Da li ste odrasli s narcisoidnim roditeljem? Psihološkinja Nina Racić donosi tehnike da to osvestite i prihvatite

Više nije upitno da osim genetike, stvari koje doživljavamo tokom detinjstva i te kako ostavljaju uticaj na način na koji posmatramo sebe i svet oko nas. One utiču na način na koji formiramo i održavamo odnose, na to kako osećamo emocije. Niko nije savršen, a samim tim ni naši roditelji.

Kroz život shvatimo da nas između ostalog i takvi ljudi okružuju. Ako dođemo u bliži kontakt sa njima i prođemo sa posledicama, imamo potrebu da čitamo o tome, da sebi objasnimo šta se desilo i kako da se zaštitimo ubuduće. Nažalost, dok smo deca, situacija je znatno drugačija. Mi ne znamo šta to tačno nije u redu ako je jedan od naših roditelja narcisoidna osoba i mnogo toga shvatimo tek dosta kasnije.

Teret krivice

Narcisoidne roditelje karakteriše izražena emocionalna nezrelost, nemogućnost regulacije emocija i stavljanje isključivo svojih potreba u prvi plan. Kao rezultat toga, odgovornost za svoje emocije i postupke prebacuju na decu. Zbog smanjenog kapaciteta za empatiju, oni ne shvataju kako ovo ili bilo koje drugo ponašanje utiče na dete. Kada smo deca, mi ne možemo prosto da odlučimo da ćemo da odemo od roditelja, pa nam jedino ostaje da gajimo nadu da možemo nekako da utičemo da stvari budu drugačije. Tada krivicu koja nam je nametnuta preuzimamo na sebe i pomišljamo: „Da sam samo malo bolji/a, roditelj bi me voleo, samo moram da se potrudim više.“ Ljubavi u ovim odnosima može da bude, ali ona dolazi uvek pod određenim uslovima. To znači da smo morali da se smeštamo u određeni kalup da bi život bio iole stabilan. Pasivna agresija, kažnjavanje ćutanjem i česte iznenadne promene raspoloženja samo su deo dinamike. U tim okolnostima dete je u situaciji gde da mora da nauči da prati vrlo suptilne znake koji na primer ukazuju na to da će roditelj da bude ljut i verovatno nasilan. Dete iz svega ovoga zaključuje da je ono odgovorno za sreću roditelja. Naravno, narcisoidni roditelj nikada neće biti srećan, zbog izrazitog unutrašnjeg nezadovoljstva i praznine.

Ako smo odrastali u ovakvom okruženju, preuzimanje krivice na sebe može dugo da nas, po navici, prati u međuljudskim odnosima, ali i dok smo sami sa sobom. Ključna tačka pri zbrinjavanju našeg unutrašnjeg deteta je svesnost i prepoznavanje činjenice nismo krivi zbog stvari koje su nam se desile tokom odrastanja.

Visoka očekivanja

Neki narcisoidni roditelji uglavnom pokazuju interesovanje za dete samo ukoliko ono nešto postiže. Pohvalu za uspehe dobiće vrlo retko jer u ovom slučaju roditelj koristi dete da bi sebi dao priznanje. Očekivanja su vrlo visoka, nekad i nerealistična i stvaraju pritisak. Dete se neumorno trudi jer se nada da je to način da dobije ljubav i prihvatanje. Deo pritiska su neizostavne kritike koje vode vrlo bolnom unutrašnjem osećaju: „Šta god da uradim nije dovoljno.“ Ili još težem: „Ja nisam dovoljan/dovoljna.“ Kada odrastu, ova deca često skrivaju svoje uspehe od roditelja jer će roditelj iz zavisti zbog osećaja niže vrednosti ili neostvarenog sopstvenog života reagovati sa nipodaštavanjem i omalovažavanjem. Staviće sebe u poziciju žrtve uz: „Samo ti uživaj u tvom lepom životu, baš tebe briga za mene dok se ja ovde mučim.“

Narušavanje granica

Kada odrastemo u ovakvom okruženju, to može da vodi tome da imamo vrlo popustljive granice sa drugima. Ovo se dešava zbog toga što je roditelj veoma intruzivan i oslanja se na validaciju deteta, kao da je dete deo njega. To je dodatno učvršćeno čestim geslajtovanjem, vrstom manipulacije gde neko izvrće našu percepciju realnosti i pravi nas „ludim“.

Jedna klijentkinja mi je, dok smo prorađivale njen odnos sa visoko narcisoidnom mamom rekla: „Doslovno je znala vrišteći da mi kaže: ’Ako je napolju kiša, a ja kažem da je sunčano, onda je sunčano!’“ U ovakvim uslovima, gde nam se poništavaju doživljaji i emocije i stvara sumnja u sopstveno iskustvo uz ogroman strah, teško je prepoznati šta nam je potrebno, šta je ono što nam prija ili ne prija, koje su to naše vrednosti. Sve ovo važno je da bismo imali zdrave granice i to je ono što možemo polako da počnemo da istražujemo, uz pomoć bliskih ili stručnih osoba, da bismo napravili iskorak iz odnosa sa roditeljem.

Prihvatanje i žalovanje

Nada da će se roditelj promeniti, kakav god da je, jeste nešto što vrlo teško jenjava. Kada shvatimo šta smo u detinjstvu sa njima pretrpeli, pokušaj da im objasnimo kako je to za nas bilo i izazovemo njihov pogleda na realnost često je nemoguća misija. Zbog toga je prihvatanje da je naš narcisoidni roditelj takav kakav jeste i da se verovatno neće promeniti, nekada celoživotni proces. Važno je da u odnosu sa njima naučimo da postavimo čvrste granice jer će svako pružanje mogućnosti za kompromis otići u njihovu korist. Nama ostaje da se pobrinemo za sebe, da radimo na svojoj regulaciji emocija i načinima da sebe umirimojer je to znanje koje narcisoidni roditelj nema, pa samim tim i ne zna da prenese. U nekim trenucima činiće nam se da nećemo moći da prebolimo svoje detinjstvo, ali je kroz povezivanje, podršku i osvešćivanje to zaista moguće. Tokom ovog procesa, kada shvatimo šta nam se desilo, možda ćemo žaliti za idealizovanom slikom roditelja koju smo izgradili da bismo lakše sve preživeli. Možda ćemo žaliti za bezbrižnim detinjstvom koje nismo imali ili se javi osećaj zavisti u odnosu na druge osobe kojima je to pruženo.

Sve vreme važno je da imamo na umu da mi kao deca nikako nismo mogli da doprinesemo i izazovemo teške stvari koje smo proživeli u detinjstvu i da uz strpljenje, podršku i razumevanje prema sebi možemo da izgradimo svoje kapacitete iz početka i istražimo i osnažimo svoj sopstveni pogled na svet.