Većina ljudi veruje da je najveća prepreka uspehu strah od neuspeha. Zato često očekujemo da ćemo, kada nam se ukaže dobra prilika, kada počnemo da ostvarujemo rezultate ili kada konačno dobijemo ono što smo dugo želeli, osetiti samo zadovoljstvo i ispunjenost. Međutim, u psihoterapijskoj praksi ponekad srećemo nešto što na prvi pogled deluje paradoksalno. Osoba napreduje na poslu, ulazi u kvalitetnu vezu, pokreće sopstveni posao ili ostvaruje dugogodišnji cilj, a umesto da nastavi dalje, počinje da odlaže, pravi neobične greške, povlači se ili potpuno odustaje. Kao da sama sebi podmeće nogu baš u trenutku kada bi trebalo da zablista. To nije uvek lenjost, nedostatak discipline ili manjak motivacije. Ponekad je reč o strahu od uspeha. U društvu koje izdiže kompetitivnost na pijedestal i postignuća izjednačava sa srećom, ova vrsta straha zvuči iracionalno, gotovo nemoguće. Ipak, on je tu, tihi saboter koji nas ponekad povlači unazad baš onda kada smo na pragu ostvarenja.
Na koje sve sfere života utiče?
Definicija uspeha nije ista za sve nas. Neko ga poistovećuje sa profesionalnim i ekonomskim statusom, drugi sa kreativnom slobodom, a treći sa ostvarenošću na planu ljubavi. Zato strah od uspeha ne bira, on se može ušunjati u bilo koji aspekt života koji pokušavamo da razrešimo, stopirajući naš napredak, zbunjujući i nas i one koji nas okružuju. Razlog za to je jednostavan: uspeh menja mnogo više od okolnosti.
On ne donosi samo benefite, nego direktno transformiše naš identitet, odnose i očekivanja koja drugi imaju od nas. Dok neuspeh uglavnom potvrđuje ono što već poznajemo, uspeh nas uvodi u nepoznato. A ljudski um ne reaguje samo na opasnost, on zazire i od promene. I baš zato, za mnoge ljude ključno pitanje nije: „Šta ako ne uspem?“, već: „Šta ako uspem i to sve promeni?“
Ako smo navikli na kritiku, uspeh može delovati strano. Ako smo navikli na osećaj manje vrednosti, priznanje može izazvati nelagodu. Ako smo navikli da se borimo za mrvice pažnje, zdravi odnosi mogu delovati sumnjivo. Paradoksalno, nekada ne bežimo od neuspeha. Bežimo od života koji je veći od slike koju imamo o sebi.
Kako izgleda samosabotaža?
Samosabotaža retko izgleda kao svesna odluka. Mnogo češće pojavljuje se kroz: odlaganje važnih koraka, propuštanje rokova, perfekcionizam koji nikada ne dopušta da nešto bude dovoljno dobro, odustajanje pred sam cilj, fokusiranje na sporedne stvari umesto na ono što je zaista važno, stvaranje konflikata u periodima kada nam ide dobro, umanjivanje sopstvenih uspeha. Osoba često nije ni svesna da se štiti od nečega. Samo oseća neobjašnjiv otpor onda kada bi trebalo da napravi iskorak. Hajde da zavirimo iza kulisa tih nesvesnih motiva koji nas drže u mestu.
Strah od veće odgovornosti
Uspeh često donosi nova očekivanja. Promocija na poslu znači više odgovornosti, a veća vidljivost znači i više procenjivanja od strane drugih. Napredak nas vodi u poziciju u kojoj se više ne možemo skrivati iza izgovora da nam „nije pružena šansa“. Neki ljudi nesvesno biraju stagnaciju jer im ona deluje sigurnije od tereta koji uspeh neminovno donosi. Ne radi se ovde samo o dobijanju aplauza ili pažnje, već o preuzimanju odgovornosti i prihvatanju odrasle uloge. U situacijama kada nismo spremni za preuzimanje novih uloga i dužnosti, ponekad nismo spremni ni za uspeh. Na primer, završavanje fakulteta vodi nas dalje ka poslovnom angažovanju i izlasku iz emocionalno i ekonomski zavisne pozicije od roditelja. Za neke osobe ova separacija može delovati zastrašujuće, te nesvesno sabotiraju akademske i profesionalne rezultate, kako bi ostali u zoni poznatog. Strah od odgovornosti tako postaje nesvesni štit kojim branimo svoj „sigurni“, ali skučeni svet, plašeći se da u odrasloj ulozi nećemo imati dovoljno kapaciteta da se snađemo.
