Vaš rad je deo postavke izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu "Aktivitet: 100 godina nadrealizma". Možete li nam reći nešto više o izložbi i o vašem radu koji je izložen?
Trenutno aktuelna izložba deo je projekta koji obeležava stogodišnjicu nadrealizma u Srbiji i svetu. Između ostalog, prikazani su radovi beogradskog nadrealističkog kruga, najviše sa početka prošlog veka, gde se vidi njegov odnos sa globalnim nadrealizmom u umetnosti 20. i 21. veka. Tu se nalazi i odabir nekoliko savremenih umetnika čiji radovi komuniciraju u okviru tog pravca. Bila mi je izuzetna čast da su moji radovi prepoznati i da se nalaze pored umetnika kao sto su Marko Ristić, Vane Bor, Oskar Davičo, Vladan Radovanović, Max Ernst, Joan Miro, Man Ray… Jedan deo radova koje sam predstavila, nalazi se u kolekciji Muzeja savremene umetnosti. Višegodišnji projekat na kome radim, u muzeju predstavljen pod nazivom Poligon, čini „mapu uma“ koja nam omogućava da stignemo negde drugde, u svet simbola i međuprostor koji samo naslućujemo. Dok sam radila ove radove, mene je obuzimalo pitanje unutrašnjeg govora, pozadina definisanog i beleške različitih stanja. Struktura tih ambijenata zasnovana je na međusobnim odnosima koje ti objekti grade između sebe i sa posmatračem.
Vaši radovi često uključuju kombinaciju skulptura, instalacija i konceptualnih elemenata. Kako birate materijale i forme koje koristite u svojim projektima? Na koji način se vaša sklonost i upotreba određenog medija menja?
Materijal je uvek u službi ideje i svaki odabir blisko je povezan sa karakterom svakog rada. Materijal često svojim osobenostima pojačava sadržaj skulpture. Neki materijali su me uvek više privlačili i njima sam se često vraćala, još od ranih radova. Takođe, sve više me privlače načini na koji se materijali kombinuju. Na poslednjim izložbama najviše prepoznajemo različite vrste pečene gline, zatim gips, drvo, vosak, grafit, aluminijum, papir. Izuzetno volim kada mogu sama da savladam materijal, bilo svojim rukama ili dobrim poznavanjem procesa kroz koji on prolazi da bi na kraju izgledao onako kako želim.
Radite na internacionalnom nivou, sa izložbama u prestonici, ali u gradovima širom zemlje i sveta. Kako različiti kulturni konteksti utiču na vaš rad i njegove interpretacije?
Imala sam dosta izložbi u zemlji i inostranstvu. Putovanje me čini bogatijom. Posmatram nijanse i osobenosti ljudi, odnose, običaje, različite kulture. U svakom gradu otkrivate nešto novo o svetu i sebi. Moje teme su univerzalne i ne oslanjaju se direktno na političko-socijalni kontekst nekog mesta. Međutim, geografija mi je važna i sva ta iskustva iz drugih zemalja ostala su upisana u mom radu.
Danas, s porastom digitalnih umetničkih formi, gde vidite mesto skulpture i ambijentalnih instalacija u savremenoj umetnosti?
Skulpture i ambijentalne instalacije imaju svoj život, odvojen od digitalnih formi. To ne znači da one u nekom segmentu ne mogu da se spoje. Takve složene strukture rasprostranjene su u svetu, samo kod nas postoji nedostatak razumevanja i produkcijska spremnost za tako nešto, pa nastaju figurativne skulpture koje su drugde odavno prevaziđene. Veoma bih volela da kod nas vidim neke ambijentalne instalacije poput onih koje stvaraju umetnici Olafur Eliasson, Anish Kapoor, Ai Weiwei… a koje imaju kako skulptorsku i estetsku, tako i aktuelnu tematsku komponentu.
Jedan od vaših zapaženih radova je "Subjektivno" u okviru koga ste istraživali odnos između slike i reči. Na koji način taj spoj omogućava drugačiju interpretaciju poruka u javnom prostoru? U kom kontekstu ste vi istraživali ovaj odnos?
