"Ispravi kičmu. Gledaj pravo. Nemoj samo da ćutiš. Ne govori gluposti. Gde ti je osmeh? Ponovo se glupiraš. Kako možeš da budeš tako sebična?! Namesti frizuru." Kao detetu redovno su vam govorili da je važno da budete "dobri" da bi vam se to kasnije "vratilo" jer život nagrađuje fine i poslušne ljude. Odrasli ste uz bajke u kojima prinčevi biraju vredne i skromne devojčice za žene, a bogatstvo je nagrada za najposlušnije đake. Autoritet je božanstvo koje nagrađuje samo one koji se trude i tiho čekaju svoj red.
Da li ste oduvek pokušavali da budete "savršeno dete svojih roditelja“? Da li vam je trebalo, ili vam i dalje treba, odobravanje drugih ljudi? Validacija autoriteta? Da li vam je lakše da odustanete od sopstvenih prioriteta kako biste zadovoljili druge? Imate li negativnu fantaziju da vam na svakom ćošku preti grdnja šefa ili neke vrste autoriteta (i za najmanju grešku)?
Više od vaspitanja
"Sindrom dobrog deteta" nije klasičan sindrom opisan u dijagnostičkim priručnicima. Nije medicinsko stanje. Umesto toga, ovo je termin koji opisuje decu i odrasle koji pokušavaju da budu izuzetno "dobri" (u svakom aspektu) kako bi bili prihvaćeni i viđeni u dobrom svetlu. Ovo je društveni pritisak pod kojim se neke kičme slome. Obrazac ponašanja pojedinca kojim konstantno pokušava da zadovolji očekivanja drugih, i po cenu sopstvenih potreba. Međutim, time ostaje bez prostora da izrazi svoja prava osećanja i stavove.
Društveni pritisak
Naša kultura, nažalost, često brka poslušnost i potčinjenost sa vaspitanjem, a zanemarivanje sebe sa dobrotom. Od malih nogu uče nas da je "pametniji onaj koji popušta", ne objašnjavajući da to popuštanje, ako postane hronično, polako briše naše pravo na integritet.
U našim domovima decenijama se šapuće jedna od najmoćnijih, manipulativnih rečenica: "Šta će svet reći?" Taj nevidljivi "svet", koji čine komšije, rodbina i prolaznici, postaje vrhovni sudija našeg ponašanja. U takvom okruženju dete brzo nauči da njegova osećanja, poput besa ili neslaganja, nisu samo "ružna" nego i opasna jer mogu da "obrukaju" porodicu.
Ovaj "kulturološki kod" uči nas da je sebičnost najgori mogući greh. Međutim, u toj postavci sebičnost se brka i sa osnovnom brigom o sebi: od postavljanja granice na poslu do odbijanja poziva na kafu kada smo preumorni. Tako dobijamo generacije "dobrih devojčica i dečaka" koji su vrhunski adaptirani na tuđe potrebe, preopterećeni "savršenom izvedbom", spremni da rade preko svake granice fizičke izdržljivosti da bi ispunili norme, a u sebi otuđeni od sopstvenog glasa.
Cena savršene fasade
Odrasla osoba koja se nosi sa "sindromom adaptiranog deteta" ima tendenciju da konstantno ugađa drugima, sklona je perfekcionizmu, ima poteškoće u donošenju samostalnih odluka, bori se sa potisnutim besom ili ogorčenošću, ima nisko samopoštovanje i retko se oseća "dovoljno dobro".
U savremeno doba to vrlo često izgleda i ovako: izgubljeni smo. Razapeti smo između straha od tuđih reakcija i sopstvenih želja. A onda ta klackalica ipak češće prevagne na stranu straha. Vođeni smo strahom od sopstvene sebičnosti, tuđe ljutnje, odbacivanja i neuspeha. To je tako lepo, u svilene rukavice upakovana pretnja ličnom propašću "kulture, vaspitanja i ponosa roditelja". Samo se jednog jutra probudimo "iskrivljene kičme", izgažene tuđim tabanima, a da nismo ni primetili kada i kako se to desilo.
Kako nastaje ova unutrašnja cenzura? Jedan od najčešćih razloga za razvoj ovog obrasca kod ljudi jeste odrastanje uz autoritete koji nisu bili u stanju da tolerišu njihovu ljutnju ili bes. Nije im nikada bilo dozvoljeno da budu "nevaljali". Kada odrasli povlače svoju ljubav, ignorišu, hladni su ili kažnjavaju svaki put kada se dete ponaša "nepoželjno" (dobije lošu ocenu, kaže ružnu reč, ne ispunjava društvena očekivanja...), šalje se jasna, ali razorna poruka: "Zaslužuješ ljubav samo kada si ljubazan i ne praviš nikakve probleme."
Vežba razotkrivanja
Uradila bih sa vama jednu psihoterapijsku vežbu čiji je tvorac psiholog Harville Hendrix. Da, upravo ovde, kroz ovaj članak. Zašto da ne?
Uzmite trenutak za sebe, papir i olovku. Podelite papir na dve kolone.
• Leva kolona: Razmislite o osobinama koje ste morali da razvijete tokom odrastanja da biste sačuvali roditeljsku ljubav. Razmislite i o onome što danas činite da bi vas ljudi cenili i voleli. Upišite ove osobine (npr. "Nikad se ne ljutim na druge", "Udovoljavam drugima", "Preodgovorna sam"). Ovoj koloni dajte naziv "Moje lažno ja". Koliko često ispoljavate osobine koje ste upravo zapisali? Šta vam to govori?
• Desna kolona: Sada razmislite kakvi biste bili kada biste se oslobodili tih adaptivnih kočnica. Napišite upravo te osobine i ponašanja u desnoj koloni. Koristite opise u pozitivnim terminima (npr. "Opuštena sam", "Slobodno izražavam svoje mišljenje", "Samopouzdana sam"). Iznad desne kolone upišite naslov "Moje pravo ja". Pročitajte ove osobine. Kakav je osećaj?
U desnoj koloni nalazi se vaš istinski potencijal. Učinite sebi uslugu, pročitajte je bar jednom nedeljno. Vizualizujte sebe u situacijama gde to "pravo ja" preuzima vođstvo.
U galeriji otkrijte najbolje feminističke serije.
Od poslušnosti ka unutrašnjem integritetu
Izlazak iz okvira "dobrog deteta" nije čin pobune protiv drugih, već čin lojalnosti prema sebi. To je proces u kome učimo da ne moramo uvek da zaslužimo osmeh osobe preko puta nas. Kada počnemo da ispravljamo tu našu metaforičku kičmu, isprva možemo očekivati otpor sredine koja je navikla na našu popustljivost. To je trenutak najvećeg izazova: prihvatiti da nas dožive čak i kao "loše" ako im je cilj da profitiraju od naše žrtve.
Autentičnost zahteva hrabrost da budemo neshvaćeni od strane neistomišljenika. To je put ka slobodi u kome "ne slažem se" više nije čin agresije, nego granica koja čuva naš integritet. Hajde da dozvolimo da naš unutrašnji glas bude glasniji od eha tuđih zahteva. Kada odložimo teret tuđih očekivanja, možemo zaista uspravno da hodamo.
