnosti.

 Trebalo mi je skoro pune dve godine odmora, onog dubokog odmora, u kome sam morala da prihvatim pauzu na neodređeno kao sastavni deo svog života. Spavala sam skoro svakog dana mnogo više nego inače, a ako nisam spavala onda sam samo ležala. Postepeno sam prihvatala da dok ležim, uglavnom nemam energije da skrolujem društvene mreže ili internet uopšte, čitam knjigu, gledam film (mada ponekad jesam i to radila). Slušala sam podkaste, klasičnu muziku, ali uglavnom sam samo ležala u tišini. Iako sam osećala užasan strah da se to nikada neće završiti, i da nikada neću imati energije kao pre, jedan deo mene je znao da je ovo jedna od najvažnijih lekcija koju moram da naučim da bih mogla da nastavim dalje. U svemu tome prvi put sam se direktno suočila sa krivicom “što ništa ne radim” razumevajući teškom mukom, (bar na nekom nivou) da nisam vredna samo ako nešto “proizvodim”, i da je najvažnija veština ponekad zapravo — veština odmaranja.

Iz ovog stanja straha, sumnje, ali i novootkrivene nežne radoznalosti, jednog jutra pre nekoliko nedelja ustala sam sasvim nenadano, s nekom neobičnom, davno zaboravljenom energijom u telu, pa spremila doručak, a onda i ručak, i još sela da istražujem temu za ispitni rad. Prvo sam pomislila da je greška u svemiru, i nisam osetila sreću, osetila sam novu vrstu straha, iščekujući dolazak novog, poznatog pada energije. Ta nova, sveža, nepoznata situacija ponavljala se i narednih dana, i terala me da gledam svoje lice u ogledalu pitajući se da li sam ovo stvarno ista ja? Slagala sam veš, sumnjičavo posmatrajući svoje telo, kao da samo što nije stigao novi napad migrene, neuropatskog bola, ili ko zna čega još, u kombinaciji sa preplavljujućom iscrpljenošću. I dalje sam bila umorna, naravno, ali je ovo bio jedan sasvim drugačiji umor, koji mi je prvi put omogućavao i trenutke snage. Shvatila sam da mogu da skuvam sebi kafu, prostrem veš, zapišem neku misao, a da ne moram posle svake aktivnosti da legnem barem pola sata. Jedan deo mene i dalje je zbunjen, oseća se kao da je dobio novo telo, i novu mentalnu snagu — izgleda da ono “polako, polako, pa odjednom” ide i u drugom smeru, na bolje.

Ovih dana kupila sam sebi dve nove knjige, nacrtala ilustraciju, pravila plan rada za naredne nedelje, što mi je pre tako kratkog vremena bilo nezamislivo. Gledala sam nove recepte za kolače koje ću praviti prijateljima kad ih pozovem da dođu i nadoknadim bezbrojne situacije u kojima sam neprekidno otkazivala viđanja izvinjavajući se u nedogled. Pisala sam dugačke poruke, otvorila nalog na TikToku, napravila duži post na Instagramu. Pozvala sam mamu i pričale smo sat vremena, a da nisam rekla “moram malo da se odmorim, zovem te sutra”. Odvela sam samu sebe na kafu u bašti bistroa, gledala šta bih sve novo mogla da naučim, presložila svoju digitalnu arhivu.

U nekom trenutku razumela sam da sve to što napokon mogu da osetim i doživim predstavlja sve one stvari koje bi trebalo da budu normalne i dostupne svakome i svakoj od nas: dovoljno vremena za odmor, dovoljno prostora za razvijanje radoznalosti, mogućnosti da naučimo nove stvari kada i ako za tim imamo potrebu, adekvatni uslovi rada u kojima se nećemo bojati raspoloženja kolege, novog mejla, nove greške, novog radnog dana, a gde ćemo imati dovoljno novca da omogućimo sebi život kakav želimo.

Mnogo sam razmišljala o procesu kroz koji sam prošla, kako je nastao i zašto mi se dogodio, i razumela sam da je sindrom sagorevanja pre svega posledica savremenog načina života i društva u kome sve mora da se desi odmah, bez greške, uz obavezan profit, društva i u kome smo zamenljivi, pa prema tome nemamo vremena za bavljenje mentalnim i fizičkim zdravljem, za otkrivanjem šta su naše potrebe i koje sve kapacitete imamo. Izgleda da je bilo potrebno da na teži način osetim koliko je pravo na odmor ključno, a pronalaženje ravnoteže između obaveza i naših unutrašnih potreba neophodno.

Nemam recept koji “provereno radi”, imam samo predlog i poruku sebi mlađoj - kad god ti se u nekoj situaciji srce stegne, a stomak skupi od straha i brige, tad je vreme da kažeš NE, pronađeš svoj komadić odmora, udahneš duboko i kreneš dalje.