Reči su samo jedan način komunikacije. Danas se, spajanjem ili ukrštanjem reči i zamenica, poigravam sa uobičajenim značenjima koje svakodnevno čujemo. Poneke reči često se u svojim suprotnostima koriste zajedno, kao sistem koji definiše određeno isključivo stanje. Takođe mi je bio važan način na koji spajam reči međusobno, kako ih ispisujem, kako utiskujem stanje u materijal. Zatim odabir oblika, materijala kao i zajedničke povezanosti sa celinom. Neki radovi nemaju reči, ali ih posmatrač može čitati kao određen znak, reč ili priču. Rad na projektu Subjektivno, desio se u Beču, u toku trajanja stipendije, 2002. Uobičajeni znaci koje viđamo u javnom prostoru govore nam gde da idemo, šta da radimo ili kako da prepoznamo određen proizvod. Nasuprot tome, samo delimično koristeći jezik advertajzinga kretala sam se ka novoj dimenziji u kojoj ne postoje nikakve eksplicitne poruke i koja nema agresiju preporuke. Postoji samo subjektivno prepoznavanje u određenim okolnostima u kome su nastali novi znaci koji govore o identitetu, želji, socijalnom okruženju, odsustvu. Nastavljajući rad na tom projektu, proučavam neposrednu vezu između slike i reči te pokušavam da pronađem „idealnu“ kombinaciju, gde jedna drugu objašnjava i identifikuje. Fotografije ljudi, mesta, predmeta i događaja koje sam snimala u raznim zemljama pojavljuju se unutar kružnih lajt boksova. Slike su povezane rečima koje ih na poseban način tumače. Posmatrač, isto kao i autor, jeste merilo svega prikazanog. Ne postoji univerzalna istina po kojoj se slika i reč prepoznaju. Postoji atmosfera/ambijent koji se pojavljuje i daje objektu punoću i potencijal drugačijeg čitanja.
Istražujete prolaznost i promene stanja predmeta i prostora. Kako pronalazite inspiraciju u svakodnevnim stvarima i kako im pristupate na umetnički način?
U mojim radovima primetan je narativ sastavljen od predmeta i reči, i ja im svojom intervencijom dajem moć da govore o vremenu, prostoru, prolaznosti, melanholiji, čežnji, ali i beskrajnoj mogućnosti transformacije. Metafizika predmeta jeste nešto što me zanima. Učitavanje različitih značenjskih i identitetskih sadržaja, materijalizovanje emocija. Odabir predmeta služi mi kao polazna tačka za oblikovanje i taj proces je vizuelno i intelektualno motivisan. To su znaci i simboli, ali i osnovna geometrijska tela poput kruga, trougla ili kvadrata, koji govore o traženju harmonije između reda i haosa, što je jedna od najstarijih umetničkih potraga. Ja predmete apstrahujem iz intimnog konteksta ličnog korišćenja u kolektivnu sferu mnogih potencijalnih značenja.
Kako pristupate balansiranju između stvaranja sopstvenog likovnog jezika i zadržavanja tih intimnih, emotivnih elemenata u svojim radovima? Smatrate li da upravo ta dvosmislenost pomaže publici da kroz vaše radove otkriva sopstvene unutrašnje svetove?
Sve stvari dešavaju se sve vreme i često su međusobno nevidljivo povezane. U tišini mi ponekad primetimo te paralelne linije. Dualizam tišine i govora prisutan je u mojim radovima kao i elegancija i efekat svedenosti. Balans je veoma važan. Snove i podsvesno prenosim iz iskustva u odnose među predmetima i njihov kontekst, evocirajući time u posmatračima niz sopstvenih proizvoljnih asocijacija. Radovi mogu da se obrate bilo kome - evociraju ono što posmatranjem u njih učitamo. Na polju značenja, odnosno razmene sadržaja i forme, uvek su prisutni binarni odnosi punoće i praznine, mnoštva i pojedinačnog, izrečenog i prećutanog, tvrdog i mekog, teškog i lakog, starog i novog.
Kako doživljavate ulogu umetnika u društvu? Smatrate li da umetnost može pokrenuti društvene promene?
Društvene promene uglavnom nastaju kroz dugi niz godina, negovanjem nekog novog, drugačijeg polazišta. Umetnost i jeste konstantan napor da se kreira drugačiji red/poredak stvari od onog koji nam je dat. Uloga umetnika jeste da redefiniše obično i očekivano i otvori prolaz ka prostoru drugačijeg značenja. Zato je umetnost posmatrana kroz vreme, ono što ostaje i obeležava jedan narod i period.
Koliko vam je važno da vaša dela budu dostupna i kroz privatne kolekcije? Da li po vašem mišljenju privatne kolekcije dodaju posebnu vrednost umetničkim delima, naročito u kontekstu savremenih umetnika?
Akvizicije relevantnih umetničkih institucija za mene su važnije od privatnih kolekcija. Privatne kolekcije ljubitelja i poznavalaca umetnosti takođe su bitne ukoliko je čuvanje umetničkih dela na profesionalnom nivou, kao i njihova dostupnost za dalje moguće izlaganje. Nažalost, kod nas ne postoji dovoljno privatnih kolekcija u odnosu na broj umetnika koji aktivno izlažu, a i u poređenju sa količinom i ozbiljnošću u nekim sredinama koje u kontinuitetu neguju kulturu kao bitan sastav jednog društva.
Kako zamišljate idealne uslove za realizaciju jedne izložbe, bilo u smislu prostora, publike, ili podrške?
U mom radu pitanje prostora često je povezano sa konceptom izložbe. Izuzetno mi je važan transformacijski potencijal skulpture prema iskustvu prostora… Takođe, važno mi je da postoji finansijska podrška kao i program kroz koji jedna galerija ili muzej aktivira i neguje publiku kroz razgovore i ostale aktivnosti u toku trajanja izložbe.
