Igra stereotipa: Jelena Ilić analizira šta podela dečijih igračaka na one za dečake i devojčice govori o nama

„Tražim poklon za devojčicu od četiri meseca.“
„Izvolite (u ovaj ružičasti svet cvetića, šerpica i bebi šminke)!“
Nisu to rekle, ali suština je ta.
Nisam bila iznenađena - tako je oduvek.

OD LOPTE DO BARBIE: KRATKA ISTORIJA LJUDSKE POTREBE ZA IGROM

Arheolozi nam govore fascinantnu priču - pre više od 4000 godina, egipatska deca igrala su se lutkama sa pokretnim udovima i zamenjivim perikama. U staroj Grčkoj, mališani su gurali drvene konje na točkićima, preteče današnjih ride-on igračaka. Međutim, najstarija i možda najuniverzalnija igračka jeste naravno - lopta. Od zgužvanog papirusa, do najnovijih LED svetlećih verzija, ovaj jednostavan predmet prati ljudsku civilizaciju od njenih početaka.

Pre nekoliko godina, zahvaljujući jednom viralnom tvitu, ceo svet je saznao za tek otkrivenu majansku figurinu sa skidajućom kacigom staru 1500 godina. Ova potreba za kreacijom i igrom toliko je fundamentalno ljudska da arheolozi danas preispituju da li su mnogi „ritualni predmeti“ koje nalazimo zapravo bili - igračke.
To bi baš bio dobar tvist, zar ne?

RITUAL ILI IGRA: TANKA LINIJA

Gde zaista leži granica između svetog i svetovnog u dečjoj igri? Ovo pitanje postaje još složenije kada shvatimo da su kroz istoriju igra i ritual često bili nerazdvojivi.

U drevnoj Indijskoj dolini (3000-1500 p.n.e), otkrivena je čitava kolekcija fascinantnih predmeta: male ptičice-zviždaljke koje reprodukuju zvukove pravih ptica, majmuni koji klize niz konopac, minijaturna kolica. Tradicionalno, ovakvi predmeti bili bi odmah klasifikovani kao ritualni objekti. Međutim, novija istraživanja sugerišu da su verovatno služili i za igru i za svete obrede, često istovremeno.

Posebno je zanimljiv primer kačina lutaka Pueblo Indijanaca. Ove lutke bile su istovremeno i svete figure i omiljene dečje igračke. Kroz igru sa njima, deca su učila mitove svoje kulture, upoznavala se sa duhovnim bićima i pripremala se za buduće uloge u verskim ceremonijama. Granica između igre i rituala bila je namerno zamućena.

Možda najtragičniji primer ovog preplitanja igre i rituala dolazi iz antičke Grčke. Tamo su devojčice, uoči venčanja koje se često dešavalo već u njihovoj 14. godini (!), svoje omiljene lutke prinosile kao darove hramovima boginja plodnosti i domaćinstva. Ovaj čin simbolizovao je prelazak iz detinjstva u svet odraslih, pretvarajući voljenu igračku u sveti predmet. To je bio istovremeno i lični ritual opraštanja od detinjstva i zvanična religijska ceremonija.

IGRAČKE KROZ VREME I KULTURE

Razvoj igračaka kroz vreme i kulture otkriva duboku povezanost između dečije igre, društvenih normi i tehnoloških inovacija. Od prastarih zvečki načinjenih od životinjskih kostiju, do današnjih visokotehnoloških robota, igračke su uvek bile odraz vremena i sredine u kojoj su nastajale.

Kulturna raznolikost takođe igra ključnu ulogu u oblikovanju igračaka i njihovih funkcija. U subsaharskoj Africi, na primer, igračke često reflektuju svakodnevni život zajednice. Minijaturne replike životinja, koplja ili kola pomažu deci da se pripreme za tradicionalne uloge lovaca, stočara ili zanatlija. Nasuprot tome, u zapadnim društvima, igračke poput Barbie ili superheroja često projektuju idealizovane slike lepote, uspeha i moći, ali istovremeno izazivaju debate o njihovom uticaju na dečiju percepciju sebe i sveta.

U tradicionalnim zajednicama, gde su resursi ograničeni, deca često izrađuju igračke od dostupnih materijala - drveta, gline ili recikliranih predmeta. Te improvizovane kreacije ne samo da podstiču kreativnost, već i naglašavaju vrednost zajedničkog posedovanja i deljenja. Ovaj kontrast postaje očigledan kada se uporedi sa potrošačkom kulturom bogatijih društava, gde se često ističe individualno vlasništvo.

Igračke, dakle, nisu samo sredstva za igru; one su ogledalo vremena, prostora i vrednosti koje zajednice žele da prenesu na naredne generacije.

PLASTIČNA REVOLUCIJA I RODNI KODOVI

Sa izumom plastike krajem 19. veka, industrija igračaka doživljava eksploziju. Masovna proizvodnja donosi demokratizaciju igre, ali i nešto drugo - jasnu rodnu kodifikaciju igračaka. Plava i roze postaju više od boja - postaju markeri identiteta i društvenih očekivanja.
Sada one police sa početka dobijaju novu dimenziju, zar ne?

