ELLE intervju sa rediteljem Goranom Stankovićem: „Što je priča lokalnija i autentičnija, to postaje univerzalnija“

Goran Stanković, reditelj koji je obeležio novu eru domaće televizije serijama poput "Jutro će promeniti sve" i "Sablja", na nedavno završenom Toronto International Film Festivalu predstavio je svoj prvi dugometražni film "Oče naš". Publika ga je dočekala ovacijama, a Variety ga je uvrstio među 20 najboljih internacionalnih naslova na festivalu. Njegova ostvarenja povezuje duboko promišljanje zajednice, generacije i sistema moći, a u razgovoru za ELLE otkriva kako gradi priče koje jednako pokreću lokalnu i svetsku publiku.

Serija "Jutro će promeniti sve" postala je ogledalo jedne generacije, a promenila je i televizijski format kako u vizuelnom smislu, tako i u smislu da je vratila mladu publiku pred ekrane. Kako danas gledate na taj projekat i njegov odjek?

Uvek se prijatno iznenadim kada vidim da ta serija tako vitalno živi svoj život nakon skoro osam godina od svog nastanka. Očigledno da je ta otvorenost i brutalna iskrenost o našim životima bila jedan od bitnijih preduslova da ona bude uspešna. Ponosan sam što smo najpre Vlada Tagić i ja tada jako verovali u tu priču iako ona na papiru nije delovala kao da će napraviti ovoliki odjek. Mnogi su se pitali kada bi pročitali: „Pa šta se njima dogodi u seriji, koji je zaplet, i o čemu je ova serija?“ Mi smo pokušavali da to artikulišemo, ali tek kada je serija nastala mogle su da se vide te nijanse, da se oseti duh tih likova, tog grada i atmosfere u kojoj žive. To nije bilo moguće dokazati na papiru. Meni se čini da je ona još aktuelna jer se bavi nekim vanvremenim temama, i kako se svaka nova generacija suočava sa tim izazovima oni sebe prepoznaju u tim likovima.

Radili ste i na seriji "Sablja" koja je uspela da kroz lokalnu priču osvoji međunarodne nagrade (Kan i Šangaj). Šta mislite da je svetska publika prepoznala u ovoj priči - šta je to univerzalno u našem lokalnom iskustvu što ih je dotaklo? I na tom tragu da li je vaš filmski jezik pre svega alat za razumevanje sopstvene sredine ili medij kroz koji pokušavate da dokučite određene procese u društvu koji su na neki način univerzalni?

Vremenom sam shvatio da što je priča lokalnija i što je autentičnija, samim tim postaje i univerzalnija. Ali samo ako joj se zaista posvetite iskreno bez namere da promovišete univerzalne vrednosti jer tada je uništavate i razvodnjavate. Tako je i sa "Sabljom". Mi smo probali da uđemo u DNK našeg mentaliteta, da postavimo ključna pitanja o tome ko smo mi, kako se baš nama uvek dešava slična sudbina i kako smo dovde stigli? Upravo se taj trenutak atentata na premijera postavio kao ključni obrazac našeg društva u kojem se vidi to opiranje da živimo u jednom uređenom sistemu. Nama su korupcija, nepotizam i šurovanje toliko urezani u način življenja da su neki ljudi tada bili spremni da izvrše atentat i državni prevrat pre nego da prihvate drugu vrstu uređenja. "Sablja" pored sagledavanja svega što se dogodilo postavlja ključno pitanje, gde smo mi kao pojedinci u svemu tome i koja je naša uloga. Izgleda da to pitanje nije samo nama svojstveno, već mnoga društva pokušavaju da pronađu svoj smisao u aktuelnim dešavanjima i da se orijentišu u haosu koji im se dešava.

U filmu "Oče naš" polazite od intimne drame čoveka u potrazi za spasenjem, ali ulazite i u pitanje zloupotrebe autoriteta i vere. Kako ste balansirali između lične priče junaka i univerzalnog pitanja moći i kontrole koje film otvara?

