U proleće 2006. godine na našim ekranima pojavila se nova devojka.
Imala je gusti, smeđi šiške-friz, oči uokvirene crnom olovkom, oštre jagodice, sarkastičan smisao za humor i bila deo londonske gradske ekipe u koju su svi želeli da uđu. Ono što ju je izdvajalo bio je stil: kožne jakne, čarape do kolena, čipkaste baby-doll haljine, iscepkani džins šorts i bretonske majice. Sve je delovalo potpuno spontano, a opet savršeno promišljeno.
Dve decenije kasnije, Alexa Chung ostaje jedna od naših najvećih domaćih modnih muza. Četrdesetjednogodišnja trostruka dobitnica nagrade Style Icon na Fashion Awardsu, inspiracija za kultne Mulberry torbe, kreativna direktorka istoimenog modnog brenda, a i dalje lice sa prve linije muzičke i modno-televizijske scene.
Tokom meseca mode sedi u prvom redu, osim na revijama na kojima izlazi na pistu za brendove poput Chloé, Miu Miu i Simone Rocha; nalazi se na vrhu lista zvanica za najekskluzivnije londonske zabave - sada u paru sa glumcem Tomom Sturridgeom - i dalje je ultimativna inspiracija za street style za svojih više od šest miliona Instagram pratilaca. Nije ni čudo što ju je Burberry angažovao za letnju kampanju 2025. godine, u kojoj se našla u blatu, u dobro poznatoj Glastonbury uniformi: upečatljive čarape, gumene čizme i anorak - prijateljski omaž njenom uticaju na britanski stil.
Glumica "Bridgertona" i "Derry Girlsa" Nicola Coughlan, sa setom se seća kako je u ranim dvehiljaditim pratila Alexu i pokušavala da rekreira njene stajlinge. Dok Chungova govori iz hotelske sobe u Pekingu, gde je na poslovnom putu, a Coughlanova se iz Londona sprema za novu ulogu, njih dve razgovaraju o nastanku pojma brat, upadima paparaca i postavljanju granica.
NICOLA: Prvi put sam te primetila kroz Popworld i oduševila sam se. Pomislila sam: „Bože, ko je ova devojka? Tako je smešna.“
ALEXA:Popworld mi je bio omiljen. Pre toga sam radila modeling, što je super za neke ljude, ali meni je to bilo prilično frustrirajuće. Mnogo više mi se dopadala dinamika rada na scenariju, gde sam bila ravnopravni član za stolom i gde se moje mišljenje uvažavalo. Pisanje scenarija, koje sam radila Sa Alexom Zaneom, bio je ogroman glas poverenja i on mi je značio sve.
N: Stvarno nije baš najprijatnije nekome u lice reći da je modna ikona, ali u tvom slučaju to je zasluženo. Koliko se tvoja ličnost odražavala na ono što si nosila? Da li je to bio način da se predstaviš spolja?
A: Na tom šou-programu imali smo sreću što smo dobijali budžet za kupovinu odeće. Bilo je to kao ostvarenje sna. Odmah sam otišla u Topshop, želela sam da izgledam onako kako izgledam prilikom druženja sa svojim prijateljima u stvarnom životu. Sećam se da su ljudi na TV-u tada ulagali veliki trud. Ali ja sam mislila: „To je TV subotom ujutro, zašto ne nose majice? Čudno je biti u štiklama i haljini, svi smo mamurni.“ Bio je to svesni izbor da se osećam normalno, kako bih mogla biti hrabrija jer - intervjui su znali da budu prilično oštri i trebalo je imati hrabrosti. Morala sam da se osećam samouvereno.
N:Koliko si bila svesna da ljudi žele da se oblače poput tebe i kako se to emitovalo?
A: Sećam se da su drugi to primećivali više nego ja sama. Mama bi rekla: „Vidi, ta devojka izgleda kao ti.“ Naravno, bilo je laskavo. S druge strane, i ja se inspirišem drugim ljudima, ponekad želim da izgledam kao Gabbriette. Lepo je „pozajmiti“ stil i nekad pomaže da kroz tu tuđu estetiku otkriješ sopstvenu ličnost i modni put.