Strah od izdvajanja
Od detinjstva učimo da pripadamo grupi, to je naša biološka potreba za preživljavanjem. Ako smo odrasli u sredini u kojoj su uspešni ljudi kritikovani, omalovažavani ili im se potajno zavidelo, uspeh može početi da deluje kao pretnja pripadanju. Nesvesna poruka tada glasi: „Ako uspem, možda više neću pripadati.“ Zbog toga neki ljudi umanjuju svoje sposobnosti, koče svoj napredak, kako bi ostali „kao svi ostali“. Ovaj strah je duboko utemeljen u stidu i sramoti. Na kulturološkom nivou, uspeh se neretko poistovećuje sa „iskakanjem“, a ponekad i sa neprimerenim privlačenjem pažnje. Tako stid postaje čuvar naše prosečnosti, plašimo se da ćemo svojim „blistanjem“ zaseniti druge pa biramo da ostanemo u senci. Na kraju, plaćamo visoku cenu: odustajemo od sopstvenog potencijala kako bismo osigurali pravo na pripadanje.
Strah od gubitka bliskih odnosa
Nekada uspeh pokreće dubok osećaj krivice. Osoba može imati utisak da će svojim napretkom povrediti roditelje, partnera ili prijatelje, posebno ako dolazi iz sistema u kojem su drugi imali manje mogućnosti. Tada uspeh može biti doživljen kao izdaja ili napuštanje onih koji su ostali iza nas. Neka od pitanja koje tada možemo čuti u psihoterapijskoj sobi su: „Kome bi smetalo da uspete? Ko se ne bi radovao?“ Ako ste odrastali uz komentare poput: „Nisi ti za to!“ ili ste nakon radosnog objavljivanja sopstvenih postignuća dobijali „porcije“ pasivne agresije i nagle promene u raspoloženju bliskih osoba, naučili ste da je uspeh opasan po odnose. Rezultat ovakvih iskustava je suptilno odricanje od sebe, ćutanje o sopstvenim uspesima, samosabotaža, kako biste održali mir u sistemu. Ko ste vi da raširite krila? Ko bi to odobrio ili se radovao? Na kraju shvatamo da smo odustali od sopstvenih krila zato što smo poverovali da niko iz okruženja ne bi podneo naš let.
Uverenje da ne zaslužujemo uspeh
Mnogi ljudi nose duboko ukorenjena uverenja o sebi: „Nisam dovoljno dobar“, „Nisam dovoljno pametna“, „To nije za ljude poput mene.“ Kada realnost počne da opovrgava ta uverenja, javlja se unutrašnji konflikt.
Umesto da promene sliku o sebi, neki ljudi nesvesno sabotiraju priliku kako bi sačuvali poznati identitet.
Koliko god bio bolan, poznati identitet često deluje sigurnije od nepoznatog. Zato se grčevito držimo svojih ograničenja jer ako bismo dopustili sebi da uspemo, morali bismo da se suočimo sa rizikom da budemo neko ko zaista zaslužuje najbolje, a to je za mnoge od nas najstrašniji izazov od svih.
Kako prevazići strah od uspeha?
Prvi korak nije veća disciplina. Prvi korak je radoznalost. Kada primetite da odlažete nešto što vam je važno, zapitajte se: „Šta bi se promenilo kada bih zaista uspeo? Koji deo mene se plaši tog uspeha? Čega bih morao da se odreknem? Kome bih možda prestao da budem poznata verzija sebe?“ Odgovori na ova pitanja često vode mnogo dublje od samog problema sa motivacijom. Jer iza samosabotaže često se ne krije nedostatak želje za uspehom. Krije se strah od svega što uspeh može promeniti.
Za kraj
Ponekad najveća prepreka nije to što verujemo da ne možemo da uspemo. Već to što ne znamo ko ćemo biti kada uspemo. A upravo tu počinje važan psihološki zadatak: da proširimo sliku o sebi toliko da u njoj ima mesta i za uspeh. Ne samo da ga ostvarimo, već i da ga podnesemo. Jer, za neke od nas, put do vrha nije najteži deo. Najteže je poverovati da na tom vrhu imamo pravo da ostanemo.