Kroz rad na ovom filmu vodio sam se idejom da moram da prikažem kompleksnost tog sistema koji obrađujem. Da, iako na površini stvari mogu da izgledaju crno-bele, dobre i zle, da ispod površine moraju da postoje nekakvi razlozi za takav oblik ponašanja i za nastanak takvih ekstrema. A ti ekstremi podrazumevaju lečenje ljudi prebijanjem i psihičku manipulaciju. Trebalo mi je dosta vremena, razgovora sa ljudima koji su bili deo te komune, istraživanja o nasilju, uticaju vere i polugama moći kako bih napravio jedan temeljan pristup temi. Dok, naravno, sve vreme imam svest da ne pravim doktorsku disertaciju, već film koji mora da ima dramaturgiju, tenziju, da nosi neizvesnost, da vizuelno prenese emociju i ono što ne može izgovoriti.

U filmu glume Boris Isaković i Vučić Perović, ali i niz glumaca iz regiona. Kako ste birali ekipu i šta je bilo presudno u odabiru glavnih uloga - harizma, unutrašnja energija, ili možda osećaj da nose generacijski i društveni pečat priče?

Meni je u radu sa glumcima važan naturalizam, to mi je uvek polazišna tačka i bitno mi je da glumci sa kojima radim mogu uvek da budu utemeljeni u realizmu svojom izvedbom. A onda odatle gradimo ostale nijanse i ponekada stilizacije, ali ne verujem da rezultat može biti dobar ako se krene obrnutim redosledom. Zato mi je u izboru važno da to budu ljudi koji veruju u minimalizam kao izražajno sredstvo i ne plaše se da samo postoje u trenutku čak i kad ništa ne rade. Takođe, bitno mi je da to budu glumci koji veruju u proces filma i u činjenicu da u trenutku kada su u kadru, nije sve na njima, da pored njih još puno elemenata radi za njih i priča priču koja je neophodna. Tu im pomaže kostim, scenografija, muzika, osvetljenje i razni drugi segmenti koji im dozvoljavaju da oni samo budu prisutni u tom trenutku, umesto da sav teret nose na sebi. Boris Isaković i Vučić Perović definitivno spadaju u takve glumce i veoma sam ponosan na njih i uloge koje su ostvarili u filmu. Naravno, zajedno sa celim ansamblom gde je takođe bilo i dosta naturščika kojima je to bio prvi put na filmu.

Film deluje kao vrlo lična priča, iako je univerzalna. Da li je u njoj bilo nečeg što je za vas intimni obračun - sa verom, sa autoritetima, ili možda sa sopstvenim dilemama o granicama slobode i kontrole?

Mislim da treba napraviti distinkciju između autobiografskog rada i ličnog rada. Dakle, mi kao reditelji i scenaristi, ne pravimo neprekidno autobiografska dela, ali u opisu našeg poziva je da sve što radimo pretvorimo u ličnu priču. Tako je i slučaj sa ovim filmom, ja sam kroz rad na njemu uvek tražio lični ugao i one stvari sa kojima ja mogu da se poistovetim. Ono što je definitivno nešto sa čim se ja borim jeste naše podneblje i očekivanja naše sredine o tome kako i na koji način treba biti jak, snažan i ne pokazivati slabost. To je jedan narativ koji mi preuzimamo generacijama i koji u stvari blokira emocije koje su potpuno prirodne i odbacuje ih kao štetne, kao odraz slabosti i nedovoljnosti. Tako sam u filmu kreirao jedno mesto gde se od tebe traži da budeš jak, disciplinovan i poslušan, pa ide dotle da fizički kažnjavaš drugog kako bi mu pomogao. A pritom se na tom mestu ne traži uzrok zbog čega je neko postao ovisnik, šta je ta ovisnost zamenjivala i kako da se taj elementarni problem razreši. Već se nudi jedan novi sistem verovanja, baziran na veri, nasilju i podređivanju. Mene je ta kontradiktornost inspirisala da istražim to mesto i izgleda napravim nešto što rezonuje sa širim auditorijum od ovog našeg podneblja gde je nastalo.

Kritika Varietyja istakla je moralnu složenost i vizuelnu preciznost vašeg filma. Kako ste gradili taj balans između estetskog i etičkog - između lepote filmskog jezika i surovosti tematike?

Imao sam sjajne saradnike na filmu, između ostalog scenografkinju Zoranu Petrov i direktora fotografije Dragana Vildovića, koji su doprineli da napravimo taj utisak da je sve prirodno i istinito dok je istovremeno sve jako kontrolisano i promišljeno. Mislim da je generalno jedna od mojih mana što uporno pokušavam da nađem nešto lepo i uzvišeno i u nečemu ružnom i surovom. Sa druge strane, ova tema i ambijent toliko su pesimistični da nisam imao želju da ih još dodatno pocrtavam filmskom prljavštinom i nedostatkom estetike. Imam utisak da je stvoren nekakav balans.

