Koliko ste puta stali pred ogledalo i zapitali se: „Da li je ovo što vidim ono što vide i drugi? Jesam li privlačan/na onoliko koliko mislim da jesam, ili možda manje?“ A da li ste znali da većina ljudi pogreši u toj proceni? Nova, zanimljiva i pomalo šokantna istraživanja pokazuju da je naša slika o sebi u znatnom raskoraku sa onim kako nas drugi vide.
Ko potcenjuje, a ko precenjuje sebe?
Istraživač Greitemeyer je u seriji od šest studija koje su obuhvatile više od 1000 učesnika iz Evrope otkrio da postoji jasan obrazac u tome kako procenjujemo sebe u odnosu na to kako nas vide drugi. Ukratko, stvari stoje ovako:
- Privlačniji potcenjuju sebe. Pojedinci koje su posmatrači ocenili kao natprosečno privlačne sebe su videli kao manje privlačne nego što su ih drugi doživljavali.
- Manje privlačni precenjuju sebe. Oni koji su objektivno ocenjeni kao manje privlačni sebe su smatrali privlačnijim nego što su ih drugi procenili.
- Prosečni su najbliži istini. Ljudi prosečne privlačnosti dali su ocene koje su se najviše podudarale sa procenama posmatrača.
Ovo precenjivanje kod manje privlačnih osoba bilo je izraženije nego potcenjivanje kod privlačnijih osoba. Zanimljivo je da čak i kada su manje privlačne osobe zamoljene da zamisle kako ih drugi vide, one su precenile koliko privlačno izgledaju drugima.
Iskrivljeno ogledalo svakodnevnog života
Ovo možda zvuči kao naučni eksperiment, ali sigurno ste i sami imali ovakva iskustva. Možda vas je prijatelj iznenadio komplimentom na račun izgleda, a vi nikada niste razmišljali o sebi na taj način. Ili ste, pak, sa užasom gledali fotografiju na kojoj se sebi ne dopadate dok su vam drugi govorili da izgledate sjajno. Upravo u tim trenucima vidimo jaz između našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg ogledala.
Razlog za ovo neslaganje leži u dubokim psihološkim obrascima. Naše unutrašnje ogledalo nije neutralno; ono je formirano kroz iskustva iz detinjstva, kritike, pohvale i sve interakcije koje su oblikovale naše samopouzdanje. Drugim rečima prava slika o nama često je mozaik sećanja, uverenja i doživljaja.
Psihološka funkcija ovog fenomena može biti mehanizam odbrane. Postoji verovatnoća da su osobe koje sebe precenjuju tokom odrastanja imale snažnu podršku koja ih je uverila u sopstvenu vrednost. Ili su nesvesno razvile mehanizam koji ih štiti od spoljašnje kritike. S druge strane, oni koji potcenjuju svoju privlačnost često su vođeni snažnim unutrašnjim kritičarem i perfekcionizmom koji ih je možda i doveo do vrlo atraktivnog izgleda.
Zanimljivo je da manje privlačne osobe mogu biti lošije u proceni sopstvene privlačnosti, ali i privlačnosti drugih. One su imale tendenciju da manje razlikuju privlačne i neprivlačne stimuluse kada procenjuju privlačnost drugih ljudi. Međutim moguće je i da manje privlačne osobe smatraju da je širi spektar ljudi privlačan u odnosu na njihove lepše vršnjake. Ovo daje novu dimenziju lepoti i njenom doživljaju.
Šta zaista privlači druge?
Greitemeyerovo istraživanje pokazalo je da su se ispitanici uglavnom slagali oko toga ko je privlačan, ali mnogo manje oko toga ko je neprivlačan. Dakle konsenzus postoji, ali nije potpun.
Važno je dodati i jedno ograničenje istraživanja: ocenjivala se isključivo fizička privlačnost na osnovu fotografija nepoznatih ljudi. Harizma, duhovitost, toplina i inteligencija osobine su koje često presudno utiču na našu privlačnost i one ovde nisu bile uključene. Da su procene davali prijatelji ili partneri ispitanika, rezultati bi verovatno izgledali drugačije.
Naša percepcija izgleda ne zavisi samo od lične istorije već i od kulture u kojoj živimo. Društvene mreže i idealizovane fotografije neprestano nameću standarde lepote koji su daleko od realnosti.
Filteri i aplikacije za ulepšavanje dodatno pomeraju granicu između stvarnog i zamišljenog pa nije čudo što se često osećamo nesigurno pred sopstvenim odrazom.
Kada uporedimo sebe sa savršeno predstavljenim drugima rizikujemo da izgubimo realan osećaj o sopstvenoj privlačnosti. I obrnuto kada tražimo potvrdu vrednosti isključivo kroz lajkove i komentare možemo upasti u zamku prenaglašavanja sopstvenog izgleda.
Psihološki savet: Kako uskladiti unutrašnje ogledalo sa realnošću?
- Prepoznajte svog unutrašnjeg kritičara. Svesno se zapitajte da li vas vaša samoprocena zaista štiti ili vas sabotira. Prestanite da se poredite sa slikama sa društvenih mreža.
- Usredsredite se na unutrašnje kvalitete. Izgradite samopouzdanje na svom znanju, ljubaznosti, humoru i strasti, to su stvari koje možete kontrolisati.
- Osvestite svoju jedinstvenost. Ne postoji druga osoba poput vas. Vaš osmeh, pokreti, energija i način na koji se smejete čine vas jedinstveno privlačnom osobom.
- Negujte odnose koji vas podržavaju. Okružite se ljudima koji vas vide i cene onakvima kakvi zaista jeste van fizičkog izgleda.
Najprivlačnija stvar koju možete nositi je samopouzdanje.
Na kraju Greitemeyerovo istraživanje nije samo o lepoti već i o tome koliko ne poznajemo sebe. Prava privlačnost ne gradi se samo u oku stranca ona se otkriva kroz ljubaznost harizmu humor i autentičnost. Ono što nas čini zaista privlačnim nije simetrija lica već simetrija između onoga kako se osećamo iznutra i onoga što zračimo spolja.
Zato sledeći put kada stanete pred ogledalo setite se: možda ne gledate svoje pravo lice već sliku koju su oblikovala prošla iskustva i sopstvena očekivanja. Ne dozvolite da vas iznenađuju rezultati fotografija već se fokusirajte na ono što je zaista unutra. Jer kako se osećate u svojoj koži jeste ono što je jedino važno.
