Kada strah od neuspeha nadjača najveće težnje i snove: Ivana Džamić Mladenović otkriva kako da probudimo moć vere u sebe

Kada ostale resurse pošaljemo iza kulisa, na scenu našeg života stupa onaj najmanje drag, a to je upravo strah. On tada počinje da utiče na sve naše odluke, na percepcije koje imamo o sebi i sopstvenim sposobnostima, a rekla bih i gasi onaj najsjajniji deo nas, kapacitet da sanjamo velike snove i da usaglasimo naše akcije sa njima. Zašto se bojimo da idemo za onim što nam izaziva sjaj u očima i treperenje stomaka? Iako je pitanje kompleksno, odgovor bi trebalo da vas inspiriše da o velikim ciljevima ne razmišljate kao o velikim rizicima već kao o prilici da stasate u osobu koja vas čeka na ostvarenju tog cilja. Zbog te osobe ste, na kraju dana, i poželeli da kažete DA svemu što možete.

Mnogo puta naslušala sam se rečenica: „Lako je tebi, ti si jednostavno takav tip, ti se ne bojiš.“ I oduvek, a hvala nebesima, danas to imam priliku da činim kroz svoj rad sa ljudima, razbijam sve iluzije koje ljudski um stvara kako bi ostao u sigurnom i sprečavao sopstveni razvoj. Ljudi se ne rađaju kao oni koji se ne boje da idu za svojim snovima i oni koji se boje da to čine. Postoje samo ljudi koji svoje neuspehe koriste kao stanice na kojima uviđaju šta je moglo bolje i to koriste kao gorivo da produže do naredne. Niko im ne obećava da će na sledećoj stanici čuti: „Eureka“, ali njima to ni ne treba. Oni znaju da su došli po još jednu lekciju i po još jednu veštinu koja nastaje kao najlepši dar neuspeha. Naša supermoć je neuništiva volja da svakog dana postanemo za nijansu bolji nego što smo bili juče. To ne mora uvek da bude nešto epohalno. Dovoljno je da danas za nijansu nežnije i ohrabrujuće tretiramo svoje biće.

Ljubav prema sebi, iako je koncept koji je često ismevan, nastao je upravo da bismo prihvatali sve polaritete našeg bića i postojanja. Lepo i manje lepo, uspešno i manje uspešno, sjajno i manje sjajno. Kada se bojite da krenete ka nečemu što biste voleli da ostvarite, prvo sebe pitajte zašto vam je uopšte važno ostvarenje tog cilja. Odgovor na pitanje ZAŠTO jeste moćan motivator i često daje smernice kuda sledeće treba da se uputimo. Mnogi ljudi provedu živote tragajući za nečim bez razumevanja svojih motiva za tako nešto. Ja vam želim da uvek znate svoje zašto. Videćete koliko magije je sadržano u jednom takvom odgovoru. Kada krenu otpori, a dešavaće se jer se um teško odlučuje na gubitak kontrole za volanom, zapitajte se šta je najgore što može da se desi ako se odlučite da krenete za nečim novim, nekim dečijim snom koji vam možda deluje nemoguće? Odgovor na ovo pitanje će vam, verovali ili ne, pružiti mnogo više mira nego što mislite. Dozvolite sebi da to zamislite kao i koje resurse biste pokrenuli da prevaziđete takav scenario. Shvatićete da ste mnogo više programirani na kreativnost u rešavanju problema nego što ste mogli da zamislite. I ko zna, možda se upali lampica koja vam kaže: „Hej, pa ja ovo mogu.“

Neuspeh i razočaranje ne predstavljaju referentnu tačku za vašu vrednost. Naša percepcija o njima određuje kako ćemo im pristupiti. Da li će nas sama pomisao na njih paralisati ili aktivirati razvoj sposobnosti koje nismo ni znali da posedujemo. Kada se spremate na put u grad u kome nikad niste bili, željno iščekujete da obiđete sve njegove delove i gotovo da ne razmišljate da će nešto poći naopako. Želja za istraživanjem i otkrivanjem nečeg novog nadjačava sve sumnje, zar ne? Zamislite kada bi vaš primarni mentalni sklop podrazumevao da se ne plašite novog izazova, promene posla, preseljenja ili novog partnerskog odnosa, već da vas nešto nepoznato podseća da su najveće i najznačajnije životne avanture one van ušuškanih granica.

Dakle, strah ne mora da bude vaša krajnja destinacija. On može biti vaš tih saputnik u vozu koji vas s vremena na vreme podseća da pored avanturiste nije loše ponekad biti i strateg i baš tako isplanirati svoj izlet u nepoznato.

Pitanje je - da li ste spremni da napustite peron na kome se sada nalazite?