Nakon master studija na AFI-ju u Los Anđelesu i iskustva u internacionalnom filmskom okruženju - šta vam je bilo najvažnije da zadržite iz lokalnog, srpskog konteksta u ovom filmu, a šta ste želeli da nadogradite globalnim filmskim jezikom?

Moje filmsko obrazovanje prošarano je jakim evropskim uticajem i filmovima Tarkovskyog, Bergmana, Kieślowskog. Dok je sa druge strane studiranje u Americi i odrastanje uz američke filmove bilo pod uticajem Scorsesea, Paula Tomasa Andersona, Terrencea Malicka i drugih. Taj spoj je prilično šizofren i vrlo je teško naći puno zajedničkih tačaka, ali mislim da je upravo to kod mene stvorilo neki zanimljivi hibrid. Veoma me privlači filmska poezija evropskih autora, ali isto tako mnogo volim zanatske i žanrovske elemente nezavisnih američkih autora, usred svega toga napravio sam neki svoj pristup koji, kada se meri lokacijski, pada direktno negde u Atlantski okean.

Festival u Torontu na kome je vaš film imao svetsku premijeru jeste mesto odakle se karijere usmeravaju ka globalnoj sceni. Da li sebe u narednom periodu vidite više u regionalnom i evropskom filmu, ili imate ambiciju da zakoračite u američki i svetski produkcioni sistem?

Toronto spada u „veliku petorku“ festivala, uz Kan, Veneciju, Berlin i Sandens. To je festival koji sada ima svoju pedesetu ediciju i ispostavilo se da je pravo mesto za "Oče naš", upravo zbog tog evro-američkog pristupa koji film ima. Ja sam proveo pola decenije u Los Anđelesu i taj način rada mi nije stran, tako da vidim sebe da nastavljam da radim tamo, koliko vidim sebe i ovde. Često se ispostavi da priče koje dođu do mene definišu gde i kako ih treba raditi. Uvek se trudim da se prilagodim priči, da joj priđem na najautentičniji način, da joj se posvetim i da ne pokušavam da je ubacim u neki kalup.

Koliko vam je važna domaća publika i kakva očekivanja imate od prikazivanja filma u Srbiji i regionu?

Uvek je najvažnija domaća publika, ovo je naša priča koja se dogodila pre 15 godina kod nas, i ona je za nas najbitnija. Super je ako rezonuje šire, ali je najbitnije da se ovde pokrene dijalog o toj temi i da se doživi emocija koju film nosi. Kao i sa "Sabljom", mislim da će publika biti dosta polarizovana oko filma, pogotovo oni koji ne budu gledali, nego samo čitali o filmu. To je ipak film koji govori i kontroverznim temama, govori o poziciji crkve, o zloupotrebi vere i moći, o nasilju. Te teme su aktuelnije nego ikad i siguran sam da će izazvati dosta polemike. Moja želja je da ljudi pre svega pogledaju film pre nego što budu donosili zaključke i oglašavali svoje stavove jer sam zaista proveo dosta vremena u nastojanju da napravim kompleksan prikaz onoga što se dogodilo i pokušao da razumem sve strane. Nisam ih pravdao, ali film daje jedan trodimenzionalan prikaz jedne velike tragedije.

Ako biste morali da opišete svoj filmski jezik u nekoliko rečenica - šta je ono što vas čini autorski prepoznatljivim i šta publika može da očekuje kao vašu nit u budućim delima?

Teme su obično te koje nađu put do autora jer one često dolaze iz nesvesnog. Za mene su to najčešće bile teme koje su društveno-politički angažovane, koje daju nekim ljudima kojima je uskraćen glas, prostor da progovore. Ja vrlo odgovorno doživljavam poziciju filmskog autora i osećam neku vrstu moralne obligacije da govorim o stvarima koje nam se u društvu događaju, da probam da ih razumem, razložim i pretvorim u neko dramsko delo kako bismo onda svi zajedno (uključujući i mene) u nekoj zamračenoj sali svi to gledali i doživljavali emotivna pročišćenja i imali nove uvide o nama samima.