Odbijanje pomoći, oslanjanje isključivo na sebe... Kao odrasli, sposobnost da se brinemo o sebi i zadovoljavamo svoje potrebe je ključna. Međutim, kada je autonomija prenaglašena, ona postaje više prepreka nego prednost. Dok društvo ceni individualizam, hiper-nezavisnost vodi ka obrascima ponašanja koji mogu opteretiti i društveni i profesionalni život.
Koji znakovi ukazuju na hiper-nezavisnost?
Osobe koje razvijaju ovaj obrazac izbegavaju svaku vrstu pomoći i radije sve obavljaju same. Na poslu, to se može videti kroz odbijanje delegiranja zadataka, što vodi do preopterećenosti i rizika od sagorevanja.
Često diskretne i sumnjičave prema drugima, hiper-nezavisne osobe teško skidaju svoje emocionalne barijere. Retko dele privatne informacije i ne izražavaju svoje potrebe. Ovaj nedostatak poverenja otežava im stvaranje dubokih i trajnih emotivnih veza, što ih često vodi u izolaciju.
Kako se razvija hiper-nezavisnost?
Strah od ranjivosti najčešće proističe iz bolnih iskustava: izdaje, vršnjačkog nasilja, porodičnih trauma… Sve to podstiče osobu da se zaštiti tako što će računati samo na sebe.
Istraživači su uočili značajnu povezanost između rana iz detinjstva i hiper-nezavisnosti. Studija objavljena 2025. u Research Journal of Psychology povezuje ovaj obrazac sa teorijom privrženosti, posebno sa izbegavajućim tipom privrženosti: „Rana trauma ometa formiranje sigurne veze, podstičući pojedince da razviju mehanizme usmerene na autonomiju i emocionalno povlačenje.“
Hiper-nezavisnost se često razvija i kao posledica neispunjenih potreba u detinjstvu: fizioloških, emotivnih ili onih vezanih za sigurnost. To je naročito izraženo u slučajevima parentifikacije, kada dete mora da preuzme ulogu odraslog i brine o roditeljima, na štetu sopstvenih potreba.
Takva iskustva mogu stvoriti unutrašnja uverenja poput: „ne zaslužujem podršku“, „ranjivost je slabost“ ili „drugi nisu pouzdani“. Kao odgovor na te nesigurnosti, hiper-nezavisnost postaje način zaštite i kontrole.
Kako prevazići hiper-nezavisnost?
Oslobađanje od ovog obrasca moguće je i počinje malim koracima, te učenjem da delegiramo zadatke ili da potražimo pomoć u svakodnevnim situacijama. To može biti poveravanje jednostavne obaveze drugome, traženje saveta ili situacija u kojoj zamolite nekoga da pričuva kućnog ljubimca tokom odsustva.
„Postepeno shvatate da možete da računate na ljude oko sebe. To je ciklus - poverite zadatak, poverenje se gradi i kasnije se usuđujete da zatražite pomoć kada vam je potrebna”, objašnjava Andrea Cauchoix, kouč za emocionalnu i ljubavnu inteligenciju.
Ipak, kada su traume dublje i uverenja čvrsto ukorenjena, teško je samostalno izaći iz ovog obrasca. Tada je neophodan rad sa stručnjakom kako bi se zalečile stare rane i pronašla ravnoteža između zdrave autonomije i otvorenosti ka drugima.
