Bez stalne adrese: ELLE intervju sa Snežanom Radojičić i Anjom Harper o izazovima i lepotama života u pokretu

U vremenu kada se sloboda često meri signalom wi-fi mreže, a komfor sigurnošću rutine, dve žene iz Srbije odabrale su drugačiji životni kompas. One su odlučile da umesto sigurnog posla i stalne adrese izaberu život u pokretu - i sve što on sa sobom nosi. Obe su odabrale neizvesnost umesto rutine, slobodu umesto sigurnosti, autentičnost umesto očekivanog uspeha.

U razgovoru za ELLE Srbija, ove srpske nomatkinje dele svoja iskustva o životu bez stalne adrese: kako izgleda raditi dok svet prolazi pored vas, šta znači pojam „dom“, kako se menjalo njihovo razumevanje slobode - i zašto je važno ne pristajati na ono što nam je servirano kao jedini mogući izbor. Istraživala sam i šta ih je podstaklo da odaberu nomadski život, kako ga danas žive, i šta su kroz njega naučile.

Zanimalo me je da li se sećaju trenutka kada su odlučile da napuste konvencionalan život i krenu na put u nepoznato.

Snežana kaže da to nije bio trenutak, već proces od više godina tokom kojih je sebe bespoštedno suočavala sa istinom o dotadašnjem životu, željama, snovima, ciljevima. Bila je na pragu četrdesete i, u konvencionalnim pojmovima, prilično uspešna. Ali istina je bila, napominje, da nije ostvarila nijedan svoj san, ništa od onoga o čemu je maštala još od detinjstva: da živi slobodno, izvan sistema, i da piše knjige. Život ju je odvukao u sasvim drugu stranu, radila je u korporaciji i objavljivala jednu knjigu u deset godina. Trebalo je priznati sebi da je promašila i da to nije ono što je želela od života te da smogne snagu za radikalnu promenu koja je podrazumevala da napusti sve i krene ka tom snu. To je bilo vreme pre pojave Instagrama i travel influensera, tako da nije imala nikakvu ideju o tome kako će to ostvariti, samo je znala da mora da pokuša. „Ako ne uspem, makar ću znati da sam dala sve od sebe“, iskrena je Snežana.

Za razliku od Snežanine introspektivne i „duge“ promene, Anjin ulazak u nomadski život bio je brz, impulsivan i u paru. Anja za početak svog nomadskog života kaže da se tačno seća tog „prelomnog“ trenutka. Bila je na Staroj planini sa društvom i u jednom momentu pozvao ju je Strahinja i rekao da je smislio ime Whatifness i kupio domen (to je tada pre devet godina bilo važno!), da je rešio da je posluša i da otkaz u velikoj advertajzing firmi i da kreću na put sa kartom u jednom pravcu, sa prvom stanicom Kambodža. „Tada smo bili zajedno možda samo šest meseci, ali shvatili smo da će nam kombinacija njegove veštine u pisanju i moje u fotkanju doneti mogućnost da radimo na putu i da tako finansiramo naš nomadski život. Totalno „na budalu“, smo se uputili u selo Kampot u Kambodži gde smo u zamenu za krov nad glavom i hranu pravili mini-reklame za sve smeštaje koji su nas primili“, objašnjava Anja.

Kako su vaša putovanja uticala na to kako danas doživljavate pojam „doma“? Da li je on za vas i dalje mesto, osećaj, stanje svesti ili nešto sasvim drugo?

Dom je jedan od onih nekoliko pojmova (poput slobode, ili ljubavi) koji se definišu kroz lični doživljaj, pošto za svakog od nas predstavljaju nešto drugo. Ali i za nas same, konotacije tih reči menjaju se sa godinama, iskustvom, potrebama. Između krajnosti, čiji jedan antipod možda najbolje opisuje stih Jure Stublića: „Samo jedno mesto na svetu se zove dom“ i nomadima omiljene izreke da je „dom svugde gde ti je srce“, postoji sijaset različitih značenja. Moj doživljaj doma kretao se u tom širokom rasponu, ali uvek sa akcentom na sigurnosti. U jednom periodu bio je prvenstveno nekretnina koju izdajem i koja mi donosi kakav-takav, ali sigurni prihod. Kad sam se u nekoliko navrata vraćala na po nekoliko meseci, postajao je ona moja sigurna luka gde najbolje mogu da čujem sebe. U međuvremenu, putujući svetom, zadržavala sam se i po nekoliko meseci na nekim mestima, i od svakog sam pravila sebi dom. Sećam da sam sa svake od tih tačaka postavljala objave u kojima sam ushićeno saopštavala te svoje nove „adrese“. Naša priroda je ambivalentna: mi smo i nomadi i sedeoci, pri čemu smo, istorijski gledano, neuporedivo duže bili prvo. Otuda i ta podvojenost u nama samima.