IGRAČKE KAO OGLEDALO DRUŠTVA

Često zaboravljamo da igračke nisu samo zabava - one su moćno sredstvo socijalizacije. Kroz njih deca uče svoje prve lekcije o tome "ko su" i "šta mogu da budu":

- Kada devojčici poklonimo set za čišćenje, šaljemo poruku o njenom budućem mestu u domaćinstvu ;

- Kada dečaku damo konstruktorski set, usmeravamo ga ka tehničkim zanimanjima ;

- Kada insistiramo da su određene igračke "samo za devojčice/dečake", postavljamo nevidljive granice njihovim mogućnostima.

BROJKE KOJE GOVORE: UTICAJ RODNIH STEREOTIPA

Istraživanja pokazuju da uticaj rodno stereotipnih igračaka seže daleko izvan dečije sobe. Studija objavljena u časopisu Sex Roles otkrila je da devojčice koje se pretežno igraju „ženskim“ igračkama pokazuju znatno manje interesovanje za STEM oblasti (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika) već u ranom uzrastu.

Brojke su još upečatljivije kada pogledamo dugoročne efekte:

- Devojčice koje su se u predškolskom uzrastu igrale pretežno konstrukcijskim igračkama imaju za 30 odsto bolje razvijene prostorne sposobnosti u adolescenciji;

- Dečaci koji su imali pristup lutkama i igrama negovanja pokazuju za 40 odsto više empatije i bolje socijalne veštine u školskom uzrastu;

- Deca koja su se igrala rodno-neutralnim igračkama pokazuju veću kreativnost i fleksibilnost u rešavanju problema.

MILITARIZACIJA DEČJE IGRE: OPASNA NORMALIZACIJA NASILJA

Dok devojčicama namećemo setove za čišćenje i lutke-bebe, dečacima se kroz igračke šalje još jedna problematična poruka - da su agresija i nasilje prirodan deo muškosti. Od plastičnih pištolja, do detaljno izrađenih replika vojnog naoružanja, industrija igračaka često predstavlja oružje kao prirodan i poželjan deo dečačkog odrastanja.
Istraživanje Univerziteta u Padovi pokazalo je uznemirujuće rezultate:
- Dečaci koji se redovno igraju militarnim igračkama pokazuju za 35 odsto više agresivnog ponašanja u školskom uzrastu;

- 67 odsto dečaka koji su izloženi militarnim igračkama pre pete godine normalizuje nasilje kao prihvatljiv način rešavanja konflikata;

- Veza između ranih militarnih igračaka i kasnijeg pozitivnog stava prema oružju posebno je izražena u društvima gde se „muškost“ povezuje sa dominacijom i agresijom;

Umesto militarnih igračaka, stručnjaci preporučuju alternative koje kanališu dečiju energiju u konstruktivne aktivnosti:

- Setove za građenje koji podstiču kreativnost i prostorno razmišljanje;

- Sportsku opremu koja uči fer-plej i kontrolu agresije;

- Igre uloga koje razvijaju empatiju i veštine rešavanja konflikata;

- Umetničke setove koji omogućavaju izražavanje emocija na zdrav način.

NOVA GENERACIJA DIZAJNERA: RUŠENJE STEREOTIPA

Uprkos ovim zabrinjavajućim trendovima, u industriji igračaka se ipak dešava promena. Dizajneri poput Cas Holman redefinišu šta igračke mogu da budu. Njeni „Veliki plavi blokovi„ i „GMO“ setovi namerno izbegavaju rodne markere i nasilne elemente, fokusirajući se umesto toga na otvorenu igru i kreativnost. Čak i tradicionalni proizvođači počinju da preispituju svoje pristupe - Lego izbacuje rodne oznake sa svojih setova, Mattel predstavlja različite verzije Barbie lutaka.

IGRAČKE ZA BUDUĆNOST

Možda je vreme da prestanemo da razmišljamo u okvirima „igračaka za devojčice“ i „igračaka za dečake“. Umesto toga, možemo početi da razmišljamo o igračkama koje:

- Podstiču kreativnost i rešavanje problema;

- Razvijaju empatiju i socijalne veštine;

- Dozvoljavaju deci da istražuju različite uloge i identitete;

- Ne ograničavaju, već oslobađaju;

- Promovišu nenasilnu komunikaciju i saradnju.

ZAKLJUČAK: IGRA BEZ GRANICA

Možda najvažnija lekcija koju možemo naučiti od istorije igračaka jeste da su one uvek bile više od običnih predmeta - bile su alati kroz koje društvo prenosi svoje vrednosti. Možda je danas, kada preispitujemo mnoge tradicionalne norme, pravi trenutak da preispitamo i način na koji kroz igračke oblikujemo buduće generacije.

Jer, na kraju, nije li najveća vrednost igre upravo u slobodi koju pruža? U mogućnosti da budemo bilo ko i bilo šta, da istražujemo bez ograničenja, da sanjamo bez granica? Možda je vreme da dozvolimo igračkama da budu ono što je oduvek trebalo da budu - prozori u svetove mogućnosti, a ne ogledala naših ograničenja i društvenih strahova.