N:Smešno je što si spomenula Gabbriette. Sećaš li se knjiga ulične mode (street-style books) kada sam prvi put došla u London 2008? Bila si u jednoj od njih, a prvi put smo pričale uživo na Vimbldonu, Tada sam ti rekla da se sećam reči kojom si opisala svoj stil. Pogodi šta je to bilo? Ako pogrešiš, prekidam Zoom.
A: Da li je to bila reč „tomboy“ ili nešto dosadno poput toga?
N: Ne, bila je reč „brat“!
A: Aha! To ima smisla, osećala sam se razmaženo jer sam imala neverovatan ormar koji mi je kupio Channel Four. Stvarno sam uživala u plodovima toga.
N: Koja je bila tvoja prva modna revija i kako je bilo iskustvo?
A: Prva revija na koju sam otišla bila je Topshop - pošla sam jer je išla i moja prijateljica, a srele smo se napolju. Uopšte nisam znala šta je to. Volela sam odeću i radila sam modeling, ali isključivo za kataloge u Mančesteru. Onda sam otišla u Pariz da intervjuišem Karla Lagerfelda. On me je pozvao da sednem u prvi red na reviji, gde su me ljudi fotografisali. Internet tada nije bio što i danas pa su mnogi mislili da sam neka socialite, i sve se malo pomešalo. Godinama sam govorila: „Nisam IT girl, ja sam TV voditeljka i novinarka!“
N:Koliko si imala godina kada si se prvi put pojavila u javnosti?
A: Imala sam 22, ali počela sam da se bavim modelingom sa 15. Još kao tinejdžerka imala sam čudan odnos sa tim poslom, s obzirom na to da sam već u šestom razredu bila u muzičkim spotovima na MTV-u pa bi to moji prijatelji videli.
N: Kako je to uticalo na tebe od dvadesetih do četrdesetih?
A: Time sam se bavila poslednjih pet godina i bilo je teško. Očigledno takva vrsta pažnje definitivno utiče na odnose. Ali, u ovom trenutku ne razmišljam o tome toliko intenzivno.
N:Postoje čudne zablude, kao kada ljudi vide paparaco fotografije i misle da si to htela, a ti znaš da je to ono što bi u stvari najmanje želela.
A: Sećam se da sam izlazila sa nekim tipom i ljudi su govorili da sam „namestila još jednu fotku“.
N: Jeza od saznanja da te neko prati je…
A: Znaš one slatkiše, Raffaello? Obožavam ih, moji su omiljeni. Šetala sam Londonom i jela Raffaello. Tabloidi su od toga napravili vest da sam se verila - ja guram Raffaello u usta, ekstremni kadar ruke. Pomislila sam: „Bože, zašto?“
N:Baš mračno. Moj vrhunac stila definitivno je bio indie sleaze. Milenijalci znaju, bilo je sjajno.
A: Nije potrebno da mi to kažeš dva puta! Kakvo vreme za život! Stvarno je bilo zabavno, baš onako kako je izgledalo. Drago mi je što sam iskoristila mladost. Sada, kad kažem koliko imam godina, a ljudi kažu: „Ne, nisi toliko stara?“, ja kažem: „U redu je što jesam.“ Stvarno volim svoje zrele godine i nemam problem s tim.
N: Kad si imala 22, jesi li imala predstavu o tome kakva ćeš biti sa 40?
A: Da, jer žene koje sam tada obožavala bile su starije. Imala sam starije prijateljice i volela njihov stil, čak mi je moja mama bila „najkul“. Počela sam rano da se bavim modelingom i mislila sam da će mi se karijera završiti sa 20, pa sam stalno razmišljala o narednim koracima. Htela sam da vodim Desert Island Discs, pa nisam radila ništa što bi to moglo da ugrozi. Bilo je ograničenja - nisi smela da budeš žena koja vodi Woman’s Hour i da budeš foxy na naslovnici. Jedino mi je žao što nisam bila malo foxy.