Sa druge strane, dom Whatifness je neobičan - kamper sa dvoje male dece.

Iako po kvadraturi najmanja, kamper je, i nama i deci, omiljena kućica, kaže Anja. Jer kad god ti pogled (ili komšije) dosade, samo se pomeriš. Dan na putu izgleda dosta uobičajeno, ujutru se sprema doručak, uvek ima nešto da se sklanja i sprema kao i u regularnoj kući, samo je u kamperu sve manje pa se brže, na sreću, završi. Sad kad su malo porasla, deca vršljaju tu oko kampera, izmišljaju neke igre. Ako ima da se uradi neki posao, jedno od nas završava to, drugo akcija sa decom. Život u kamperu mene uvek tera da budem više prisutna u momentu jer nemam milion i jednu pogodnost gde mi je sve nekako olakšano, a onda mozak, od viška slobodnog vremena, brine o nekim neuhvatljivim, egzistencijalnim stvarima. Taj osećaj prisutnosti najviše cenim kod ovakvog tipa putovanja.

Snežana je, za razliku od Anje, žena koja putuje sama. Koji su izazovi sa kojima se najčešće suočava i šta bi savetovala ženama koje sanjaju o slobodi nomadskog života, ali ih strah i neizvesnost sputavaju da krenu?

Ne volim da delim bilo kakve savete ili recepte, rekla je Snežana, napominjući jednu važnu činjenicu, a to je da je stvar sa strahovima vrlo jednostavna: strahovi su zaslužni za to što smo živi, osim kad postanu krivi za to što ne živimo.

Nomadski život zvuči idilično, pogotovo sa decom, ali i on nosi izazov.

Najveći izazov koji nas je oblikovao jesu deca, navodi Anja. Nastavili smo da živimo mahom na putu i od kad su se rodili Ada i Ogi, i to je bilo nešto najteže ali i najlepše na šta smo morali da se prilagodimo. Mala deca, mali prostor, nemanje nikakve asistencije, puno posla sve to se i nama ponekad smuči, ali uvek prevagne ta želja da vidimo nove stvari, da ih doživimo sa decom, da ne odustanemo od sna, i onda nam bude lakše. Nikome ne bih preporučila da napusti posao i da nema neku ideju kako će da zaradi za lebac, naročito kada imate decu. Ali pod pretpostavkom da niko tako nešto ne bi ni uradio, i da ima način ili ideju kako da nabavlja pare, onda je jedino stvar u probanju. Mi se uvek vodimo mantrom: Šta ako sve bude kako treba? Nismo talentovani da smišljamo najcrnje ishode, nego nekako uvek razmišljamo, a šta ako nam uspe? Naravno pola stvari zapravo ne uspe, ali u procesu se nabaždari neko rešenje. A za ritam između freelance angažmana i roditeljstva na putu Anja nasmejano kaže: „Tajna je u jednoj reči: insomnija.“

Kako izgleda vaša svakodnevica kada je reč o radu, pisanju, ali i nezi tela i duha - u uslovima koji se stalno menjaju? Postoje li rituali koji vam pomažu da održite kontinuitet uprkos promenama?

Snežana: Rituali su po definiciji suprotni adaptibilnosti, osobini koja je presudno bitna da biste preživeli na drumu. Nemam rituale kad je reč o svakodnevici i pisanju. Neprekidno se prilagođavam. Tehnički gledano, meni treba struja da bih punila lap-top dok pišem ili montiram video. Nju obezbeđujem najčešće preko solarnog panela koji nosim. Ako nema sunca, moram da se snalazim, što zavisi od zemlje i mogućnosti. U Japanu i Kini na skoro svakoj prodavnici postoje spoljašnje utičnice. U Americi postoje državni kampovi sa utičnicama kod svakog kamp-mesta. U jeftinijim zemljama iznajmljujem sobu. Tu su kafei i tržni centri u koje odlazim samo da bih radila. Moj nomadski život može se opisati kao proces stalnog usklađivanja sa okolnostima.

Anja: Izazovno, u najmanju ruku. Ali ja uvek vagam između komfora i uzbuđenja i biram ovo drugo. Mi nemamo radno vreme, i zbog toga, iako je teško to razumeti, godinama nismo bili na pravom odmoru, recimo. Ali, to je nešto što smo mi izabrali, nestabilna fleksibilnost nasuprot ušuškanoj sigurnosti. I tu spada moja briga o duhu, dok god imam mogućnost tog izbora, moje duševno stanje je u redu. Briga o telu je i dalje totalno prepuštena dobroj genetici od moje majke i jurcanjem za decom i kučićima, za ostalo se nažalost nema energije!

Budući da boravite u različitim kulturama, kakva su vaša iskustva sa lokalnim zajednicama? Imate li utisak da vaša putovanja ostavljaju trag u mestima kroz koja prolazite, i obrnuto?

Snežana: Zagovornik sam putničke struje koja smatra da trag našeg prolaska negde treba da bude što manji, skoro nepostojeći. Masovni turizam od šezdesetih godina prošlog veka, te novovekovni digitalni nomadi nepovratno su promenili svet. Te promene krive su za napuštanje tradicije, uvođenje zapadnog modela života i poslovanja koji je veštački nakalemljen u zajednicama od kojih su mnoge donedavno živele na isti način kao pre nekoliko hiljada godina. Treba putovati tiho i neprimetno, a ako se već moraju postavljati fotografije egzotičnih mesta na Instagram, onda barem nemojmo da pinujemo i otkrivamo gde su snimljene. Svojim očima sam gledala kako malo ribarsko selo u Meksiku postaje turistička Meka, nakon objava jedne britanske influenserke.

Anja: Sa druge strane, Anjin najveći utisak za ovih devet godina intenzivnog putovanja jeste to da su ljudi mahom dobri, predusretljivi i manje-više svugde isti. Da, razlike u kulturi postoje, naravno, ali esencijalno to su sve iste osobine, da nekom pomogneš, da nekog ugostiš i da se neko oseća lepo u tvojoj zemlji. „Na putu smo upoznali mnogo zanimljivih ljudi, a verujem da smo neke od njih i mi barem malo inspirisali. A što se traga tiče, ovim putem molimo vlasnika prelepog starog Rovera kome smo ostavili štraftu na njegovom dragulj zelenom desnom krilu, da nam retroaktivno oprosti“, iskrena je Anja.

Boravak u drugačijim kulturama posebno oblikuje i decu. Šta ona iz toga uče?

Primetili smo da, najverovatnije baš zbog izloženosti raznim neobičnim događajima i kulturama, deca imaju možda malo celovitije shvatanje sveta nego što je to uobičajeno za njihove godine. Mislimo da je to direktna posledica putovanja. Deca su videla mnoge stvari koje Strahinja i ja možda nismo do naše dvadesete godine. I to bogatstvo upoznavanja sveta, razne druge dece koja pričaju na raznim jezicima, čudne hrane i običaja po mom mišljenju mogu da budu samo dobra stvar. Na koji način to oblikuje njihov život, moći ćemo verovatno da shvatimo tek kad pogledamo unazad, kad budu odrasli. Sve može da se desi, možda kao matori ne požele da kroče nogom iz svog grada, ali čisto sumnjam da će to biti slučaj jer već sada non-stop pitaju kad ćemo negde sa kamperom ako dugo nismo nigde bili, recimo preko zime.

Da li danas slobodu osećate više u kretanju - ili u nekoj unutrašnjoj tišini koju ste na putovanjima pronašli?

Snežana: Sloboda za mene predstavlja neograničenu mogućnost samostalnog odlučivanja o svakom narednom potezu u mom životu. Na svom putu ja nemam ništa poznato oko sebe i ne mogu da funkcionišem na auto-pilotu. Moj način života iziskuje stalnu prisutnost sada i ovde, te preuzimanje potpune odgovornosti za sve na šta imam uticaja. Za druge aspekte slobode, one filosofske, nemate vremena dok uređujete entropičan svet oko sebe. Kada ste non-stop zatrpani novim senzacijama, ne stižete ni da ih daunlodujete, a nekmoli da ih obradite. To na red dolazi tek kad se negde, makar i na kratko, ustalite. Zbog toga su meni potrebni periodi mirovanja na sigurnom, kada iznajmim neko mesto na kome mogu da o svemu promišljam i pišem. I ta ukotvljavanja su mi dragocena.

Gde vidite Whatifness u narednim godinama?

Anja: Pošto deca treba za par godina da krenu u školu, nećemo biti toliko fleksibilni sa vremenom u smislu putovanja. Mogli bismo da ih homeschoolujemo, ali želimo da idu u školu i sa drugom decom, a ne samo da budu sa nama koji smo sa obrazovanjem stali na trepljarima i konveksnim i konkavnim ogledalima. Zato tražimo neko mesto koje će u nama buditi neki osećaj mira i spokoja, gde možemo da povučemo malo ručnu. A what ifovi su na svakom koraku, samo treba da znaš da gledaš pažljivo.