N:Imaš li arhivu? Čuvaš li odeću?
A: Čuvam samo sentimentalne stvari. Čuvam prvu „kombinaciju“ koju sam nosila na Popworldu: ljubičasti džemper, farmerke i bele antilop cipele sa špicem iz Topshopa.
N:Sjajno! Sećam se da mi je Mulberry poslao Alexa torbu jer u to vreme nisam mogla da je priuštim sebi. Pomislila sam: „To je to, sada sam uspešna žena.“
N:Ko nosi baklju britanske mode danas? Koji dizajneri te inspirišu?
A: Talia Byre - mnogo radi s džersijem, sjajna je. Martine Rose - poslednja kolekcija bila je fenomenalna. Wales Bonner, obožavam… Za stil, off-duty Harry Styles izgleda sjajno. Iris Law je preslatka.
N: Imaš li outfite koje su ljudi mrzeli, a da si ih ti volela?
A: Imala sam ih nekoliko… Ali pokušavam da ne čitam komentare posle događaja, radi mentalnog mira. Isključila sam loše komentare pre mnogo vremena.
N: Stvarno si tako dobra u samokontroli?
A: Sećam se BAFTA-e, ispala mi je cipela dok sam izlazila iz auta, panično sam stegla stopalo, a u članku su pisali kako je moje stopalo užasno! Imam svoje nesigurnosti, ali one su ponekad istovremeno i preslatke. Ovo je bio primer kako ljudi mogu da budu surovi.
A: Postaje apsurdno. Postupam sa njima isto kao oni sa mnom. Neću to ni da čitam jer ni ti nisi stvarna, kao što ni ja nisam za tebe.
N:Jedna od najtežih stvari u poslu jeste imati vremena za voljene. Ne razmišljaš da smo u zabavi freelance, ali jesmo i možeš da se osećaš obaveznom da stalno radiš… a onda pomisliš: „Jao, nisam napravila pauzu godinu i po!“
A: Tačno. Stil života je pun nagrada, ali znači da ne možeš da skloniš nogu sa gasa, i propuštala sam porodične događaje i rođendane zbog posla - to mi je bilo veoma teško.
N:Koliko su godine uticale na postavljanje granica?
A: To je stalna borba. Nedavno sam uzela mesec dana odmora da ga provedem u Australiji - super, daleko je, ljudi su mogli da mi pišu mejlove, a ja sam na raspolaganju imala sate da im odgovorim.
A: Sklop je kao klatno - previše posla, pa korak unazad, pa dosada, pa sve prihvatim bez razmišljanja. Treba mi kreativna stimulacija, inače počinjem da stvaram probleme ljudima oko trivijalnih stvari poput onoga koliko ljutih papričica ide u sos.
N: Slično je i sa mnom - volim da budem zauzeta. Dopuštaš li instinktu da vodi tvoje naredne korake?
A: Skoro 100 odsto sledim instinkt, ipak život ponekad ume da stane na put. Imam planove, ali poslednjih godina fokus je bio drugačiji - manje na karijeri. Modna linija je završena, što je bilo traumatično. Posle toga želela sam da se odmorim i razmislim šta dalje.
N: Kuvanje?
A: Kuvam, ali nisam sjajna u tome. Nedavno sam pravila piletinu za pastorku, koju ne jedem i odbijam čak i da je dodirnem, ali htela sam to da joj napravim. Morala sam da glumim sigurnost, a mislila sam: „Bože…“
N:To je problem ako ne jedeš piletinu. Pre neki dan sam pravila roštilj, došlo je puno ljudi, i morala sam da pripremim toliku količinu piletine da sam pomislila: „Ne znam da li ću ikada više u životu moći da je pogledam ili dodirnem.“
A: Hoćemo li da se vidimo? Baš bih volela da odemo u pab zajedno - na turu pića i lekciju kulinarstva!
Tekst: Nicola Coughlan
